Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Nikola Ilić
U konaku Vrenčevića
Zidovi gostinjske sobe bili su beli kao sneg koji je vejao napolju. ’Ladnoća snega, iako ikonizovana u zidovima, nije načinjala one koji sede na minderlucima oko sofre u sobi. No, Mileta je osećao neku ’ladnoću. Ova ’ladnoća je dolazila iznutra. Iz njegove utrobe. Ne’ da valja… Nije mogao da se izgubi u pričama i dosetkama kao ostali oko njega. Tražeći mir, pogledivao je na ikonu koja razbija belinu zida. No, ikona je više budila pitanja nego što je pružala mir. Šta bi oni rekli kad bi videli da u nji’ove kuće čaurske ikone krase zidove, pitao se. Znao je da ne bi bili srećni. Ali je bio siguran da bi bili srećni što će baš iz ove kuće da svitne iskra od koje će knjažev presto da izgori. Ako uspe da svitne…
– Mileta – veseli glas domaćinov ga trže. – Oj, Mileta! ’De si otišô? Ne čuješ šta te pitam?
– A? Ma pušti, staračka glava…
– Ej, staračka – zacereka se domaćin. – Još se ti držiš.
Miletinim usnama zaigra maleni smešak. Dohvati fildžan i srknu kafu, te tihim promuklim glasom reče: „Sećam se ove kuće.” Nedaleko odavde je selo u kom je rođen. Iako ga je kao malog otac preselio i život je mahom provodio u Jagodinskoj nahiji, Kruševac mu nije bio stran. „Konak Vrenčevićeva”, skoro da je prošaputao. Njihovim imenom uplaši sam sebe. Ime nepomenika se ne izgovara. Donosi nesreću. „Odenak su boravili kruševački ajani Vrenčevići.”
– Zeka i Smaka – pevljivim naglaskom dalekih severnih krajeva potvrdi novi domaćin. – Selim-beg i Osman-beg. De, prijatelju, nemoj ih prizivati. Nova su vremena, nova je ovo varoš.
Domaćin je sedeo u čelu sofre, pušeći duvan iz čibuka. Obukao je najfiniju dolamu od modre čoje. Modrinu je razbijao zlatni konac oboda i kićanki dolame. Stojanu Simiću su dve-tri godine falile do četrdeset, ali mu je okruglo lice davalo mladalački izgled, uprkos sivilu koje mu je dobrano prošaralo kosu i brkove.
Desno od njega, pokušavajući da sakrije da mu dim čibuka smeta, sedi sin knjažev, Mihailo Obrenović. Mijajlo-beg, kako narod voli da ga zove. Ispod čupave kestenjaste kose stidljivo je gledalo okruglo lice jedanaestogodišnjeg deteta. Do Mihaila je njegova mati Ljubica, žena knjaževa. Crnokosa, krupna, vazda oštrog pogleda, dostojanstveno je nosila svojih pet decenija. Grudi i ruke joj je krasila crna libada od kadife, oivičena zlatnim koncem.
Levo od Stojana je njegov brat Aleksa. Aleksa je neku godinu mlađi od Stojana, ali izgleda starije. Verovatno zato što je, za razliku od svog brata, mršave građe i ispijenog lica. Nosio je jednostavni mrki kožuh preko bele košulje. Tu su još bili knez ćuprijski, Milosav Zdravković Resavac; knjažev pisar, Avram Petronijević; vojvoda krajinski, Milutin Petrović; predsednik Velikog suda, Đorđe Protić; i sluge Stojanove, koje obigravaju oko gostiju. I Mileta Radojković, knez jagodinski. Gosti su pušili i sladili se sitnim kolačima i kafom. Soba je zaudarala na duvanski dim, onaj dim što je i oči štipao, vid magleći.
– Vrenčevići su nas lepo skućili – nadoveza se Aleksa Simić na priču, te poče da se smeje, ali odustade kad vide da se jedini smeje. Stojan zakoluta očima i odmahnu rukom.
– Nismo vođe došli da zborimo o turskijem kućama, kumašine – umeša se kneginja Ljubica.
– Nismo, nismo – složi se Stojan. – Došli smo jer mi sin svetloga knjaza, Mijajlo-beg, čast najveću učini.
Čast je učinjena u crkvi Lazarici, tamo gde je, kako stari Kruševljani vele, car Lazar vojsku pred boj pričestio. Knjažević Mihailo je tamo krstio Stojanovog sina. Po krštenju u crkvi, prešli su ovde, u kuću kojom se Stojan dičio. U tursku kuću. Sad je već noć počela da guši svetlo dana, te su sluge raspalile sveće i uljane lampe, a novokršteni Simić i njegova mati se povukoše na počinak. Ljubičini i Mihailovi pratioci, Nastas buljubaša i Petar Peketa Ilić, ostaše van sobe, motajući se pokraj ulaza u kuću. Kneginja im je zapovedila da čuvaju stražu, no Mileti se činilo da je to učinila kako ne bi čuli ono o čemu će zboriti.
– De, Stojane, ne uvijaj – oštro reče Ljubica. – Znam ja, a znaš i ti i svi okupljeni zbog čega smo odistinski vođe. Zbog mojeg čoveka.
Tišina zavlada sobom. Ona teška, zimska. Niko se nije usuđivao da muk razbije. Kneginja pogleda na okupljene, te gotovo uvređeno namršti lice.
– Zar ćemo se ludi praviti?! Zar ja žena da budem veći junak od vas muškije’? – spustivši pogled, Ljubica tiho nastavi: – Ja ga više trpiti ne mogu. Stotinu puta mi je na postelju pljunuo. Pljunuo na mene i moje. A narod poštuje koliko i mene…
– Pravo zboriš, kumo – okuraži se Stojan.
– Sad je vreme da se dogovorimo – željno dobaci Đorđe Protić, te skupi usne i proguta pljuvačku, kao da ga glad goni. Gladan je osvete. Isprsio se, otro ruke o koporan boje blata i digao glavu, kao da ceo svet samo u njega gleda.
Kneginja uz poljubac predade Mihaila sluškinji koju je domaćin dozvao. Poslavši dete na počinak, lupi šakama o kolena i smrači lice ozbiljnošću. Stojan otera sluge i zapovedi da niko ne ulazi u sobu. – A gledaj posebno da ne prilaze Nastas i Peketa – oštro viknu Stojan na sluškinju, koja skoro poplašeno istrča napolje i zalupi vratima.
– Ljudi, zar ćemo istinski na knjaza da udarimo – reč protivljenja rodi Milutin Petrović. Likom je bio večiti podsetnik na svog slavnog brata, iako deset godina stariji nego što mu je brat bio kad pogibe – tanki crni brkovi, krupne kestenjaste oči, povijen nos, jaka četvrtasta vilica. Ali bez žustrine, bez žara koji mu je brata krasio. Nervozno je mrsio zlatovezne kićanke na svojoj crvenoj dolami. – Kakav da je, naš je knjaz i gospodar. Oslobodio je Srbiju.
– Oslobodio – Đorđe lanu reč kao da je psovka. – Pre je smenio turski zulum svojim. Knjaževskim.
– Nemo’ tako, Đorđe – mlako se pobuni Milutin.
– Šta nemoj? Je li, plašiš li se ti? – raširivši uvijene kesten-plave brkove u zajedljivi kez, Đorđe diže ruke i povika: – Ljudi, šta dočekasmo, brat ’Ajduk Veljka se borbe plaši!
Milutinove obraze naruži gnevno crvenilo. Rukom stegnu kuburu koja mu je krasila pojas. – More, da nije našeg domaćina i svetle kneginje, ovom bi ti kuburom pokazao kuj se plaši!
Đorđe skoči na noge, a za njim i Milutin.
– Dosta, bre – zagrme glas kneza Milosava.
Knez Milosav Zdravković prostreli obojicu svojim sitnim ’ladnim očima. Bile su to dve iskošene rupice na lepom, skoro ženskom licu. Iz tih rupica, tih lisičijih kosih jama – ’ladnoća, gora nego u zavejanom Kruševcu, tamo iza zidova konaka Vrenčevića. Crne ’ladne oči. Mileta je bio ravno deset godina stariji od Milosava Resavca, ali je i njega jeza obuzimala od tih lisičijih očiju. Ženstvenost Milosavljevog lica razbijali su gusti smeđi brkovi. Prsa mu je pokrivao crveni džamadan sa zlatoveznim cvetnim ukrasima, iza džamadana izvirivala je bela košulja, a leđa je ogrnuo crnim kožuhom.
Pridignuti predsednik suda i vojvoda pogledaše u Milosava. Mileta u tom pogledu prepoznade stra’, iako su se obojica trudila da ga sakriju. Đorđe frknu glumeći kuražnost, te sede nazad na minderluk. Milutin pomeri ruku sa kubure, podiže brk u pobednički smešak, ali i on sede dole.
– Mojega ćemo mi da obaramo knjaza ovako – iz lepog bledunjavog lica bubnjio je glas diva. – Moramo prvo vožda da odredimo. Onog što će bunu da povede.
– Pravo veliš – aminova kneginja.
Đorđe se isprsi i nakašlja.
– Braćo, evo ja stavljam svoju glavu na panj!
– Jes’, pa da narod bunu prozove Svastikina buna – kroz smeh dobaci Avram Petronijević.
Kneginja pokri rukom usta i prasnu u kikot. Milutin se smejao glasno, namerno, delom na silu. Braća Simići zahuktaše. I sam Mileta uhvati sebe da se kikoće. Svi su se smejali. Svi sem Đorđa, koji se mrštio i mrmljao neke psovke sebi u brk. I Milosava. Milosav se nikad ne smeje. Protić je pre sedam-osam godina legao sa mlađom sestrom svoje žene, svojom svastikom. Njegov tast, gružanski knez Petar Topalović, saznavši za ovu sramotu, prijavi stvar knjazu, a knjaz naredi da se Đorđu udari pedeset batina po turu za kaznu. Od tog doba Đorđe vatreno mrzi knjaza i žudi za osvetom.
– A da ti povedeš, kume – kneginja pogledom odabra Stojana Simića.
Stojan se uozbilji. Krenu polako da gladi brkove i gleda u sofru. Plaši se.
– Da, da… – nevoljno potvrdi. – Ali ja sam kum vašem domu. Zar na kumstvo da udarim?
Kneginja frknu i odmahnu rukom.
– Milošu kumstvo ne vredi ni pišljiva boba.
– Uostalom – oglasi se Stojanov brat Aleksa – ako ne računamo mene, moj brat je najmlađi od vas… od nas. Zar nije red najstariji da bude prvi?
– Smisleno je – potvrdi knez Milosav i lisičijim očima pogleda u Miletu, nateravši Miletinu utrobu da se veže i ’ladnoćom protrese.
Mileta duboko uzdahnu. Nije mogao da porekne njihove reči. Kad se snegovi otope, napuniće pedeset i osam godina. Zaista beše najstariji – ako ne računa kneginju, koja je nešto manje od deset godina mlađa od njega, sledeći je po godinama bio knez Milosav, deset godina mlađi. Telo Miletino je potvrđivalo njegovo prvenstvo po godinama. Lice je bilo izborano i smuljeno, kosa se proredila tako da je više nema nego što je ima, smeđe brkove je nagrizala bela rđa vremešnosti.
– Kneže Mileta – ozbiljnošću retko opaženom u njegovim rečima, Avram Petronijević zausti – da li se pri’vataš ovog tereta?
Mileta se lagano uspravi. Osećao je kako mu se jeza penje uz kičmu, kao da stoji napolju, na vetru i snegu kruševačkom. Polako se prekrsti. Ti možeš, Ti pomozi…
– Istina, vožd nam treba. A ja od nevolje ne begam. Pri’vatam.
***
U kući Simića u Kruševcu, nekadašnjem konaku Vrenčevića, u zimu 1834/35. godine skovana je zavera protiv knjaza Miloša Obrenovića. Iz ove zavere rodila se tzv. Miletina buna, koja je dovela do stvaranja prvog srpskog ustava – Sretenjskog ustava iz 1835. godine.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.