„Сновиђење”, Алекса Јаџић

Награђена прича на конкурсу Добро чуване српске тајне 2020. године.

 

Село Крусе, Доњи комун Љешанске нахије, 2. октобар 1796. године, вече пред битку…

Након причести и молитве Господу да им подари снаге, како умне тако и телесне, да однесу још једну величанствену победу над узурпатором, попут оне код Мартинића пре неколико месеци – један део војске упутио се преко валовите заравни из Цркве Свете Параскеве на починак, који ће некима можда бити последњи овоземаљски. Неки су са својим демонима, сећањима и надањима дозволили себи одмор пред сусрет са сутрашњом судбином, док су други решили да санак замене покојим разговором, утешном песмом или дугом ћутњом која води у најдубље делове себе.

Реченица која се, још током свештениковог појања у цркви, вртела у мислима једном младом војнику Ивану из Ријечке нахије – била је свима већ позната. У борби против турског непријатеља треба да устане све људство, свако племе, село и нахија из Црне Горе, у противном, тај човек „биће проглашен за издајника, крвника свога народа и као такав лишен части и предан ’вјечном проклетству’”. То је била Стега. Заклетва јединству, донесена 6. августа на Цетињу, којој су кумовали владика Петар Петровић Његош и гувернадур Јован Радоњић. Обавеза одбране земље добила је важност закона, а владикина реторика обогаћена патосом и украшена митским личностима – Јудом и Бранковићем, подстакло је морал сваког Брђанина, приморца, сваког Црногорца, те подсетило да образ надживи човеково бивствовање на овом свету.

Иван је дуго посматрао кршевите природне обелиске који не расту никад, а корењем сежу дубоко у земљу. У традицију. Иванов дом. Његов нектар. Прошлост, садашњост и неизвесна будућност. Махмут-паша Бушатлија је кренуо са осамнаест хиљада војника и доживео слом код Мартинића од три хиљаде црногорских јатагана. Задржао је главу на раменима само зато што побјеже у ноћ, лутао је мислима Иван. Али сада… Прича се међу Жупљанима, Требјешанима, Пиперима, Бјелопавлићима, Кучима, Ровчанима, Морачанима, свима који се кришом пробијаху кроз турску војску силну да је овога пута паша дошао у Дољане са триес’ ’иљада Турака и Арбанаса. Позвао је, веле, францијске официре како би ваљано припремио напад. Киван због срамоте коју је окусио. А нас је само око шес’ ’иљада глава…

Небројене звезде су обасјавале ту туробну стварност која је морила овог младића и његове саборце. То нас ђедови одозго гледају. По свему судећи, ускоро ћемо вам се придружити, смешио се кисело својим закључцима. Ивану капци отежају под мислима о мајци, оцу, сестри, родбини, селу. Предајући се полако том блаженом осећају полусна, он уплови у свет који је само његов. У царство где може летети изнад највишег облака у сусрет најсјајнијим искрама неба, где може ронити у дубинама Маријанског рова до саме сржи Земљине утробе. Ипак, тај пут га одведе на сасвим друго место. На неко чудно поље с ког се дизала густа магла.

По сувој, испуцалој земљи била су разбацана сломљена копља и сечива. Рашчеречена телеса људи и коња беживотно су гледала у тамне облаке који наткривају учмало бојиште. Сабље које вире попут канџи из прашине, одсјај испуштених, рђавих балчака и окрвављених грбова на полупаним штитовима злослутно су се назирали по читавом видокругу. Топли лахор је повремено потпиривао тежак воњ метала и меса у распадању. Мирис језе. Прогутавши горки страх који му се подмукло увлачио у кости са налетом поветарца, Иван поче ходити напред не би ли нашао крај овој непрегледној костурници. Убрзо обрати пажњу на једину светлећу тачку. Усијана божја звезда на хоризонту, опкољена облацима, творила је познати знак полумесеца. Младић поче пратити јаркоцрвено сунце, једва видљиво од магловитог смога који је избијао из тла. Једини компас који има у том мору мртвих душа.

Након краткотрајног пробијања кроз крваву страву и испаравајућу паучину која се, упркос топлику, ухватила од земље до неба, млади војник наиђе на мрачну, суву ветрометину на којој је био развијен шатор. Платно се суморно њихало на ветру, али је његов четвороугаони основ стајао чврсто на тлу. Ближећи му се, Иван угледа благу светлост из шатре која се пробијала кроз тмину. Он успори, бојажљиво ходећи и трудећи се да утиша кораке, лагано се приближавајући из угла који му омогућава да приђе неопажено. Чучну покрај улаза, муњевито провиривши има ли кога унутра. У тој брзини, на трен виде две веће фигуре како стоје једна насупрот другој. Ремцу се срце узлупа, обли га зној који се брзо сушио, лепећи му кожу прашином нанетом топлом маломлијом. Удахну дубоко да би смирио заиграло срце. Благо шаком опипа рукохват ханџара о појасу, тако храбрећи себе да још једном брзо погледа. Потом, полако се нагнувши удесно, угледа испуцали, искрзани али стојички, тамни сточић од ораховине иза ког су стајале, судећи по одорама, две војводе, држећи своје руке на балчацима мачева, видно спремни да их исуку из корица сваког часа. Један висок, поносног, утицајног држања и препознатљивих бркова који су красили сталожено лице спокојног погледа ујединитеља, а други такође поносног, властелинског стаса, стеновитог тела, јаких црта лица, одлучног става у ком се види ученост и искуство. Петар Петровић Цетињски и Ђурађ Кастриот Скендербег. Ивану се несвесно опусти вилица у неверици. Гледао је у свог владику и команданта и у јунака који је прерастао у легенду о којој су слушали од старина.

Дуго су стајали тако у помрачини један преко пута другог, не причајући и не померајући се. Само се преко гледајући. Младић помисли да би требало бити спреман да се дâ у бег ако почну да севају оштрице ових великана. Сваки неизвестан тренутак био је, чинило се овом неискусном борцу, испуњен напетошћу која је постепено расла. С друге стране, ниједан од двојице јунака није одавао никакву реакцију, а камоли забринутост. Све вријеме стоје и сјеку се само погледима. Дјелује као да чекају да једном опадне пажња како би га други преполовио сјечивом својим. Скамењени војник поче дисати плиће, помисливши да је прегласан и да ће га чути. Капљица зноја му се, под утицајем јаре, сливала низ нос и, у тренутку кад је требало да попут росе с лиска падне на испуцало, мртво тле, млађани чаркаш сутрашњег боја помисли да је сигурније отићи одатле. Одбројавши у себи, поче полако да се окреће у куку како би се удаљио од платненог заклона. У том тренутку огласи се један од ратника. Момак се укопа у месту, да би се секунду касније радознало вратио у првобитни положај, како би сазнао полазиште тешког баритона. То беше Скендербег, гласан и ауторитативног тоналитета: – Даклем… Ти ли си помиритељ черногорскиј први от својега имена? Законодавац? Вјесник побједе и слободице? Глас православља, покорни слуга и богомољац? Смирениј митрополит Чернија Гори и Приморја? Одреда здруженог витез, цивраст орденом Светог Александра Невског? Ти ли противријечи францијским парфемисаним завојевачима? Ти ли порази љуту војску отоманску са шачицом јунака куражних?

Скривени младић забезекнуто кроз процеп окцем пређе на владику, који се смешио, сачекавши да албански кнез заврши, те одговори истом мером:

– То ли је вођа Љешке лиге који натјера Турке у бег? Змај от Албаније који поквари млетачке сне о Јадрану? Књаз који изненади Ибрахима и Тахип-пашу, први укрстивши мач с Бајазитом? Римског папе шампион Крста који је утврђењем својим пркосио кад је Освајач Мехмед јуришао на Кроју? Добротвор који дароваше манастиру Хиландару? Искендер Беј за Османлије? Господар Александар за нас? Тај ли си?

Скендербег је само стајао. Без реакције, видно испунивши плућа ваздухом, испрси јаке груди, те се громогласно насмеја.

– Добро дошао, побратиме, у нашу Александрију, данас свима познату, по туркијски, Скендерија. Своједобно предшасник скендерски Ђурађ Кастриотић, а тренутачно скендериски смирени митрополит Петар Петровић Његош, театрално каза Скендербег, с осмехом ширећи кабасте руке, те изгрливши радосног владику и потом се изљубивши с њим три пута. Ђурађ показа на хоклицу код стола и рече црногорском вођи да седне, домаћински сачекавши; потом седе и он и наслони се лактовима на астал од ораха.

Од нежељеног погледа два доајена, Ивана је штитио поломљени, претрпани, дрвени сталак уз чадор на ком су била неравномерно распоређена оружја. Једна налегла на друга усправна копља стојећки су давала одличну камуфлажу младом војнику ког би спољна црвенкаста светлост звезде приказала командантима у шатору као сен на платну. Чекао је, гутајући оком сваку нему реч, гест и мимику.

Након кратког времена, кроз тежак издах, прошавши рукама кроз густу браду, Ђорђе Кастриотић подели муку са Његошем:

– Стигао ме аваз да онај воћков сујетни, Махмут-паша Бушатлија, скупи војску са Скадра, из ког се полако преливају бисерне сузе Бојане, не би ли кренуо поново на Черну Гору.

– Поручио је у писму да ће се свако ко би „евентуално покушаво да помогне Бјелопавлићима и Пиперима ћерати с љутом Албанијом”, одговори отежано сада озбиљни Петар Цетињски.

Скендербег се, чувши Петрове речи, насмеши и надовеза се на њ, замисливши се:

– Јест љута… Токмо сад на погрешне удара. Неже, Црногорци и Брђани се заклеше писанијем својим како ће се ујединити и заједно одбранити от надирања Сарацена.

Владика потврдно климну главом строго гледајући албанског кнеза. Наступи дуга, тешка тишина. Иван попут клечећег кипа, ослањајући се на једну ногу како би могао скочити и дати се у трк у случају каквог непријатног изненађења, усредсређено је прислушкивао. Потпуну тишину ометало је једино Скендербегово гласно дисање док је, дубоко заогрнут у своје мисли, гладио своју дугу браду.

Фењер који је својим пламичком једва осветљавао унутрашњост ове настамбе од тканине одавао је сусрету двојице великодостојника наказан, заверенички призвук. Ђурађ спуштене главе, загледавши се у пукотину на столу од ораховине, сетно прекиде ћутњу:

– Сардоник. Негдашња Кастриотска књажевина, заоставштина Зетска, славни имењак Александра Великог… Мој завичај. Поново пригрли отоманско сонце. Не само овдје – наш двоглави орао опет крвари по читавој земљи стољећима ствараној.

– По извештајима мојих витеза, преко четрнес’ ’иљада Арбанаса на разним граничним положајима Црне Горе чекају у резерви турску наредбу, надовеза се Петар Цетињски, склопивши прсте испред носа и ослонивши се на лактове.

– Чернија Гора је искра, како је ти зовеш, пресвитли владико, славеносербске волности коју бешчеловечни паша Бушатлија жели угасити. Јербо нећу те молити да штедиш Шћипетаре, Горанце и плаћене Арнауте. Иако су то моји људи, затровани су лажима о меду и млијеку. Пљешиви горостаси знаду само за сиромаштво послидњих стољећа. Не за скоруп… А глад тјера људе у невоље тер је породица отаџбина коју бранимо. Неке тек огариле науснице, но не могу срдцу и ријечи јарамазову одолити, већ скачу безрасудно на коње витезе свитлим се сабљам’ ударат, тер за њ изгубити русе главе своје! Велеречије које желимо чути током немаштине може раскућити опеке заман зидане. Попут одапете ватрене стријеле која хрли к нашем сердцу, чини нам се да је излаз из мрака, путоказ. Заправо нас само у вагроб наводи.

Његош одобри бегове речи, погладећи се по бради, док Ђурађ настави кроз зубе:

– Али те молим за главу тог безделника везирског из Бушата, што се куражи именом лажног Скендера, лозом тог зверонаравијег Станка Црнојевића, који укаљаше име мојих људи здешних, мог адета! Име, частни назив су ричи само, тер тежине немају ако представник нема искреног чојства и незалудног јуначества у себи. Чим прије се триба куртарисати тог аранзаде!

– Гдје је ријеч, ту је и образ, вели стара народна пословица – Петар Цетињски прекину прегласног Кастриотића који се, стиснувши ивице зацвилелог сточића од ораховине, утиша, али настави јаким интензитетом, падајући у ватру због пређашњег помињања издајица:

– Глава иде с образом. Његош сталожено настави своју мисао, те Скендербег сачека да чује шта владика има да каже:

– Није све у мишицама, има нешто и у души. А рекни ти мени јуначе от старине, колико тешке ријечи су Вука Бранковића соја? Колико вагамо душу низамског бимбаше? Душу валије из школе ендерунске у Једренима, у служби Мехмеда Челебије? Чиниоца плана западног свијета и папе Калиста III у крсташком рату? – саркастично Петар I подиже обрве уперене у кнеза који је угасио малопређашњи пламен хладним погледом. Лантерна заигра светлошћу по зидовима шатора.

Господар албански се разочарано насмеши:

– Подазријеваш…? – Затим мрштећи се, одговори:

– С пуним удоволствијем, поглавити владико, панегирик ти је неудобвразумитељан. Љетописци и сочинитељи весма се огријешише о мога рода Вука… Велиш из Ендеруна? Ондак знаш да сам бија јањичар. А знаш и невољну судбу јуности послате у те сејменске редове. За чију се вајду борих нек свједочи пријатељство са краљем Алфонсом от Арагона, из Витешког реда Змаја, који су баштинили и деспот сербски Стефан Лазаревић, и гроф цељски Херман II, и војевода влашки Влад Цепеш… Дуго се пјевала писма по Далмацији, Призрену и далше по Старој Србадији о овом скендериском потомку Бранковићевом, ког је мати Војислава сањала кад је била благословена – да ће родити змаја чија ће крила читав Епир прекрити, а глава упирати у зидине Цариграда! Нек мужества казују о мејданџији овом кад на срид Дибра летах међу Турке младе, делије сикућ, кано јањце мале… – Ђурађ заустави нагло градацију, погледавши у под, те настави тише, прибравши се, сада гледајући право у очи Његошеве:

– Токмо, није часак слово трошити залуд.

Његош неубеђено с иронијом у гласу упита:

– Желиш ме савјетовати? Помоћи у мојим настојањима?

– Желим наставити рад свој и својијех сувременика, кано и предака давни’. Стољећима смо оруђе силама великим… Кано и у вриме Првовенчаног, затим у моје доба, тако и сада у твоје, владико. Балканска племена се збрајају и разилазе по добовању западног жезла и источног пријестола, а ђидије мздопремчиве у нашијем редовима знаду само за новац и ознаџбе. Да драгуме злаћане челенке! Да очи себи самима повадимо зарад положаја у внешњем општеству које игра игру које нисмо ни свјесни. Нахушкаше брата на брата безумношћу и злобом. Одувијек се презиру највише најрођенији.

Иван се не помера, скоро и да не дише, упијајући сваку исцељујућу реч ова два стуба историје.

– Ми смо такови, не знадемо нити хоћемо знати друго нако један другога гнати и у несрећу без чест постављати и што који више ради за добро обштенародње, то се више завист против њега вооружава, која у овоме народу, како и у греческом, гордост царствујет… – надовеза се Петар на речи Кастриотићеве, те кнез албански настави:       – Штудирајући дођох до рјешења које нам нуде сви љетописци и списатељи. Шта један род и племе чини? Један народ вазда спајаше приче, сјећања, легенде и митови. А наравоученије сваке приче јесте, што ти, достопамјатни владико каза, образ. Образ! Подсјетник живота човјекова у царству земаљскоме.

Петар смирено осмехом дода:

– Зато нам и гурају змију у њедра.

Скендербег стегну шаку у песницу, слажући се са митрополитом:

– Зато Османлије начинише Албанезе арнаутима, пљачкашима и кољачима. Моје људе! Зато Запад прекраја повијест, спаљује и закључава кајде учењачке.

– Видесмо и досад, на Западу увијек неко побједи – саопшти Петар Цетињски, прекрстивши руке на својим грудима као да су те победе нормална појава. Скендербег настави беседити:

– Гурају нам под нос јабуку раздора крививши невине за своја недјела, тргујући нашим костима, убијајући наше храбродушније ироје који не желе продати крв тим високоумијем самољупцима. Све преко тијех наших неверија који грде златом макраме везене, сјајне токе и јечерме, и све бурме од чистога сребра! На ногам’ им ка женам’ бијечвице да не буде јуначког знамења! Што сам Боже, јадан дочекао! А ти козни туђинци из тамо неког буџака, бефелом и ферманом јачају на нашој несрећи! Вожделеније да нас разједине сјеменом мржње јер им једино то успијева. Нарочито кад је полуострво наше, у овом магновенију, мисто укрштања накана отоманског, хабзбуршког и, побратимског, московскијег царства.

Петар невесело закључи:

– Ја сам свеђер у страху от дворјанства росијскога, које обожава Францију и које се не стара о војеним дјелима, но како ће боље у раскош живјет и на балове љевше танцоват, стидећи се својим народним језиком говорит, оно је одавно почело Францију возвишат и своје отечество презират.

Скендербег поче упозоравати митрополита црногорског на скривене непријатеље, указујући на свој пример. Оно што за Кастриотића беху Краљевина Сицилија и Млетачка република, данас су за Петра Цетињског аустријско и француско царство.

– Не мораш бегенисати, пресвитли владико. Но почуј ме… Знаш да бејах чувар двери која граничише плашљиву Јевропу од стремљења сараценског Истока. Токмо, касно сазнадох да су они пријатељи само док невоља не покуца на та иста врата. Они у брак са свима улазе из ползе, а не из љубави. Таквије жене имају име своје! Германи су осјетили мирис крви Отманића. Сада вребају плијен и пуштају нас, граничнике, да мремо у тјехже побједама. Док у исто вриме смјештају кукавичје јаје редова тајносохраненијех у орлово гнијездо народно како би могли да нас заваде и сруше Росију.

Владика Петар с пажњом слушајући изнесе свој суд:

– Будући да су најприје окаљали своје руке у крви законитога краља и краљевске фамилије и основали на темељу безбожја своје јакобинско-фрамасонско правитељство, никад се под њихову власт живи нећемо предати. Умрећемо при нашој вјери и слободи с оружјем у рукама славно.

Ђурађ се задовољно насмеши, климнући главом говорећи:

– Имај у виду ко све стаје под тај грб заједнички, просвјетитељу. Отац мој, књаз епирски, говорио је: „гдје је мач, ту је религија”. Кано намјесник краја који је дјелом припадао староврименској римској провинцији Албанион, спознајом своје кесарске крви и наображавањем својим, сазнадох да су древне традиције добиле нове називе и датуме у догмама данашњим. Бог је исти, имена су различита. Кано идеје тренутачне, променљиве због покољења потавњих. Трибал под који ће стати братство је најважније. Братство ближих и далши’ кућа и родбина, различитих вјера и идеја, нагласка и наречја, али исте традиције, језика и узавреле крви. Заједничке прошлости. Исте тврдоглавости, истих накана – престаде Ђурађ говорити, приближивши се преко стола Његошу, те настави наглашено зборити – Петровићу от Његуша, мораш чврсто ићи у науму стварања славеносерпског царства коме би ти био суверени. А који броји и приморски, и черногорски, брђански, ерцеговачки, далматински, рашки живаљ и све остале одреда.

Владика прекиде кнеза албанског, исправивши се на столичици:

– Замисао је да цар русијански, со својом, буде владар и овдашње државе која би обухватала Босну, Србију, Херцеговину, Црну Гору и Боку Которску, са пријестоницом у Дубровнику.

Скендер устаде са четвороношца, нагињући се ка Петру, дошаптавајући му убеђивачки:

– Покушај накастити да ти биднеш сувладар. Ти си черногорскиј владика, препородитељ! А поред митрополита цетињскога, држава би могла имати јоште три епископа: которскога, далматинскога и ерцеговачког. Знај, међер никад политика не знаде за братство. Народ да, али политика само за моћ и ћар. Ту усађену нам мржњу, жртве међусобне, нанете ране и ожиљке нам старе, вриме ће излијечити, кано и свагда досад. Потруди се да међу људ’ма туђини не нађу издајниках наведенога јакобинскога духа и телале који би путе отворили и человође својим присталицама били. Кастриотић седе. Петар Петровић Његош гледао је неко време у Ђурађа Кастриотића пре него што тихо, али јако попут молитве каза:

– Чуваћу народ и сиротињу као душу своју.

Скендербег се поново громогласно насмеја и лупи песницом о сто, па устајући, обори хоклицу за собом.

– Вакат је наздравити томе! Verë! Албанешки зенђилук је вино перметско које… – рука владара Црне Горе ухвати у покрету подлактицу кнежевске громаде, зауставивши га.

– Немамо јошт много времена. Сјутрадан се примиче. Скендербег збуњено гледајући у Петра и у његову руку, одједном се уозбиљи и поприми мрачан израз лица враћајући се за астал од орхаовине, приближавајући се Његошу преко стола, настојећи да му нешто дошапне. На довољној близини од црногорског ујединитеља извади златну огрлицу испод видно тешке фустанеле од свиле. Затим стави у владикину руку ђердан с филигранским привеском, казујући једва чујним гласом:

– Након што Отмановић цар, Мехмед, освоји Љеш, те раскопа мој гроб у Цркви Светог Николе, наследници селџучки моје коске раздијелише и обложише сребром и златом творећи амајлије, ради заштите и сриће њиних носиоца. Колајна ова којано је у Млеци кована – насмеја се гласно Кастриотић над ланчићем – При’вати овај дар који ће ти помоћи сачувати повијесну истину от неуких и злонамјерних људи и вримена. Петар гледајући у канијелу на својој шаци, погледа у Ђурђа и заветова се:

– Високопочитајеми от Кројана бане, показаћемо чије у нама неугашено срце куца, и чије крвца врије – потом владика окрену главу у правцу војника Ивана, који је и даље, кријући се, чучао иза дрвене потпоре.

Иако је био заклоњен од погледа вођа, следио се кад је схватио да га владика гледа право у очи кроз полумрачну шатру између густо наслоњених копља на сталку.            – А ти не брини, војниче. Свако от нас се плаши сјутрашњице. Непознатог. Буди храбар. Чак и да ниси, претварај се. Нико не може уочити разлику. Иза плећа твојијех стоји ти дом, породица, пријатељи… Раке очева су ти на поглед удаљене. Зато гледај напријед, у очи тлачитеља-отимача својега. Он те дијели от слободе свијетле. Залеђину ти бране светиње које нас вјекима хране.

Лупњава свог срца је све што је Иван даље могао да чује. У неверици је из чучња поскочио и почео да бежи од чадора у сутон, осврћући се да ли га прате. Нико није излазио из склоништа. Платнена кућицана сред поља постајала је све мања и даља. Трудио се из петних жила да трчи још брже назад ка бојишту, где се још увек осећао задах умирања. Али дрхтаве ноге као да су одбијале послушност. Ваздух отежа. Зачу се зов сокола који је прелетао бојиште у сусрет суморном сунцу које је и даље с облацима чинило полумесец. Дошло је време да се брани ланац живота непрекидан до данас.

Зачу се први пуцањ.

 

Речник мање познатих речи

 

аваз – глас, вест, новост

адет – обичај, наслеђено правило

аранзада – неваљала особа, хуља

 

бегенисати – симпатисати, одобравати, бити сагласан

безделник – онај који чини недела, преступник, грешник

безрасудан – неко ко без довољно размишљања доноси одлуке

бефел – наредба, заповест

бешчеловечан – нечовечан

бимбаша – командант једне хиљаде османлијских војника

буџак – запуштено место

 

вагроб – час умирања, време смрти

вајда – корист, добит, ћар

вакат – време, доба дана или одређени сат када нешто треба да се уради

валија – господар, повереник, намесник одређене провинције у Отоманском царству

велеречије – красноречивост

vеrë – вино

весма – веома

високопочитаније – велепоштовање

високоумије – уображеност, надменост

внешње – спољашњи, стран

вожделеније – силна жеља, чежња, жудња

воћков – ован предводник

 

гнати – гонити, прислити, терати

 

далши – даљи, даљњи

достопамјатни – достојан сећања, значајан, важан

 

ђидија – обешењак, силеџија, насилник

 

заман – век, столеће, време

зверонаравије – необузданост, окрутност, свирепост

зенђилук – велико богатство, благостање

 

ирој – херој, јунак

 

јањци – јагањци, јагњад

јара – жега, оморина, спарина, врућина, запара

јарамаз – неваљалац, злочинац, зликовац

јербо – зато, јер

јечерма – део старинске мушке и женске народне ношње, прслук, јелек

јуност – младост

 

кајда – свеска, хартија, прибелешке

кано – као, попут

кесар, цезар – титула у средњовековној српској држави преузета из Византије и која се јавља након крунисања краља Стефана Душана за цара 1346. године

козн(и) – сплетка, лукавство, подвала, мучки напад

 

колајна / канијела – огрлица, ланчић, оковратник, плочица са симболичним знаком, обешена о пантљику, која се даје неком заслужном лицу

куртарисати (се) – спасти се, решити се нечега, отрести се некога

 

магновеније – трен, тренутак; у овом трену

макраме – древна вештина везивања чворова, реса, нит

маломлија – ветар који исушује земљу дугим дувањем

међер – заиста, збиља, дакле

мејданџија – борац, ратник, јунак

мужества – храброст, јунаштво

мздопремчивост – подмићивање

 

накастити – уговорити

наображавање – образовање, едуковање, подучавање

неудобвразумитељно – неразумљиво, нејасно

неже – него

низам – војник, регуларна војска у Османском царству

 

ознаџбе – ордење

општество – друштво, општина

 

панегирик – пежоративни израз којим се описује неумерено ласкање и необјективна похвала некој особи

пљешиво – ћелаво, без дрвећа, без вегетације

подазријевати – сумњати

полза – корист, добитак, успех

потавње – касније, потоње

предшасник – владар, вођа

 

рака – гроб, грбница, јама

ремац – млади војник, регрут, ремо

русе (главе) – светла коса, тамнија плава која се пресијава црвенкасто

 

самољубац – егоиста, нарцис

свеђер – стално, увек, вазда

сејмен – припадник једног рода јаничарске пешадије

скоруп – кајмак

сочинитељ – писац

 

тајносохраненије – чување тајни

танцати – играти, плесати

телал – гласник, посредник за време турске царевине, човек који извикује и објављује новости и наредбе, као добошар у каснијем периоду

тјехже – њиховом

токмо – но, али, осим, само

топлик – топао ветар

 

удоволствије – поштовање

 

ферман, верман – султанов указ, наредба, царска заповест, писана владарска уредба

фустанела – врло тешка албанска ношња, отпорна на оштећења од бодежа, корисна при кретању по каменитом терену, од свиле која је била увожена из Грчке, Италије и Фландрије преко Дубровника, обрађивана у ткачким радионицама у околини Дечана и у Призрену

 

ханџар – двосекли оријентални нож с валовито завинутом оштрицом

храбодушије – храброст

 

цивраст – украс, китњаст, накинђурен

 

чаркаш, чаркач – војник у предњој бојној линији који почиње пушкарање

 

штудирати – размишљати, мислити, закључивати

 

Све награђене приче објављене су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *