Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Jovana Ćendić
Seča glava, plamen inata
Knez Aleksa Nenadović
- februar leta Gospodnjeg 1802.
Kiša lije, ne prestaje, a oblaci gusti i teški, pa stišću, stišću ovo naše nebo. Kakvo nebo, takva i zemlja. Kao ovi oblaci, i nas su stisli čemer i jad, koji bdiju nad nama vjekovima. Jedna misao mi se stalno pomalja, pa kljuca moju glavu kao kvočka zrno kukuruza. Sve se mislim da je previše bilo njihovih zuluma i prolivanja našeg znoja i krvi zarad glava onih koji boga ne poznaju. Njih četvorica dahija: Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i matori jarac Mehmed Fočić Aga nam dišu za vratom, ukinuše pravo koje dade sultan Selim. Sami podeliše pašaluk na četiri dela i na svoju ruku sude i ubiraju poreze. Oni u Boga ne veruju jer misle da su oni Bog glavom i bradom.
A naš narod ćuti, trpi, ćuti i guta to kamenje, koje ima ukus zemlje kojom su zakopani naši preci. I tako ćutim se i mislim… prebiram svoje tihe misli. Skupljam ih, pa ih gomilam kao snopove pšenice u doba žetve. A u grlu mi stena, pa nekada ni gutati ne mogu. Znam da se srpska krv nije još ohladila. Ona i dalje teče vrela i čeka da se prolije zarad slobode, zarad časti koje bi povratili, i zarad kostiju naših dedova koje bi osvetili. Ne pristaje jednom Srbinu da bude rob.
Čini mi se da je kiša prestala.
- april leta Gospodnjeg 1803.
Sve iole važnije srpske glave behu na jednom mestu. Milina je to bilo gledati. Naša lica su odavala brigu, ali ne i strah. Do mene je sedeo knez Ilija Birčanin, visok i stasit čovek, uglednog držanja i mudrih očiju.
Nas dvanaestorica za stolom kao dvanaest apostola, pomislih smejuljeći se u brk, dobro je da nema trinaestog ovde. Knez Ilija se promeškolji i ustade razvijajući svitak hartije. Svi knezovi ućutaše.
– Knezovi moji, moja braćo po srpskoj krvi, lepo vas je videti ovako okupljene, ali povod susreta nije lep i to svi znamo. Ja vas ovijem zamoljavam da budete oprezni i da nijedna reč iz ove sobe ne ode. Neko od vas može nesmotreno izlanuti o onome što ćemo govoriti, bez istinski zle namere. Budite oprezni, braćo moja – ućuta i tamnim očima pređe preko niza namrštenih likova. – Zulumi su toliki da se ne mogu isplatiti. Prostom seljaninu samo ostaje da im da pocepane hlače. Goli smo, braćo moja, goli do kože…
Zabio sam glavu u dlanove. Njegove surove reči su nas sve u sobi naterale da se suočimo sa groznom istinom u oči. Noge počeše da mi poskakuju, a srce večito u žaru za slobodom i čašću, da bije u grudima.
– Ovo se u zmijarnik pretvorilo! – čuh sebe kako vičem dok su sve oči sa Ilije prelazile na mene. Ustadoh. – Turci se kolju međusobno na ovoj grudi, koja nama pripada. Na ovoj grudi gde počivaju kosti naših predaka i gde nam đeca rastu! Na zemlji koja je natapana krvlju još od boja na Kosovu! Šta bi rekli svi oni junaci iz slavnih vremena, svi oni koji glave dadoše i krv proliše za slobodu otadžbine? Šta bi rekli da vide sada kako tuđini vode svoje bitke oko nečega što nikada i nije bilo njihovo, i nas koji pred time saginjemo glavu!
Disao sam snažno i duboko, sve što godinama držah u sebi izbacih pred tom nemom gomilom. Okrenuh glavu i susretoh pogled Ilije Birčanina. Primetih isti odsjaj u oku i jedva primetno klimanje glavom.
– Moramo ustati! Moramo ih zaustaviti, a potom oterati odavde! Srpska krv je silovita! Kada se uzburka, nosi kao bujica! – lupi pesnicom o astal knez Marko Čarapić iz Belog Potoka.
– Kada ćemo podići ustanak? – upita jedan od okupljenih, a nestrpljivost mu se već osećala u glasu.
– Za osam meseci – rekoh. Sve glave se ka meni ponovo okrenuše.
– Isto bih predložio – nadoveza se na moje reči knez Birčanin. – Ne bi valjalo u skorije vreme. Neka dahije misle da su nas potpuno pokorile. Moramo dobro promisliti, pa delati. Tamo, u osvit naredne godine, da se sretnemo sa knezovima iz Šumadije. Padaće glave, to znajte, ali bolje neka padaju nego da budu pognute kao u roba!
Tog dana je poteklo obilje snažnih reči. Verujem da smo svi sastanak napustili sa lakoćom u grudima. Uverili smo se da hrabrost u srpskom rodu nije iščezla, već ćuti i čeka svoj trenutak kao vuk u jazbini.
- novembar leta Gospodnjeg 1803.
Sedeo sam nad hartijom u svojoj radnoj sobi. Imadoh na umu da napišem jedno pismo. Delam na svoju ruku, bez ostalih knezova, znam, ali ipak osećam potrebu da se obratim mom prijatelju u Zemunu, majoru Mitezeru, austrijskom komandantu sa kojim drugovah još iz dana mladosti, kada sam bio pripadnik dobrovoljačke milicije koju je osnovala Habzburška monarhija u borbi protiv Osmanlija.
Nije ni on naš, takođe znam, ali zajedničko nam je što mrzimo Osmanlije do našijeh kostiju. Umočih pero u mastilo.
Poštovani majore, stari prijatelju,
Mnogo vode proteče Dunavom od naše poslednje razmene pisama. Dopravde, nisam ti imao šta ni pisati. Kao što znaš, prilike ovde nisu dobre. Dahije su naumile da nam oderu i ovo malo kože što imamo. Zulumi su toliki da ih u ovom pismu ne smijem ni spomenuti. Pišem ovo pismo u velikoj tajnosti, moj prijatelju. Niko za njegov sadržaj ne sme znati dok ne dođe za to vreme.
Dahije su zavađene sa spahijama, a koliko čujem, i same dahije su međusobno u zavadi.
Nas dvanaestorica knezova iz Valjevske nahije smo se sastali u aprilu mesecu. Odlučismo da stanemo na put Osmanlijama. Da li je greh što želimo slobodu i čast, koja svakom narodu treba da pripada? Odlučismo tada da ustanak podignemo za osam meseci, i taj dan se bliži. Osećam kako moje srce sve više poskakuje. Znajući da ih mrziš kao i mi, ne sumnjam da će te ove vesti obradovati.
Možda ovo pismo bude poslednje koje ti posvećujem. Ostani dobro i zdravo, moj stari prijatelju majore, a ja ću rado poći u smrt za otadžbinu i slobodu.
Tvoj prijatelj, knez Aleksa Nenadović
Savih i zapečatih pismo. Ne primetih da je iza mene bio Jakov, moj brat. Čuh blago kucanje. Gavrilo, moj kum, se pojavi na vratima.
– Pomoz’ Bog, kume – pozdravi me blagim tapšanjem po ramenu.
– Bog ti pomogao – odvratih odlažući sveže napisano pismo.
– Kome si pisao? – upita me Jakov namrštenog lica. Gavrilo se smeštao na klupu.
– Majoru Mitezeru – rekoh – pisao sam o prilikama…
– Mislim da to nije baš mudro – preseče me moj brat. – Nikada ne možeš znati da li će to pismo sa strogo tajnim rečima dospeti u prave ruke.
– Odneće ga Stepan do skele! – pobunih se. Stepan je bio momčić šegrt u kog sam imao poverenja kao i u sopstvenu decu. – Na skeli takođe imam čoveka od poverenja i znam da će pismo uručiti majoru lično.
Jakov teško uzdahnu.
– Kako ti je volja – samo to reče.
– Daj pismo meni, kume – obrati mi se Gavrilo. – Ja ću ga lično majoru predati.
Na tren pomislih da je to najbolja zamisao. Ko ima pouzdaniji od kuma. Bog je na nebu, a na zemlji kum, kako kažu. Umalo da mu pružim pismo, a onda se predomislih.
– Ne, Gavrilo. Za tebe imam drugi posao. Otiđi do kneza Marka iz Belog Potoka da vidiš dokle je stigao sa pripremama za ustanak i koliko je ljudi skupio. To mi je važnije od nošenja pisama. – Gavrila sam sa zamislima o ustanku upoznao tek pre nekoliko dana. Naravno da se najedio što toliku tajnu krijem od svog kuma mesecima. Rekao sam mu da je sigurnije da što manje ljudi zna. Najsigurniji je onaj čovek koji je lišen bilo kakvog znanja.
– Kako želiš, kume – reče Gavrilo. Potapša me i bez reči izađe. Ljutnja ga je držala.
Prstima pređoh preko ivice pisma. Jakov je ćutao. Posekao sam se na oštru hartiju.
Gavrilo Buđevac
- novembar leta Gospodnjeg 1803.
Čekao sam iza žbunja. Ugledah Stepana šegrta kako prilazi skeli. Predade skeledžiji pismo. Sačekah da se momče udalji. Prišunjah se i priđoh čoveku iza leđa. Osvrnuh se. Nikoga nije bilo na vidiku. Izvadih kratak nož i hitrim potezom mu prerezah grkljan. Njegova vrela krv mi poprska opanke. Uzeh pismo namenjeno majoru. Žbunje sa strane zašušta i otkri Mulu Jusufa, jednog od dahija. Licem mu prođe osmeh kad ugleda zaklanog skeledžiju pod mojim nogama.
– Kum nije dugme – reče i otvori pismo. Crne oči su mu sevale dok su prelazile preko pisanih reči. – Ima pravo u jednoj stvari knez. Ovo jeste poslednje pismo koje će nameniti majoru.
Zatim mi baci kesu teških dukata. Bila je teška kao senka Alekse Nenadovića, koja se oduvek nadvijala nada mnom. Nikada nisam mogao uz njega rasti. Sada ću moći.
Aleksa Nenadović
- februar leta Gospodnjeg 1804.
Memljiv miris tamnice mi se uvukao u nozdrve. Koža me je bolela od okova. Do mene beše Ilija Birčanin. Zatvorili su nas. Znam da ćemo umreti. Jakovu sam napisao da više ne sakuplja novce za moje oslobađanje. Ne želim da mi decu siromaši, a mene će svakako pogubiti. Vrata se otvoriše i uđe Mula Jusuf. U ruci mu beše papir.
– Znaš li kako si dospeo ovde? – razvi papir. Shvatih da je držao moje pismo majoru. – Dao mi ga je tvoj kum, Gavrilo – reče cereći se.
Mene kao da nešto udari i izbi sav dah. Ni okovi, ni žive rane me nisu bolele koliko ta istina. Koliko izdaja onog kog sam gledao kao brata rođenog. Zaurlah glasom koji bi mogao okove pokidati. Duša mi se cepala.
Mula Jusuf
- februar leta Gospodnjeg 1804.
Posekli smo ih sve u zoru. Našli se oni zaveru da kuju, a ako su po nečemu Srbi jedinstveni, to je da jedan drugom nabijaju nož u leđa. Krv mi se njihova i dalje lepila za đonove. Na kraju hodnika uočih Gavrila. Čekao me je kao pas željan koske. Umesto vreće dukata uzeh sablju. Njegovo lice ispuni nemi krik.
– Ko nije za svoj narod, nije ni za tuđi – rekoh.
Krv njegova se pomeša sa krvlju knezova na mojim dimijama.
Jakov Nenadović
- februar leta Gospodnjeg 1804.
Sedim nad tvojim grobom, brate. Jedan čovek, Bog mu svako dobro dao, je ukrao tvoju glavu i doneo da te sa njom sahranimo. Nisi prolio krv zabadava. Ne znaju oni za srpski inat, koji kao nabujala reka sve nosi. Narod je nakon tvoje smrti ustao. Srbija je ustala. A mene zove Karađorđe, moj brate, i barjaci koji se nad našim nebom viju.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.