Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

У конаку Вренчевића

Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године

Никола Илић

У конаку Вренчевића

Зидови гостињске собе били су бели као снег који је вејао напољу. ’Ладноћа снега, иако иконизована у зидовима, није начињала оне који седе на миндерлуцима око софре у соби. Но, Милета је осећао неку ’ладноћу. Ова ’ладноћа је долазила изнутра. Из његове утробе. Не’ да ваља… Није могао да се изгуби у причама и досеткама као остали око њега. Тражећи мир, погледивао је на икону која разбија белину зида. Но, икона је више будила питања него што је пружала мир. Шта би они рекли кад би видели да у њи’ове куће чаурске иконе красе зидове, питао се. Знао је да не би били срећни. Али је био сигуран да би били срећни што ће баш из ове куће да свитне искра од које ће књажев престо да изгори. Ако успе да свитне…

– Милета – весели глас домаћинов га трже. – Ој, Милета! ’Де си отишô? Не чујеш шта те питам?

– А? Ма пушти, старачка глава…

– Еј, старачка – зацерека се домаћин. – Још се ти држиш.

Милетиним уснама заигра малени смешак. Дохвати филџан и сркну кафу, те тихим промуклим гласом рече: „Сећам се ове куће.” Недалеко одавде је село у ком је рођен. Иако га је као малог отац преселио и живот је махом проводио у Јагодинској нахији, Крушевац му није био стран. „Конак Вренчевићева”, скоро да је прошапутао. Њиховим именом уплаши сам себе. Име непоменика се не изговара. Доноси несрећу. „Оденак су боравили крушевачки ајани Вренчевићи.”

– Зека и Смака – певљивим нагласком далеких северних крајева потврди нови домаћин. – Селим-бег и Осман-бег. Де, пријатељу, немој их призивати. Нова су времена, нова је ово варош.

Домаћин је седео у челу софре, пушећи дуван из чибука. Обукао је најфинију доламу од модре чоје. Модрину је разбијао златни конац обода и кићанки доламе. Стојану Симићу су две-три године фалиле до четрдесет, али му је округло лице давало младалачки изглед, упркос сивилу које му је добрано прошарало косу и бркове.

Десно од њега, покушавајући да сакрије да му дим чибука смета, седи син књажев, Михаило Обреновић. Мијајло-бег, како народ воли да га зове. Испод чупаве кестењасте косе стидљиво је гледало округло лице једанаестогодишњег детета. До Михаила је његова мати Љубица, жена књажева. Црнокоса, крупна, вазда оштрог погледа, достојанствено је носила својих пет деценија. Груди и руке јој је красила црна либада од кадифе, оивичена златним концем.

Лево од Стојана је његов брат Алекса. Алекса је неку годину млађи од Стојана, али изгледа старије. Вероватно зато што је, за разлику од свог брата, мршаве грађе и испијеног лица. Носио је једноставни мрки кожух преко беле кошуље. Ту су још били кнез ћупријски, Милосав Здравковић Ресавац; књажев писар, Аврам Петронијевић; војвода крајински, Милутин Петровић; председник Великог суда, Ђорђе Протић; и слуге Стојанове, које обигравају око гостију. И Милета Радојковић, кнез јагодински. Гости су пушили и сладили се ситним колачима и кафом. Соба је заударала на дувански дим, онај дим што је и очи штипао, вид маглећи.

– Вренчевићи су нас лепо скућили – надовеза се Алекса Симић на причу, те поче да се смеје, али одустаде кад виде да се једини смеје. Стојан заколута очима и одмахну руком.

– Нисмо вође дошли да зборимо о турскијем кућама, кумашине – умеша се кнегиња Љубица.

– Нисмо, нисмо – сложи се Стојан. – Дошли смо јер ми син светлога књаза, Мијајло-бег, част највећу учини.

Част је учињена у цркви Лазарици, тамо где је, како стари Крушевљани веле, цар Лазар војску пред бој причестио. Књажевић Михаило је тамо крстио Стојановог сина. По крштењу у цркви, прешли су овде, у кућу којом се Стојан дичио. У турску кућу. Сад је већ ноћ почела да гуши светло дана, те су слуге распалиле свеће и уљане лампе, а новокрштени Симић и његова мати се повукоше на починак. Љубичини и Михаилови пратиоци, Настас буљубаша и Петар Пекета Илић, осташе ван собе, мотајући се покрај улаза у кућу. Кнегиња им је заповедила да чувају стражу, но Милети се чинило да је то учинила како не би чули оно о чему ће зборити.

– Де, Стојане, не увијај – оштро рече Љубица. – Знам ја, а знаш и ти и сви окупљени због чега смо одистински вође. Због мојег човека.

Тишина завлада собом. Она тешка, зимска. Нико се није усуђивао да мук разбије. Кнегиња погледа на окупљене, те готово увређено намршти лице.

– Зар ћемо се луди правити?! Зар ја жена да будем већи јунак од вас мушкије’? – спустивши поглед, Љубица тихо настави: – Ја га више трпити не могу. Стотину пута ми је на постељу пљунуо. Пљунуо на мене и моје. А народ поштује колико и мене…

– Право збориш, кумо – окуражи се Стојан.

– Сад је време да се договоримо – жељно добаци Ђорђе Протић, те скупи усне и прогута пљувачку, као да га глад гони. Гладан је освете. Испрсио се, отро руке о копоран боје блата и дигао главу, као да цео свет само у њега гледа.

Кнегиња уз пољубац предаде Михаила слушкињи коју је домаћин дозвао. Пославши дете на починак, лупи шакама о колена и смрачи лице озбиљношћу. Стојан отера слуге и заповеди да нико не улази у собу. – А гледај посебно да не прилазе Настас и Пекета – оштро викну Стојан на слушкињу, која скоро поплашено истрча напоље и залупи вратима.

– Људи, зар ћемо истински на књаза да ударимо – реч противљења роди Милутин Петровић. Ликом је био вечити подсетник на свог славног брата, иако десет година старији него што му је брат био кад погибе – танки црни бркови, крупне кестењасте очи, повијен нос, јака четвртаста вилица. Али без жустрине, без жара који му је брата красио. Нервозно је мрсио златовезне кићанке на својој црвеној долами. – Какав да је, наш је књаз и господар. Ослободио је Србију.

– Ослободио – Ђорђе лану реч као да је псовка. – Пре је сменио турски зулум својим. Књажевским.

– Немо’ тако, Ђорђе – млако се побуни Милутин.

– Шта немој? Је ли, плашиш ли се ти? – раширивши увијене кестен-плаве бркове у заједљиви кез, Ђорђе диже руке и повика: – Људи, шта дочекасмо, брат ’Ајдук Вељка се борбе плаши!

Милутинове образе наружи гневно црвенило. Руком стегну кубуру која му је красила појас. – Море, да није нашег домаћина и светле кнегиње, овом би ти кубуром показао куј се плаши!

Ђорђе скочи на ноге, а за њим и Милутин.

– Доста, бре – загрме глас кнеза Милосава.

Кнез Милосав Здравковић прострели обојицу својим ситним ’ладним очима. Биле су то две искошене рупице на лепом, скоро женском лицу. Из тих рупица, тих лисичијих косих јама – ’ладноћа, гора него у завејаном Крушевцу, тамо иза зидова конака Вренчевића. Црне ’ладне очи. Милета је био равно десет година старији од Милосава Ресавца, али је и њега језа обузимала од тих лисичијих очију. Женственост Милосављевог лица разбијали су густи смеђи бркови. Прса му је покривао црвени џамадан са златовезним цветним украсима, иза џамадана извиривала је бела кошуља, а леђа је огрнуо црним кожухом.

Придигнути председник суда и војвода погледаше у Милосава. Милета у том погледу препознаде стра’, иако су се обојица трудила да га сакрију. Ђорђе фркну глумећи куражност, те седе назад на миндерлук. Милутин помери руку са кубуре, подиже брк у победнички смешак, али и он седе доле.

– Мојега ћемо ми да обарамо књаза овако – из лепог бледуњавог лица бубњио је глас дива. – Морамо прво вожда да одредимо. Оног што ће буну да поведе.

– Право велиш – аминова кнегиња.

Ђорђе се испрси и накашља.

– Браћо, ево ја стављам своју главу на пањ!

– Јес’, па да народ буну прозове Свастикина буна – кроз смех добаци Аврам Петронијевић.

Кнегиња покри руком уста и прасну у кикот. Милутин се смејао гласно, намерно, делом на силу. Браћа Симићи захукташе. И сам Милета ухвати себе да се кикоће. Сви су се смејали. Сви сем Ђорђа, који се мрштио и мрмљао неке псовке себи у брк. И Милосава. Милосав се никад не смеје. Протић је пре седам-осам година легао са млађом сестром своје жене, својом свастиком. Његов таст, гружански кнез Петар Топаловић, сазнавши за ову срамоту, пријави ствар књазу, а књаз нареди да се Ђорђу удари педесет батина по туру за казну. Од тог доба Ђорђе ватрено мрзи књаза и жуди за осветом.

– А да ти поведеш, куме – кнегиња погледом одабра Стојана Симића.

Стојан се уозбиљи. Крену полако да глади бркове и гледа у софру. Плаши се.

– Да, да… – невољно потврди. – Али ја сам кум вашем дому. Зар на кумство да ударим?

Кнегиња фркну и одмахну руком.

– Милошу кумство не вреди ни пишљива боба.

– Уосталом – огласи се Стојанов брат Алекса – ако не рачунамо мене, мој брат је најмлађи од вас… од нас. Зар није ред најстарији да буде први?

– Смислено је – потврди кнез Милосав и лисичијим очима погледа у Милету, натеравши Милетину утробу да се веже и ’ладноћом протресе.

Милета дубоко уздахну. Није могао да порекне њихове речи. Кад се снегови отопе, напуниће педесет и осам година. Заиста беше најстарији – ако не рачуна кнегињу, која је нешто мање од десет година млађа од њега, следећи је по годинама био кнез Милосав, десет година млађи. Тело Милетино је потврђивало његово првенство по годинама. Лице је било изборано и смуљено, коса се проредила тако да је више нема него што је има, смеђе бркове је нагризала бела рђа времешности.

– Кнеже Милета – озбиљношћу ретко опаженом у његовим речима, Аврам Петронијевић заусти – да ли се при’ваташ овог терета?

Милета се лагано усправи. Осећао је како му се језа пење уз кичму, као да стоји напољу, на ветру и снегу крушевачком. Полако се прекрсти. Ти можеш, Ти помози…

– Истина, вожд нам треба. А ја од невоље не бегам. При’ватам.

***

У кући Симића у Крушевцу, некадашњем конаку Вренчевића, у зиму 1834/35. године скована је завера против књаза Милоша Обреновића. Из ове завере родила се тзв. Милетина буна, која је довела до стварања првог српског устава – Сретењског устава из 1835. године.

 

Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу