Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Сеча глава, пламен ината

Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године

Јована Ћендић

Сеча глава, пламен ината

Кнез Алекса Ненадовић

  1. фебруар лета Господњег 1802.

Киша лије, не престаје, а облаци густи и тешки, па стишћу, стишћу ово наше небо. Какво небо, таква и земља. Као ови облаци, и нас су стисли чемер и јад, који бдију над нама вјековима. Једна мисао ми се стално помаља, па кљуца моју главу као квочка зрно кукуруза. Све се мислим да је превише било њихових зулума и проливања нашег зноја и крви зарад глава оних који бога не познају. Њих четворица дахија: Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и матори јарац Мехмед Фочић Ага нам дишу за вратом, укинуше право које даде султан Селим. Сами поделише пашалук на четири дела и на своју руку суде и убирају порезе. Они у Бога не верују јер мисле да су они Бог главом и брадом.

А наш народ ћути, трпи, ћути и гута то камење, које има укус земље којом су закопани наши преци. И тако ћутим се и мислим… пребирам своје тихе мисли. Скупљам их, па их гомилам као снопове пшенице у доба жетве. А у грлу ми стена, па некада ни гутати не могу. Знам да се српска крв није још охладила. Она и даље тече врела и чека да се пролије зарад слободе, зарад части које би повратили, и зарад костију наших дедова које би осветили. Не пристаје једном Србину да буде роб.

Чини ми се да је киша престала.

  1. април лета Господњег 1803.

Све иоле важније српске главе беху на једном месту. Милина је то било гледати. Наша лица су одавала бригу, али не и страх. До мене је седео кнез Илија Бирчанин, висок и стасит човек, угледног држања и мудрих очију.

Нас дванаесторица за столом као дванаест апостола, помислих смејуљећи се у брк, добро је да нема тринаестог овде. Кнез Илија се промешкољи и устаде развијајући свитак хартије. Сви кнезови ућуташе.

– Кнезови моји, моја браћо по српској крви, лепо вас је видети овако окупљене, али повод сусрета није леп и то сви знамо. Ја вас овијем замољавам да будете опрезни и да ниједна реч из ове собе не оде. Неко од вас може несмотрено изланути о ономе што ћемо говорити, без истински зле намере. Будите опрезни, браћо моја – ућута и тамним очима пређе преко низа намрштених ликова. – Зулуми су толики да се не могу исплатити. Простом сељанину само остаје да им да поцепане хлаче. Голи смо, браћо моја, голи до коже…

Забио сам главу у дланове. Његове сурове речи су нас све у соби натерале да се суочимо са грозном истином у очи. Ноге почеше да ми поскакују, а срце вечито у жару за слободом и чашћу, да бије у грудима.

– Ово се у змијарник претворило! – чух себе како вичем док су све очи са Илије прелазиле на мене. Устадох. – Турци се кољу међусобно на овој груди, која нама припада. На овој груди где почивају кости наших предака и где нам ђеца расту! На земљи која је натапана крвљу још од боја на Косову! Шта би рекли сви они јунаци из славних времена, сви они који главе дадоше и крв пролише за слободу отаџбине? Шта би рекли да виде сада како туђини воде своје битке око нечега што никада и није било њихово, и нас који пред тиме сагињемо главу!

Дисао сам снажно и дубоко, све што годинама држах у себи избацих пред том немом гомилом. Окренух главу и сусретох поглед Илије Бирчанина. Приметих исти одсјај у оку и једва приметно климање главом.

– Морамо устати! Морамо их зауставити, а потом отерати одавде! Српска крв је силовита! Када се узбурка, носи као бујица! – лупи песницом о астал кнез Марко Чарапић из Белог Потока.

– Када ћемо подићи устанак? – упита један од окупљених, а нестрпљивост му се већ осећала у гласу.

– За осам месеци – рекох. Све главе се ка мени поново окренуше.

– Исто бих предложио – надовеза се на моје речи кнез Бирчанин. – Не би ваљало у скорије време. Нека дахије мисле да су нас потпуно покориле. Морамо добро промислити, па делати. Тамо, у освит наредне године, да се сретнемо са кнезовима из Шумадије. Падаће главе, то знајте, али боље нека падају него да буду погнуте као у роба!

Тог дана је потекло обиље снажних речи. Верујем да смо сви састанак напустили са лакоћом у грудима. Уверили смо се да храброст у српском роду није ишчезла, већ ћути и чека свој тренутак као вук у јазбини.

  1. новембар лета Господњег 1803.

Седео сам над хартијом у својој радној соби. Имадох на уму да напишем једно писмо. Делам на своју руку, без осталих кнезова, знам, али ипак осећам потребу да се обратим мом пријатељу у Земуну, мајору Митезеру, аустријском команданту са којим друговах још из дана младости, када сам био припадник добровољачке милиције коју је основала Хабзбуршка монархија у борби против Османлија.

Није ни он наш, такође знам, али заједничко нам је што мрзимо Османлије до нашијех костију. Умочих перо у мастило.

Поштовани мајоре, стари пријатељу,

Много воде протече Дунавом од наше последње размене писама. Доправде, нисам ти имао шта ни писати. Као што знаш, прилике овде нису добре. Дахије су наумиле да нам одеру и ово мало коже што имамо. Зулуми су толики да их у овом писму не смијем ни споменути. Пишем ово писмо у великој тајности, мој пријатељу. Нико за његов садржај не сме знати док не дође за то време.

Дахије су завађене са спахијама, а колико чујем, и саме дахије су међусобно у завади.

Нас дванаесторица кнезова из Ваљевске нахије смо се састали у априлу месецу. Одлучисмо да станемо на пут Османлијама. Да ли је грех што желимо слободу и част, која сваком народу треба да припада? Одлучисмо тада да устанак подигнемо за осам месеци, и тај дан се ближи. Осећам како моје срце све више поскакује. Знајући да их мрзиш као и ми, не сумњам да ће те ове вести обрадовати.

Можда ово писмо буде последње које ти посвећујем. Остани добро и здраво, мој стари пријатељу мајоре, а ја ћу радо поћи у смрт за отаџбину и слободу.  

Твој пријатељ, кнез Алекса Ненадовић

Савих и запечатих писмо. Не приметих да је иза мене био Јаков, мој брат. Чух благо куцање. Гаврило, мој кум, се појави на вратима.

– Помоз’ Бог, куме – поздрави ме благим тапшањем по рамену.

– Бог ти помогао – одвратих одлажући свеже написано писмо.

– Коме си писао? – упита ме Јаков намрштеног лица. Гаврило се смештао на клупу.

– Мајору Митезеру – рекох – писао сам о приликама…

– Мислим да то није баш мудро – пресече ме мој брат. – Никада не можеш знати да ли ће то писмо са строго тајним речима доспети у праве руке.

– Однеће га Степан до скеле! – побуних се. Степан је био момчић шегрт у ког сам имао поверења као и у сопствену децу. – На скели такође имам човека од поверења и знам да ће писмо уручити мајору лично.

Јаков тешко уздахну.

– Како ти је воља – само то рече.

– Дај писмо мени, куме – обрати ми се Гаврило. – Ја ћу га лично мајору предати.

На трен помислих да је то најбоља замисао. Ко има поузданији од кума. Бог је на небу, а на земљи кум, како кажу. Умало да му пружим писмо, а онда се предомислих.

– Не, Гаврило. За тебе имам други посао. Отиђи до кнеза Марка из Белог Потока да видиш докле је стигао са припремама за устанак и колико је људи скупио. То ми је важније од ношења писама. – Гаврила сам са замислима о устанку упознао тек пре неколико дана. Наравно да се наједио што толику тајну кријем од свог кума месецима. Рекао сам му да је сигурније да што мање људи зна. Најсигурнији је онај човек који је лишен било каквог знања.

– Како желиш, куме – рече Гаврило. Потапша ме и без речи изађе. Љутња га је држала.

Прстима пређох преко ивице писма. Јаков је ћутао. Посекао сам се на оштру хартију.

Гаврило Буђевац

  1. новембар лета Господњег 1803.

Чекао сам иза жбуња. Угледах Степана шегрта како прилази скели. Предаде скелеџији писмо. Сачеках да се момче удаљи. Пришуњах се и приђох човеку иза леђа. Осврнух се. Никога није било на видику. Извадих кратак нож и хитрим потезом му пререзах гркљан. Његова врела крв ми попрска опанке. Узех писмо намењено мајору. Жбуње са стране зашушта и откри Мулу Јусуфа, једног од дахија. Лицем му прође осмех кад угледа закланог скелеџију под мојим ногама.

– Кум није дугме – рече и отвори писмо. Црне очи су му севале док су прелазиле преко писаних речи. – Има право у једној ствари кнез. Ово јесте последње писмо које ће наменити мајору.

Затим ми баци кесу тешких дуката. Била је тешка као сенка Алексе Ненадовића, која се одувек надвијала нада мном. Никада нисам могао уз њега расти. Сада ћу моћи.

Алекса Ненадовић

  1. фебруар лета Господњег 1804.

Мемљив мирис тамнице ми се увукао у ноздрве. Кожа ме је болела од окова. До мене беше Илија Бирчанин. Затворили су нас. Знам да ћемо умрети. Јакову сам написао да више не сакупља новце за моје ослобађање. Не желим да ми децу сиромаши, а мене ће свакако погубити. Врата се отворише и уђе Мула Јусуф. У руци му беше папир.

– Знаш ли како си доспео овде? – разви папир. Схватих да је држао моје писмо мајору. – Дао ми га је твој кум, Гаврило – рече церећи се.

Мене као да нешто удари и изби сав дах. Ни окови, ни живе ране ме нису болеле колико та истина. Колико издаја оног ког сам гледао као брата рођеног. Заурлах гласом који би могао окове покидати. Душа ми се цепала.

Мула Јусуф

  1. фебруар лета Господњег 1804.

Посекли смо их све у зору. Нашли се они заверу да кују, а ако су по нечему Срби јединствени, то је да један другом набијају нож у леђа. Крв ми се њихова и даље лепила за ђонове. На крају ходника уочих Гаврила. Чекао ме је као пас жељан коске. Уместо вреће дуката узех сабљу. Његово лице испуни неми крик.

– Ко није за свој народ, није ни за туђи – рекох.

Крв његова се помеша са крвљу кнезова на мојим димијама.

Јаков Ненадовић

  1. фебруар лета Господњег 1804.

Седим над твојим гробом, брате. Један човек, Бог му свако добро дао, је украо твоју главу и донео да те са њом сахранимо. Ниси пролио крв забадава. Не знају они за српски инат, који као набујала река све носи. Народ је након твоје смрти устао. Србија је устала. А мене зове Карађорђе, мој брате, и барјаци који се над нашим небом вију.

Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.

 

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу