Skip to content Skip to sidebar Skip to footer
Ćir | Lat

Tajne ružinih latica

Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine

Peta nagrada

Ivana Lekić

Tajne ružinih latica

Upokojila se. Nisam mogla ništa da učinim. Da sam mogla deo sebe da ugradim u njeno srce, da tako plemenita poživi još malo, ne bih se razmišljala. Ali Bog ne dozvoljava da mu se odluke menjaju, te sam samo povila glavu, utoplila joj misli pred odlazak i nisam puštala suze, jer ih nije volela. Govorila je – da je svaki put zaplakala kada joj je kamen ležao na srcu, poplavila bi svet.

* * *

Ne sećam se dobro Kosovskog boja, ali se sećam puta posutog ružama: vitka figura u svečanim haljinama na osedlanom doratu, rasute kose boje mraka u obrisima sunca… i dečak, crne, kudrave kose, crnih očiju, u povorci kneževskih svita na putu ka Drenopolju, sakuplja latice… trčkara kraj oca i napušta Kruševac grad…

Ne sećam se dobro Kosovskog boja, ali je sedmogodišnja devojčica dobro zapamtila užurbano spremanje, napuštanje rodnog doma, kaljave puteve, besne planine, prvi susret sa potokom Šajnom, iskru šumskog zelenila koja se odbija od trifore manastira Manastirice, u čijoj smo okolini svili novo gnezdo u miru. Sve vatre koje su dolazile, sve Osmanlije koje su prolazile nisu nas doticale. Znao je otac da izabere. Znala je majka da ga prati.

Nije prošlo mnogo, u kraj se doselio čovek sa sinom – onaj isti čovek, onaj isti crnooki dečak sa laticama. Dečak je gajio ruže u spomen na majku, a njegov otac, Obrad, povremeno bi nestajao i ponovo se pojavljivao.

Živeli smo jedni kraj drugih kao stranci. Prozborio bi Obrad pokoju sa mojim ocem. Majci bi se poklonio, a kroz mene je gledao kao kroz maglu. Kako otac, tako i sin.

Utrnula sam od straha kada su se, početkom novog veka, pojavili na pragu naše kuće. Tražili su moju ruku. Matori je jedva hodao, a dečak je izrastao u naočitog momka.

Nisu me ništa pitali kada su me udavali. Ušla sam u dobrostojeću porodicu. Bilo je svega dovoljno, ničeg previše. Skromnost na prvom mestu, jezik za zubima. Nisam znala šta mi radi svekar, ali bio je vičan mnogo čemu i zaslužan, čim se tako dobro živelo. Preminuo je par meseci nakon svadbe, te nisam stigla čestito ni da ga upoznam, a moj Hranislav počeo je da nestaje na po više dana i da se neočekivano pojavljuje, očigledno nasledivši očev posao, kakav god on bio.

Nije se žena ništa pitala. Neuka, nejaka, gajila je decu, brinula o ognjištu, spremala, kuvala i ćutala. Beše to sav posao njen u to vreme. Da li me je nekim čudom Bog pogledao, zbog nečega nagradio, ne znam, tek moj me je Hranislav gledao kao sebi ravnog.

– Mileva, moraš naučiti slova. Moraš naučiti i druge jezike, strance da razumeš.

– Hranislave, ko to još od žena uči, osim ako nije visokog roda. Gde ću ja sa strancima pričati. Pusti se, čoveče, slova. Gde su slova za seljanku.

– Seljanka možda, ali si moja gospođa. Samo tebi mogu verovati. Ti si mi jedino utočište, jedina pomoć. A pomoći nema bez slova.

– Čime li se baviš, zlatna ruko moja?

* * *

Živeli smo lepo. Voleo me je. Poštovao. Naučila sam slova, latinski, grčki, ponešto osmanski… Pokazivao mi je kako se drži mač, nož… U dubokoj noći učio me je da osluškujem sove, slepe miševe, latice ruža… Onda bi nestajao poslom, ostavljajući me zabrinutu.

Nije prošla ni godina, a naše slaganje je urodilo plodom, te sam ubrzo bila sa čedom pod srcem.

– Nećeš se poroditi pre zime, a ako me sreća posluži, vratiću se mnogo pre – tešio me je. Ovog puta mu se nije išlo.

Jesen je uzmicala, ruže se spremale za hladne dane. Ćutala sam, živela sama. Povremeno bi navratili moji roditelji. Majka je zanovetala, psovala tiho Hranislava što me je ostavio tako, već sa povećim stomakom, a otac nije progovarao, kao da je znao istinu.

Vratio se pre prvih mrazeva. Zvono u Manastirici, tiho, uveče kada su se pojavile prve pahulje, najavilo je i njegov dolazak. Osmeh na licu za doček brzo je nestao. Nije bio sam.

– Dobro veče, mila – gospođa, u tamnom ogrtaču, pozdravila se srdačno sa mnom, osmehnula čak.

Tračak ljubomore je klijao. Ćuteći, podgrejala sam večeru, ne bi li se okrepili.

Sela je kraj ognjišta, zamišljena. Tamna kosa se rasula po ramenima, blago povijenim, umornim. Turske odore vukle su se po podu.

– Biće kod nas neko vreme, a onda ide svom bratu – objasnio mi je tiho i kao da nije bio ni odsutan, otišao je iza kuće da cepa drva.

– Kada će? – pitala me je kada smo ostale same. – Poveliki je stomak. Mogu li da ga dodirnem?

Klimnula sam potvrdno. Učinilo mi se da vidim suze u njenim očima, ali vrlo brzo se povratila.

– Nosiš dvojke, mila. Samo što nisu krenule.

Nasmešila sam se iznenađeno.

Rekla mi je da je tamo gde je boravila više puta pomagala ženama na porođaju.

– Imate li svoje dece? – upitala sam i odmah se ugrizla za jezik prepoznavši bolni grč. Razmišljala je šta da mi odgovori.

– Ne. Tamo gde je ljubav rođena ispod pepela, gde se pred svako milovanje ljutiš na majku, a posle proklinješ sebe što se daješ krvniku svoga oca, srećna deca se ne rađaju. Mnogo je nesrećne dece ostalo, mnogo nesrećnih majki.

Nakon par dana trudovi su počeli. Gospođa je zasukala rukave, pomogla mi, kao što to obične žene rade, i izvukla devojčicu. Samo što je curica zaplakala, stomak se napeo još jednom i izvukla je rumenog dečaka.

– Neka su vam živi i zdravi, Jelena i Stefan – rekla je, sređujući ih, nasmejana, kao da su njeni, na tren zaboravljajući na sopstvene muke, naša kuma, bivša kaduna, Despina.

Kada je krenula bratu, a moj Hranislav sa njom, shvatila sam šta je njegov posao.

* * *

Turski naslednici su se borili za vlast. Munjini sinovi parčali su carstvo i vukli u sunovrat i našu vlastelu. Udario svoj na svoga, i kod Turaka i kod naših.

Da li zbog položaja našeg sela, ili zbog zasluga koje je imao Hranislav, tek, nemire nismo osećali. Jelena i Stefan su rasli bez većih briga, okruženi ljubavlju i ružama. Hranislav, povremeno odsutan, tajnim poslovima odvođen, vraćao se uvek sa nadom u bolje dane. Znala sam koga je na put pratio, koga je čuvao, kome je služio i bila sam mirna, radeći svoj deo posla, onaj koji bi mi on poverio.

Godine su prolazile. Jelena se udala u susedno selo, a Stefan oženio. Brat i sestra ostali su bliski, pomažući jedan drugome. Baš kao i brat i sestra u prestonici, koja je rasla i napredovala.

Despot je vladao uz Despininu reč. Nekada nerazdvojni, kao deca rastavljeni zlom sudbinom, ponovo spojeni, radili su kao jedno, pružajući ruke ka svetloj stazi nadolazećeg mraka.

Nastavila sam Hranislavu da prepisujem pisma i poruke, trudeći se da ne pamtim, da ne zalazim u sadržinu napisanog. Sve dok jednog dana nisam mogla da prećutim, nisam mogla da ne vidim…

– Hrano, živote moj. Samo ti i ja znamo šta Despotu i Despini značiš. Samo ti i ja znamo da si se prihvatio posla koji istorija neće zabeležiti, iako pridržavaš platno koje velikani kroje. Kako ćeš sad? Kud ćeš sad? Čemu dati prednost kad tasovi miruju?

– Mileva, razmišljam. Moram biti pratnja Despini. Despot se mora videti sa Ugrima, a Despina sa Turcima, ali mora neko ići na reč Mlecima, u pomoć gospa Leni i vezama što nam puno znače.

– Kilometri su to. I da imaš krila, teško bi mogao sve postići.

– Nije što ja ne mogu postići, ne mogu ni oni. Ne smeju to nikome poveriti, a Despina mora…

Pogledali smo se. Ugri su je viđali, Turci su je znali, ali Mleci samo slušali i pričali o njoj. Neki Latini zvali su je Milevom, Marijom… Bila sam mlađa desetak godina od Despine, ali stasom, kosom mogla sam da podsećam na nju.

– Dobićeš pratnju. Ponećeš pismo Leni. Kada ga pročita, spali. Ne brini. Podigni glavu, pogled pravo. Ni dužd nije đavo da ga u oči ne smeš pogledati. Lena govori latinski, ti razumeš. Tvoje prisustvo, ako ih uveriš da si Despina, učiniće svoje.

Mislila dam da ću umreti na putu. Pratnja je verovala da prati Despinu, a ja sam u duši znala da varam. Molila sam Boga da mi oprosti.

Gospa Lena, jedna od Despotovih sestara, vladarka Zete, dočekala me je kao sestru rođenu. Dužd, zadivljen odlučnošću žena, samo je čupkao purpur svoje vladarske stolice. I dan-danas se sećam Venecije, vode koja struji kanalima, koraka koji odzvanjaju trgovima i mostovima. I dan-danas kad zatvorim oči, kad košava zaobilazi naša brda, kao da osećam miris mora, slane vode, čujem pesmu galebova…

Ko kaže da se žene ništa ne pitaju? Milica je umela da stisne zube i dobije šta želi, sačuva šta može; Despina je naučila da prepozna granice i njihova slaba mesta, naučila je da iz muke stvori lepotu i ljubav, da se po prvi, drugi, treći put uzdigne iz ruševina i vešto igra šah na tabli Balkana, upravlja poslovima; gospa Lena je pisala, vladala… Ko kaže da se žene ništa ne pitaju?!

Ali prokleta nemirna vremena!

Otimalo se, vraćalo. A onda se nebo otvorilo, gorelo je, cepalo se i Despotova duša iznenada je poletela ocima svojim. Despina je bila slomljena, nesrećna… sve što je volela polako je nestajalo. Toliko je kilometara prešla, u tišini, a sudbina… ona je i dalje od nje uzimala najvoljenije. Ostala joj je sestra Lena, koju je sve češće posećivala u Raguzi, ostali su sestrići, išteći njeno iskustvo i pomoć.

– Ne znam, jabuko moja, kako će se sve ovo završiti. Despina se nada, a ti Hranislave? – pitala sam ga, dok mi je darivao grimiznu ružu. Godine su polako gazile i nas.

* * *

Nisam mogla ništa da učinim… Bog ne dozvoljava da mu se odluke menjaju, te sam samo povila glavu, utoplila joj misli pred odlazak i nisam puštala suze, jer ih Despina nije volela. Konačno se pridružila ocu, majci, mužu, bratu, sestri…

– Šta sada, Hranislave?

– Ništa, Mileva. Novi vladar ima svoje tajnike, svoje pratioce, a ja imam samo još jedan posao da obavim i posle ćemo živeti kao sav ostali svet.

Krenuo je sa njenim telom u ponoć. Vratio se nakon deset dana.

Poželela sam da joj na grob ostavim cveće, da je miris ruža prati do večnosti.

– Gde počiva, Hranislave?

– Tamo gde je odabrala – rekao je i više o tome nismo progovorili ni reč.

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.

Ostavite vaš komentar

0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu