Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Тајне ружиних латица

Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године

Пета награда

Ивана Лекић

Тајне ружиних латица

Упокојила се. Нисам могла ништа да учиним. Да сам могла део себе да уградим у њено срце, да тако племенита поживи још мало, не бих се размишљала. Али Бог не дозвољава да му се одлуке мењају, те сам само повила главу, утоплила јој мисли пред одлазак и нисам пуштала сузе, јер их није волела. Говорила је – да је сваки пут заплакала када јој је камен лежао на срцу, поплавила би свет.

* * *

Не сећам се добро Косовског боја, али се сећам пута посутог ружама: витка фигура у свечаним хаљинама на оседланом дорату, расуте косе боје мрака у обрисима сунца… и дечак, црне, кудраве косе, црних очију, у поворци кнежевских свита на путу ка Дренопољу, сакупља латице… трчкара крај оца и напушта Крушевац град…

Не сећам се добро Косовског боја, али је седмогодишња девојчица добро запамтила ужурбано спремање, напуштање родног дома, каљаве путеве, бесне планине, први сусрет са потоком Шајном, искру шумског зеленила која се одбија од трифоре манастира Манастирице, у чијој смо околини свили ново гнездо у миру. Све ватре које су долазиле, све Османлије које су пролазиле нису нас дотицале. Знао је отац да изабере. Знала је мајка да га прати.

Није прошло много, у крај се доселио човек са сином – онај исти човек, онај исти црнооки дечак са латицама. Дечак је гајио руже у спомен на мајку, а његов отац, Обрад, повремено би нестајао и поново се појављивао.

Живели смо једни крај других као странци. Прозборио би Обрад покоју са мојим оцем. Мајци би се поклонио, а кроз мене је гледао као кроз маглу. Како отац, тако и син.

Утрнула сам од страха када су се, почетком новог века, појавили на прагу наше куће. Тражили су моју руку. Матори је једва ходао, а дечак је израстао у наочитог момка.

Нису ме ништа питали када су ме удавали. Ушла сам у добростојећу породицу. Било је свега довољно, ничег превише. Скромност на првом месту, језик за зубима. Нисам знала шта ми ради свекар, али био је вичан много чему и заслужан, чим се тако добро живело. Преминуо је пар месеци након свадбе, те нисам стигла честито ни да га упознам, а мој Хранислав почео је да нестаје на по више дана и да се неочекивано појављује, очигледно наследивши очев посао, какав год он био.

Није се жена ништа питала. Неука, нејака, гајила је децу, бринула о огњишту, спремала, кувала и ћутала. Беше то сав посао њен у то време. Да ли ме је неким чудом Бог погледао, због нечега наградио, не знам, тек мој ме је Хранислав гледао као себи равног.

– Милева, мораш научити слова. Мораш научити и друге језике, странце да разумеш.

– Храниславе, ко то још од жена учи, осим ако није високог рода. Где ћу ја са странцима причати. Пусти се, човече, слова. Где су слова за сељанку.

– Сељанка можда, али си моја госпођа. Само теби могу веровати. Ти си ми једино уточиште, једина помоћ. А помоћи нема без слова.

– Чиме ли се бавиш, златна руко моја?

* * *

Живели смо лепо. Волео ме је. Поштовао. Научила сам слова, латински, грчки, понешто османски… Показивао ми је како се држи мач, нож… У дубокој ноћи учио ме је да ослушкујем сове, слепе мишеве, латице ружа… Онда би нестајао послом, остављајући ме забринуту.

Није прошла ни година, а наше слагање је уродило плодом, те сам убрзо била са чедом под срцем.

– Нећеш се породити пре зиме, а ако ме срећа послужи, вратићу се много пре – тешио ме је. Овог пута му се није ишло.

Јесен је узмицала, руже се спремале за хладне дане. Ћутала сам, живела сама. Повремено би навратили моји родитељи. Мајка је зановетала, псовала тихо Хранислава што ме је оставио тако, већ са повећим стомаком, а отац није проговарао, као да је знао истину.

Вратио се пре првих мразева. Звоно у Манастирици, тихо, увече када су се појавиле прве пахуље, најавило је и његов долазак. Осмех на лицу за дочек брзо је нестао. Није био сам.

– Добро вече, мила – госпођа, у тамном огртачу, поздравила се срдачно са мном, осмехнула чак.

Трачак љубоморе је клијао. Ћутећи, подгрејала сам вечеру, не би ли се окрепили.

Села је крај огњишта, замишљена. Тамна коса се расула по раменима, благо повијеним, уморним. Турске одоре вукле су се по поду.

– Биће код нас неко време, а онда иде свом брату – објаснио ми је тихо и као да није био ни одсутан, отишао је иза куће да цепа дрва.

– Када ће? – питала ме је када смо остале саме. – Повелики је стомак. Могу ли да га додирнем?

Климнула сам потврдно. Учинило ми се да видим сузе у њеним очима, али врло брзо се повратила.

– Носиш двојке, мила. Само што нису кренуле.

Насмешила сам се изненађено.

Рекла ми је да је тамо где је боравила више пута помагала женама на порођају.

– Имате ли своје деце? – упитала сам и одмах се угризла за језик препознавши болни грч. Размишљала је шта да ми одговори.

– Не. Тамо где је љубав рођена испод пепела, где се пред свако миловање љутиш на мајку, а после проклињеш себе што се дајеш крвнику свога оца, срећна деца се не рађају. Много је несрећне деце остало, много несрећних мајки.

Након пар дана трудови су почели. Госпођа је засукала рукаве, помогла ми, као што то обичне жене раде, и извукла девојчицу. Само што је цурица заплакала, стомак се напео још једном и извукла је руменог дечака.

– Нека су вам живи и здрави, Јелена и Стефан – рекла је, сређујући их, насмејана, као да су њени, на трен заборављајући на сопствене муке, наша кума, бивша кадуна, Деспина.

Када је кренула брату, а мој Хранислав са њом, схватила сам шта је његов посао.

* * *

Турски наследници су се борили за власт. Муњини синови парчали су царство и вукли у суноврат и нашу властелу. Ударио свој на свога, и код Турака и код наших.

Да ли због положаја нашег села, или због заслуга које је имао Хранислав, тек, немире нисмо осећали. Јелена и Стефан су расли без већих брига, окружени љубављу и ружама. Хранислав, повремено одсутан, тајним пословима одвођен, враћао се увек са надом у боље дане. Знала сам кога је на пут пратио, кога је чувао, коме је служио и била сам мирна, радећи свој део посла, онај који би ми он поверио.

Године су пролазиле. Јелена се удала у суседно село, а Стефан оженио. Брат и сестра остали су блиски, помажући један другоме. Баш као и брат и сестра у престоници, која је расла и напредовала.

Деспот је владао уз Деспинину реч. Некада нераздвојни, као деца растављени злом судбином, поново спојени, радили су као једно, пружајући руке ка светлој стази надолазећег мрака.

Наставила сам Храниславу да преписујем писма и поруке, трудећи се да не памтим, да не залазим у садржину написаног. Све док једног дана нисам могла да прећутим, нисам могла да не видим…

– Храно, животе мој. Само ти и ја знамо шта Деспоту и Деспини значиш. Само ти и ја знамо да си се прихватио посла који историја неће забележити, иако придржаваш платно које великани кроје. Како ћеш сад? Куд ћеш сад? Чему дати предност кад тасови мирују?

– Милева, размишљам. Морам бити пратња Деспини. Деспот се мора видети са Угрима, а Деспина са Турцима, али мора неко ићи на реч Млецима, у помоћ госпа Лени и везама што нам пуно значе.

– Километри су то. И да имаш крила, тешко би могао све постићи.

– Није што ја не могу постићи, не могу ни они. Не смеју то никоме поверити, а Деспина мора…

Погледали смо се. Угри су је виђали, Турци су је знали, али Млеци само слушали и причали о њој. Неки Латини звали су је Милевом, Маријом… Била сам млађа десетак година од Деспине, али стасом, косом могла сам да подсећам на њу.

– Добићеш пратњу. Понећеш писмо Лени. Када га прочита, спали. Не брини. Подигни главу, поглед право. Ни дужд није ђаво да га у очи не смеш погледати. Лена говори латински, ти разумеш. Твоје присуство, ако их увериш да си Деспина, учиниће своје.

Мислила дам да ћу умрети на путу. Пратња је веровала да прати Деспину, а ја сам у души знала да варам. Молила сам Бога да ми опрости.

Госпа Лена, једна од Деспотових сестара, владарка Зете, дочекала ме је као сестру рођену. Дужд, задивљен одлучношћу жена, само је чупкао пурпур своје владарске столице. И дан-данас се сећам Венеције, воде која струји каналима, корака који одзвањају трговима и мостовима. И дан-данас кад затворим очи, кад кошава заобилази наша брда, као да осећам мирис мора, слане воде, чујем песму галебова…

Ко каже да се жене ништа не питају? Милица је умела да стисне зубе и добије шта жели, сачува шта може; Деспина је научила да препозна границе и њихова слаба места, научила је да из муке створи лепоту и љубав, да се по први, други, трећи пут уздигне из рушевина и вешто игра шах на табли Балкана, управља пословима; госпа Лена је писала, владала… Ко каже да се жене ништа не питају?!

Али проклета немирна времена!

Отимало се, враћало. А онда се небо отворило, горело је, цепало се и Деспотова душа изненада је полетела оцима својим. Деспина је била сломљена, несрећна… све што је волела полако је нестајало. Толико је километара прешла, у тишини, а судбина… она је и даље од ње узимала највољеније. Остала јој је сестра Лена, коју је све чешће посећивала у Рагузи, остали су сестрићи, иштећи њено искуство и помоћ.

– Не знам, јабуко моја, како ће се све ово завршити. Деспина се нада, а ти Храниславе? – питала сам га, док ми је даривао гримизну ружу. Године су полако газиле и нас.

* * *

Нисам могла ништа да учиним… Бог не дозвољава да му се одлуке мењају, те сам само повила главу, утоплила јој мисли пред одлазак и нисам пуштала сузе, јер их Деспина није волела. Коначно се придружила оцу, мајци, мужу, брату, сестри…

– Шта сада, Храниславе?

– Ништа, Милева. Нови владар има своје тајнике, своје пратиоце, а ја имам само још један посао да обавим и после ћемо живети као сав остали свет.

Кренуо је са њеним телом у поноћ. Вратио се након десет дана.

Пожелела сам да јој на гроб оставим цвеће, да је мирис ружа прати до вечности.

– Где почива, Храниславе?

– Тамо где је одабрала – рекао је и више о томе нисмо проговорили ни реч.

 

Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу