Nagrađena priča na konkursu Dobro čuvane srpske tajne 2020. godine.
Selo Kruse, Donji komun Lješanske nahije, 2. oktobar 1796. godine, veče pred bitku…
Nakon pričesti i molitve Gospodu da im podari snage, kako umne tako i telesne, da odnesu još jednu veličanstvenu pobedu nad uzurpatorom, poput one kod Martinića pre nekoliko meseci – jedan deo vojske uputio se preko valovite zaravni iz Crkve Svete Paraskeve na počinak, koji će nekima možda biti poslednji ovozemaljski. Neki su sa svojim demonima, sećanjima i nadanjima dozvolili sebi odmor pred susret sa sutrašnjom sudbinom, dok su drugi rešili da sanak zamene pokojim razgovorom, utešnom pesmom ili dugom ćutnjom koja vodi u najdublje delove sebe.
Rečenica koja se, još tokom sveštenikovog pojanja u crkvi, vrtela u mislima jednom mladom vojniku Ivanu iz Riječke nahije – bila je svima već poznata. U borbi protiv turskog neprijatelja treba da ustane sve ljudstvo, svako pleme, selo i nahija iz Crne Gore, u protivnom, taj čovek „biće proglašen za izdajnika, krvnika svoga naroda i kao takav lišen časti i predan ’vječnom prokletstvu’”. To je bila Stega. Zakletva jedinstvu, donesena 6. avgusta na Cetinju, kojoj su kumovali vladika Petar Petrović Njegoš i guvernadur Jovan Radonjić. Obaveza odbrane zemlje dobila je važnost zakona, a vladikina retorika obogaćena patosom i ukrašena mitskim ličnostima – Judom i Brankovićem, podstaklo je moral svakog Brđanina, primorca, svakog Crnogorca, te podsetilo da obraz nadživi čovekovo bivstvovanje na ovom svetu.
Ivan je dugo posmatrao krševite prirodne obeliske koji ne rastu nikad, a korenjem sežu duboko u zemlju. U tradiciju. Ivanov dom. Njegov nektar. Prošlost, sadašnjost i neizvesna budućnost. Mahmut-paša Bušatlija je krenuo sa osamnaest hiljada vojnika i doživeo slom kod Martinića od tri hiljade crnogorskih jatagana. Zadržao je glavu na ramenima samo zato što pobježe u noć, lutao je mislima Ivan. Ali sada… Priča se među Župljanima, Trebješanima, Piperima, Bjelopavlićima, Kučima, Rovčanima, Moračanima, svima koji se krišom probijahu kroz tursku vojsku silnu da je ovoga puta paša došao u Doljane sa tries’ ’iljada Turaka i Arbanasa. Pozvao je, vele, francijske oficire kako bi valjano pripremio napad. Kivan zbog sramote koju je okusio. A nas je samo oko šes’ ’iljada glava…
Nebrojene zvezde su obasjavale tu turobnu stvarnost koja je morila ovog mladića i njegove saborce. To nas đedovi odozgo gledaju. Po svemu sudeći, uskoro ćemo vam se pridružiti, smešio se kiselo svojim zaključcima. Ivanu kapci otežaju pod mislima o majci, ocu, sestri, rodbini, selu. Predajući se polako tom blaženom osećaju polusna, on uplovi u svet koji je samo njegov. U carstvo gde može leteti iznad najvišeg oblaka u susret najsjajnijim iskrama neba, gde može roniti u dubinama Marijanskog rova do same srži Zemljine utrobe. Ipak, taj put ga odvede na sasvim drugo mesto. Na neko čudno polje s kog se dizala gusta magla.
Po suvoj, ispucaloj zemlji bila su razbacana slomljena koplja i sečiva. Raščerečena telesa ljudi i konja beživotno su gledala u tamne oblake koji natkrivaju učmalo bojište. Sablje koje vire poput kandži iz prašine, odsjaj ispuštenih, rđavih balčaka i okrvavljenih grbova na polupanim štitovima zloslutno su se nazirali po čitavom vidokrugu. Topli lahor je povremeno potpirivao težak vonj metala i mesa u raspadanju. Miris jeze. Progutavši gorki strah koji mu se podmuklo uvlačio u kosti sa naletom povetarca, Ivan poče hoditi napred ne bi li našao kraj ovoj nepreglednoj kosturnici. Ubrzo obrati pažnju na jedinu svetleću tačku. Usijana božja zvezda na horizontu, opkoljena oblacima, tvorila je poznati znak polumeseca. Mladić poče pratiti jarkocrveno sunce, jedva vidljivo od maglovitog smoga koji je izbijao iz tla. Jedini kompas koji ima u tom moru mrtvih duša.
Nakon kratkotrajnog probijanja kroz krvavu stravu i isparavajuću paučinu koja se, uprkos topliku, uhvatila od zemlje do neba, mladi vojnik naiđe na mračnu, suvu vetrometinu na kojoj je bio razvijen šator. Platno se sumorno njihalo na vetru, ali je njegov četvorougaoni osnov stajao čvrsto na tlu. Bližeći mu se, Ivan ugleda blagu svetlost iz šatre koja se probijala kroz tminu. On uspori, bojažljivo hodeći i trudeći se da utiša korake, lagano se približavajući iz ugla koji mu omogućava da priđe neopaženo. Čučnu pokraj ulaza, munjevito provirivši ima li koga unutra. U toj brzini, na tren vide dve veće figure kako stoje jedna nasuprot drugoj. Remcu se srce uzlupa, obli ga znoj koji se brzo sušio, lepeći mu kožu prašinom nanetom toplom malomlijom. Udahnu duboko da bi smirio zaigralo srce. Blago šakom opipa rukohvat handžara o pojasu, tako hrabreći sebe da još jednom brzo pogleda. Potom, polako se nagnuvši udesno, ugleda ispucali, iskrzani ali stojički, tamni stočić od orahovine iza kog su stajale, sudeći po odorama, dve vojvode, držeći svoje ruke na balčacima mačeva, vidno spremni da ih isuku iz korica svakog časa. Jedan visok, ponosnog, uticajnog držanja i prepoznatljivih brkova koji su krasili staloženo lice spokojnog pogleda ujedinitelja, a drugi takođe ponosnog, vlastelinskog stasa, stenovitog tela, jakih crta lica, odlučnog stava u kom se vidi učenost i iskustvo. Petar Petrović Cetinjski i Đurađ Kastriot Skenderbeg. Ivanu se nesvesno opusti vilica u neverici. Gledao je u svog vladiku i komandanta i u junaka koji je prerastao u legendu o kojoj su slušali od starina.
Dugo su stajali tako u pomračini jedan preko puta drugog, ne pričajući i ne pomerajući se. Samo se preko gledajući. Mladić pomisli da bi trebalo biti spreman da se dâ u beg ako počnu da sevaju oštrice ovih velikana. Svaki neizvestan trenutak bio je, činilo se ovom neiskusnom borcu, ispunjen napetošću koja je postepeno rasla. S druge strane, nijedan od dvojice junaka nije odavao nikakvu reakciju, a kamoli zabrinutost. Sve vrijeme stoje i sjeku se samo pogledima. Djeluje kao da čekaju da jednom opadne pažnja kako bi ga drugi prepolovio sječivom svojim. Skamenjeni vojnik poče disati pliće, pomislivši da je preglasan i da će ga čuti. Kapljica znoja mu se, pod uticajem jare, slivala niz nos i, u trenutku kad je trebalo da poput rose s liska padne na ispucalo, mrtvo tle, mlađani čarkaš sutrašnjeg boja pomisli da je sigurnije otići odatle. Odbrojavši u sebi, poče polako da se okreće u kuku kako bi se udaljio od platnenog zaklona. U tom trenutku oglasi se jedan od ratnika. Momak se ukopa u mestu, da bi se sekundu kasnije radoznalo vratio u prvobitni položaj, kako bi saznao polazište teškog baritona. To beše Skenderbeg, glasan i autoritativnog tonaliteta: – Daklem… Ti li si pomiritelj černogorskij prvi ot svojega imena? Zakonodavac? Vjesnik pobjede i slobodice? Glas pravoslavlja, pokorni sluga i bogomoljac? Smirenij mitropolit Černija Gori i Primorja? Odreda združenog vitez, civrast ordenom Svetog Aleksandra Nevskog? Ti li protivriječi francijskim parfemisanim zavojevačima? Ti li porazi ljutu vojsku otomansku sa šačicom junaka kuražnih?
Skriveni mladić zabezeknuto kroz procep okcem pređe na vladiku, koji se smešio, sačekavši da albanski knez završi, te odgovori istom merom:
– To li je vođa Lješke lige koji natjera Turke u beg? Zmaj ot Albanije koji pokvari mletačke sne o Jadranu? Knjaz koji iznenadi Ibrahima i Tahip-pašu, prvi ukrstivši mač s Bajazitom? Rimskog pape šampion Krsta koji je utvrđenjem svojim prkosio kad je Osvajač Mehmed jurišao na Kroju? Dobrotvor koji darovaše manastiru Hilandaru? Iskender Bej za Osmanlije? Gospodar Aleksandar za nas? Taj li si?
Skenderbeg je samo stajao. Bez reakcije, vidno ispunivši pluća vazduhom, isprsi jake grudi, te se gromoglasno nasmeja.
– Dobro došao, pobratime, u našu Aleksandriju, danas svima poznatu, po turkijski, Skenderija. Svojedobno predšasnik skenderski Đurađ Kastriotić, a trenutačno skenderiski smireni mitropolit Petar Petrović Njegoš, teatralno kaza Skenderbeg, s osmehom šireći kabaste ruke, te izgrlivši radosnog vladiku i potom se izljubivši s njim tri puta. Đurađ pokaza na hoklicu kod stola i reče crnogorskom vođi da sedne, domaćinski sačekavši; potom sede i on i nasloni se laktovima na astal od oraha.
Od neželjenog pogleda dva doajena, Ivana je štitio polomljeni, pretrpani, drveni stalak uz čador na kom su bila neravnomerno raspoređena oružja. Jedna nalegla na druga uspravna koplja stojećki su davala odličnu kamuflažu mladom vojniku kog bi spoljna crvenkasta svetlost zvezde prikazala komandantima u šatoru kao sen na platnu. Čekao je, gutajući okom svaku nemu reč, gest i mimiku.
Nakon kratkog vremena, kroz težak izdah, prošavši rukama kroz gustu bradu, Đorđe Kastriotić podeli muku sa Njegošem:
– Stigao me avaz da onaj voćkov sujetni, Mahmut-paša Bušatlija, skupi vojsku sa Skadra, iz kog se polako prelivaju biserne suze Bojane, ne bi li krenuo ponovo na Černu Goru.
– Poručio je u pismu da će se svako ko bi „eventualno pokušavo da pomogne Bjelopavlićima i Piperima ćerati s ljutom Albanijom”, odgovori otežano sada ozbiljni Petar Cetinjski.
Skenderbeg se, čuvši Petrove reči, nasmeši i nadoveza se na nj, zamislivši se:
– Jest ljuta… Tokmo sad na pogrešne udara. Neže, Crnogorci i Brđani se zakleše pisanijem svojim kako će se ujediniti i zajedno odbraniti ot nadiranja Saracena.
Vladika potvrdno klimnu glavom strogo gledajući albanskog kneza. Nastupi duga, teška tišina. Ivan poput klečećeg kipa, oslanjajući se na jednu nogu kako bi mogao skočiti i dati se u trk u slučaju kakvog neprijatnog iznenađenja, usredsređeno je prisluškivao. Potpunu tišinu ometalo je jedino Skenderbegovo glasno disanje dok je, duboko zaogrnut u svoje misli, gladio svoju dugu bradu.
Fenjer koji je svojim plamičkom jedva osvetljavao unutrašnjost ove nastambe od tkanine odavao je susretu dvojice velikodostojnika nakazan, zaverenički prizvuk. Đurađ spuštene glave, zagledavši se u pukotinu na stolu od orahovine, setno prekide ćutnju:
– Sardonik. Negdašnja Kastriotska knjaževina, zaostavština Zetska, slavni imenjak Aleksandra Velikog… Moj zavičaj. Ponovo prigrli otomansko sonce. Ne samo ovdje – naš dvoglavi orao opet krvari po čitavoj zemlji stoljećima stvaranoj.
– Po izveštajima mojih viteza, preko četrnes’ ’iljada Arbanasa na raznim graničnim položajima Crne Gore čekaju u rezervi tursku naredbu, nadoveza se Petar Cetinjski, sklopivši prste ispred nosa i oslonivši se na laktove.
– Černija Gora je iskra, kako je ti zoveš, presvitli vladiko, slavenoserbske volnosti koju beščelovečni paša Bušatlija želi ugasiti. Jerbo neću te moliti da štediš Šćipetare, Gorance i plaćene Arnaute. Iako su to moji ljudi, zatrovani su lažima o medu i mlijeku. Plješivi gorostasi znadu samo za siromaštvo poslidnjih stoljeća. Ne za skorup… A glad tjera ljude u nevolje ter je porodica otadžbina koju branimo. Neke tek ogarile nausnice, no ne mogu srdcu i riječi jaramazovu odoliti, već skaču bezrasudno na konje viteze svitlim se sabljam’ udarat, ter za nj izgubiti ruse glave svoje! Velerečije koje želimo čuti tokom nemaštine može raskućiti opeke zaman zidane. Poput odapete vatrene strijele koja hrli k našem serdcu, čini nam se da je izlaz iz mraka, putokaz. Zapravo nas samo u vagrob navodi.
Njegoš odobri begove reči, pogladeći se po bradi, dok Đurađ nastavi kroz zube:
– Ali te molim za glavu tog bezdelnika vezirskog iz Bušata, što se kuraži imenom lažnog Skendera, lozom tog zveronaravijeg Stanka Crnojevića, koji ukaljaše ime mojih ljudi zdešnih, mog adeta! Ime, častni naziv su riči samo, ter težine nemaju ako predstavnik nema iskrenog čojstva i nezaludnog junačestva u sebi. Čim prije se triba kurtarisati tog aranzade!
– Gdje je riječ, tu je i obraz, veli stara narodna poslovica – Petar Cetinjski prekinu preglasnog Kastriotića koji se, stisnuvši ivice zacvilelog stočića od orahovine, utiša, ali nastavi jakim intenzitetom, padajući u vatru zbog pređašnjeg pominjanja izdajica:
– Glava ide s obrazom. Njegoš staloženo nastavi svoju misao, te Skenderbeg sačeka da čuje šta vladika ima da kaže:
– Nije sve u mišicama, ima nešto i u duši. A rekni ti meni junače ot starine, koliko teške riječi su Vuka Brankovića soja? Koliko vagamo dušu nizamskog bimbaše? Dušu valije iz škole enderunske u Jedrenima, u službi Mehmeda Čelebije? Činioca plana zapadnog svijeta i pape Kalista III u krstaškom ratu? – sarkastično Petar I podiže obrve uperene u kneza koji je ugasio malopređašnji plamen hladnim pogledom. Lanterna zaigra svetlošću po zidovima šatora.
Gospodar albanski se razočarano nasmeši:
– Podazrijevaš…? – Zatim mršteći se, odgovori:
– S punim udovolstvijem, poglaviti vladiko, panegirik ti je neudobvrazumiteljan. Ljetopisci i sočinitelji vesma se ogriješiše o moga roda Vuka… Veliš iz Enderuna? Ondak znaš da sam bija janjičar. A znaš i nevoljnu sudbu junosti poslate u te sejmenske redove. Za čiju se vajdu borih nek svjedoči prijateljstvo sa kraljem Alfonsom ot Aragona, iz Viteškog reda Zmaja, koji su baštinili i despot serbski Stefan Lazarević, i grof celjski Herman II, i vojevoda vlaški Vlad Cepeš… Dugo se pjevala pisma po Dalmaciji, Prizrenu i dalše po Staroj Srbadiji o ovom skenderiskom potomku Brankovićevom, kog je mati Vojislava sanjala kad je bila blagoslovena – da će roditi zmaja čija će krila čitav Epir prekriti, a glava upirati u zidine Carigrada! Nek mužestva kazuju o mejdandžiji ovom kad na srid Dibra letah među Turke mlade, delije sikuć, kano janjce male… – Đurađ zaustavi naglo gradaciju, pogledavši u pod, te nastavi tiše, pribravši se, sada gledajući pravo u oči Njegoševe:
– Tokmo, nije časak slovo trošiti zalud.
Njegoš neubeđeno s ironijom u glasu upita:
– Želiš me savjetovati? Pomoći u mojim nastojanjima?
– Želim nastaviti rad svoj i svojijeh suvremenika, kano i predaka davni’. Stoljećima smo oruđe silama velikim… Kano i u vrime Prvovenčanog, zatim u moje doba, tako i sada u tvoje, vladiko. Balkanska plemena se zbrajaju i razilaze po dobovanju zapadnog žezla i istočnog prijestola, a đidije mzdopremčive u našijem redovima znadu samo za novac i oznadžbe. Da dragume zlaćane čelenke! Da oči sebi samima povadimo zarad položaja u vnešnjem opštestvu koje igra igru koje nismo ni svjesni. Nahuškaše brata na brata bezumnošću i zlobom. Oduvijek se preziru najviše najrođeniji.
Ivan se ne pomera, skoro i da ne diše, upijajući svaku isceljujuću reč ova dva stuba istorije.
– Mi smo takovi, ne znademo niti hoćemo znati drugo nako jedan drugoga gnati i u nesreću bez čest postavljati i što koji više radi za dobro obštenarodnje, to se više zavist protiv njega vooružava, koja u ovome narodu, kako i u grečeskom, gordost carstvujet… – nadoveza se Petar na reči Kastriotićeve, te knez albanski nastavi: – Študirajući dođoh do rješenja koje nam nude svi ljetopisci i spisatelji. Šta jedan rod i pleme čini? Jedan narod vazda spajaše priče, sjećanja, legende i mitovi. A naravoučenije svake priče jeste, što ti, dostopamjatni vladiko kaza, obraz. Obraz! Podsjetnik života čovjekova u carstvu zemaljskome.
Petar smireno osmehom doda:
– Zato nam i guraju zmiju u njedra.
Skenderbeg stegnu šaku u pesnicu, slažući se sa mitropolitom:
– Zato Osmanlije načiniše Albaneze arnautima, pljačkašima i koljačima. Moje ljude! Zato Zapad prekraja povijest, spaljuje i zaključava kajde učenjačke.
– Videsmo i dosad, na Zapadu uvijek neko pobjedi – saopšti Petar Cetinjski, prekrstivši ruke na svojim grudima kao da su te pobede normalna pojava. Skenderbeg nastavi besediti:
– Guraju nam pod nos jabuku razdora krivivši nevine za svoja nedjela, trgujući našim kostima, ubijajući naše hrabrodušnije iroje koji ne žele prodati krv tim visokoumijem samoljupcima. Sve preko tijeh naših neverija koji grde zlatom makrame vezene, sjajne toke i ječerme, i sve burme od čistoga srebra! Na nogam’ im ka ženam’ biječvice da ne bude junačkog znamenja! Što sam Bože, jadan dočekao! A ti kozni tuđinci iz tamo nekog budžaka, befelom i fermanom jačaju na našoj nesreći! Voždelenije da nas razjedine sjemenom mržnje jer im jedino to uspijeva. Naročito kad je poluostrvo naše, u ovom magnoveniju, misto ukrštanja nakana otomanskog, habzburškog i, pobratimskog, moskovskijeg carstva.
Petar neveselo zaključi:
– Ja sam sveđer u strahu ot dvorjanstva rosijskoga, koje obožava Franciju i koje se ne stara o vojenim djelima, no kako će bolje u raskoš živjet i na balove ljevše tancovat, stideći se svojim narodnim jezikom govorit, ono je odavno počelo Franciju vozvišat i svoje otečestvo prezirat.
Skenderbeg poče upozoravati mitropolita crnogorskog na skrivene neprijatelje, ukazujući na svoj primer. Ono što za Kastriotića behu Kraljevina Sicilija i Mletačka republika, danas su za Petra Cetinjskog austrijsko i francusko carstvo.
– Ne moraš begenisati, presvitli vladiko. No počuj me… Znaš da bejah čuvar dveri koja graničiše plašljivu Jevropu od stremljenja saracenskog Istoka. Tokmo, kasno saznadoh da su oni prijatelji samo dok nevolja ne pokuca na ta ista vrata. Oni u brak sa svima ulaze iz polze, a ne iz ljubavi. Takvije žene imaju ime svoje! Germani su osjetili miris krvi Otmanića. Sada vrebaju plijen i puštaju nas, graničnike, da mremo u tjehže pobjedama. Dok u isto vrime smještaju kukavičje jaje redova tajnosohranenijeh u orlovo gnijezdo narodno kako bi mogli da nas zavade i sruše Rosiju.
Vladika Petar s pažnjom slušajući iznese svoj sud:
– Budući da su najprije okaljali svoje ruke u krvi zakonitoga kralja i kraljevske familije i osnovali na temelju bezbožja svoje jakobinsko-framasonsko praviteljstvo, nikad se pod njihovu vlast živi nećemo predati. Umrećemo pri našoj vjeri i slobodi s oružjem u rukama slavno.
Đurađ se zadovoljno nasmeši, klimnući glavom govoreći:
– Imaj u vidu ko sve staje pod taj grb zajednički, prosvjetitelju. Otac moj, knjaz epirski, govorio je: „gdje je mač, tu je religija”. Kano namjesnik kraja koji je djelom pripadao starovrimenskoj rimskoj provinciji Albanion, spoznajom svoje kesarske krvi i naobražavanjem svojim, saznadoh da su drevne tradicije dobile nove nazive i datume u dogmama današnjim. Bog je isti, imena su različita. Kano ideje trenutačne, promenljive zbog pokoljenja potavnjih. Tribal pod koji će stati bratstvo je najvažnije. Bratstvo bližih i dalši’ kuća i rodbina, različitih vjera i ideja, naglaska i narečja, ali iste tradicije, jezika i uzavrele krvi. Zajedničke prošlosti. Iste tvrdoglavosti, istih nakana – prestade Đurađ govoriti, približivši se preko stola Njegošu, te nastavi naglašeno zboriti – Petroviću ot Njeguša, moraš čvrsto ići u naumu stvaranja slavenoserpskog carstva kome bi ti bio suvereni. A koji broji i primorski, i černogorski, brđanski, ercegovački, dalmatinski, raški živalj i sve ostale odreda.
Vladika prekide kneza albanskog, ispravivši se na stoličici:
– Zamisao je da car rusijanski, so svojom, bude vladar i ovdašnje države koja bi obuhvatala Bosnu, Srbiju, Hercegovinu, Crnu Goru i Boku Kotorsku, sa prijestonicom u Dubrovniku.
Skender ustade sa četvoronošca, naginjući se ka Petru, došaptavajući mu ubeđivački:
– Pokušaj nakastiti da ti bidneš suvladar. Ti si černogorskij vladika, preporoditelj! A pored mitropolita cetinjskoga, država bi mogla imati jošte tri episkopa: kotorskoga, dalmatinskoga i ercegovačkog. Znaj, međer nikad politika ne znade za bratstvo. Narod da, ali politika samo za moć i ćar. Tu usađenu nam mržnju, žrtve međusobne, nanete rane i ožiljke nam stare, vrime će izliječiti, kano i svagda dosad. Potrudi se da među ljud’ma tuđini ne nađu izdajnikah navedenoga jakobinskoga duha i telale koji bi pute otvorili i čelovođe svojim pristalicama bili. Kastriotić sede. Petar Petrović Njegoš gledao je neko vreme u Đurađa Kastriotića pre nego što tiho, ali jako poput molitve kaza:
– Čuvaću narod i sirotinju kao dušu svoju.
Skenderbeg se ponovo gromoglasno nasmeja i lupi pesnicom o sto, pa ustajući, obori hoklicu za sobom.
– Vakat je nazdraviti tome! Verë! Albaneški zenđiluk je vino permetsko koje… – ruka vladara Crne Gore uhvati u pokretu podlakticu kneževske gromade, zaustavivši ga.
– Nemamo jošt mnogo vremena. Sjutradan se primiče. Skenderbeg zbunjeno gledajući u Petra i u njegovu ruku, odjednom se uozbilji i poprimi mračan izraz lica vraćajući se za astal od orhaovine, približavajući se Njegošu preko stola, nastojeći da mu nešto došapne. Na dovoljnoj blizini od crnogorskog ujedinitelja izvadi zlatnu ogrlicu ispod vidno teške fustanele od svile. Zatim stavi u vladikinu ruku đerdan s filigranskim priveskom, kazujući jedva čujnim glasom:
– Nakon što Otmanović car, Mehmed, osvoji Lješ, te raskopa moj grob u Crkvi Svetog Nikole, naslednici seldžučki moje koske razdijeliše i obložiše srebrom i zlatom tvoreći amajlije, radi zaštite i sriće njinih nosioca. Kolajna ova kojano je u Mleci kovana – nasmeja se glasno Kastriotić nad lančićem – Pri’vati ovaj dar koji će ti pomoći sačuvati povijesnu istinu ot neukih i zlonamjernih ljudi i vrimena. Petar gledajući u kanijelu na svojoj šaci, pogleda u Đurđa i zavetova se:
– Visokopočitajemi ot Krojana bane, pokazaćemo čije u nama neugašeno srce kuca, i čije krvca vrije – potom vladika okrenu glavu u pravcu vojnika Ivana, koji je i dalje, krijući se, čučao iza drvene potpore.
Iako je bio zaklonjen od pogleda vođa, sledio se kad je shvatio da ga vladika gleda pravo u oči kroz polumračnu šatru između gusto naslonjenih koplja na stalku. – A ti ne brini, vojniče. Svako ot nas se plaši sjutrašnjice. Nepoznatog. Budi hrabar. Čak i da nisi, pretvaraj se. Niko ne može uočiti razliku. Iza pleća tvojijeh stoji ti dom, porodica, prijatelji… Rake očeva su ti na pogled udaljene. Zato gledaj naprijed, u oči tlačitelja-otimača svojega. On te dijeli ot slobode svijetle. Zaleđinu ti brane svetinje koje nas vjekima hrane.
Lupnjava svog srca je sve što je Ivan dalje mogao da čuje. U neverici je iz čučnja poskočio i počeo da beži od čadora u suton, osvrćući se da li ga prate. Niko nije izlazio iz skloništa. Platnena kućicana sred polja postajala je sve manja i dalja. Trudio se iz petnih žila da trči još brže nazad ka bojištu, gde se još uvek osećao zadah umiranja. Ali drhtave noge kao da su odbijale poslušnost. Vazduh oteža. Začu se zov sokola koji je preletao bojište u susret sumornom suncu koje je i dalje s oblacima činilo polumesec. Došlo je vreme da se brani lanac života neprekidan do danas.
Začu se prvi pucanj.
Rečnik manje poznatih reči
avaz – glas, vest, novost
adet – običaj, nasleđeno pravilo
aranzada – nevaljala osoba, hulja
begenisati – simpatisati, odobravati, biti saglasan
bezdelnik – onaj koji čini nedela, prestupnik, grešnik
bezrasudan – neko ko bez dovoljno razmišljanja donosi odluke
befel – naredba, zapovest
beščelovečan – nečovečan
bimbaša – komandant jedne hiljade osmanlijskih vojnika
budžak – zapušteno mesto
vagrob – čas umiranja, vreme smrti
vajda – korist, dobit, ćar
vakat – vreme, doba dana ili određeni sat kada nešto treba da se uradi
valija – gospodar, poverenik, namesnik određene provincije u Otomanskom carstvu
velerečije – krasnorečivost
verë – vino
vesma – veoma
visokopočitanije – velepoštovanje
visokoumije – uobraženost, nadmenost
vnešnje – spoljašnji, stran
voždelenije – silna želja, čežnja, žudnja
voćkov – ovan predvodnik
gnati – goniti, prisliti, terati
dalši – dalji, daljnji
dostopamjatni – dostojan sećanja, značajan, važan
đidija – obešenjak, siledžija, nasilnik
zaman – vek, stoleće, vreme
zveronaravije – neobuzdanost, okrutnost, svirepost
zenđiluk – veliko bogatstvo, blagostanje
iroj – heroj, junak
janjci – jaganjci, jagnjad
jara – žega, omorina, sparina, vrućina, zapara
jaramaz – nevaljalac, zločinac, zlikovac
jerbo – zato, jer
ječerma – deo starinske muške i ženske narodne nošnje, prsluk, jelek
junost – mladost
kajda – sveska, hartija, pribeleške
kano – kao, poput
kesar, cezar – titula u srednjovekovnoj srpskoj državi preuzeta iz Vizantije i koja se javlja nakon krunisanja kralja Stefana Dušana za cara 1346. godine
kozn(i) – spletka, lukavstvo, podvala, mučki napad
kolajna / kanijela – ogrlica, lančić, okovratnik, pločica sa simboličnim znakom, obešena o pantljiku, koja se daje nekom zaslužnom licu
kurtarisati (se) – spasti se, rešiti se nečega, otresti se nekoga
magnovenije – tren, trenutak; u ovom trenu
makrame – drevna veština vezivanja čvorova, resa, nit
malomlija – vetar koji isušuje zemlju dugim duvanjem
međer – zaista, zbilja, dakle
mejdandžija – borac, ratnik, junak
mužestva – hrabrost, junaštvo
mzdopremčivost – podmićivanje
nakastiti – ugovoriti
naobražavanje – obrazovanje, edukovanje, podučavanje
neudobvrazumiteljno – nerazumljivo, nejasno
neže – nego
nizam – vojnik, regularna vojska u Osmanskom carstvu
oznadžbe – ordenje
opštestvo – društvo, opština
panegirik – pežorativni izraz kojim se opisuje neumereno laskanje i neobjektivna pohvala nekoj osobi
plješivo – ćelavo, bez drveća, bez vegetacije
podazrijevati – sumnjati
polza – korist, dobitak, uspeh
potavnje – kasnije, potonje
predšasnik – vladar, vođa
raka – grob, grbnica, jama
remac – mladi vojnik, regrut, remo
ruse (glave) – svetla kosa, tamnija plava koja se presijava crvenkasto
samoljubac – egoista, narcis
sveđer – stalno, uvek, vazda
sejmen – pripadnik jednog roda janičarske pešadije
skorup – kajmak
sočinitelj – pisac
tajnosohranenije – čuvanje tajni
tancati – igrati, plesati
telal – glasnik, posrednik za vreme turske carevine, čovek koji izvikuje i objavljuje novosti i naredbe, kao dobošar u kasnijem periodu
tjehže – njihovom
tokmo – no, ali, osim, samo
toplik – topao vetar
udovolstvije – poštovanje
ferman, verman – sultanov ukaz, naredba, carska zapovest, pisana vladarska uredba
fustanela – vrlo teška albanska nošnja, otporna na oštećenja od bodeža, korisna pri kretanju po kamenitom terenu, od svile koja je bila uvožena iz Grčke, Italije i Flandrije preko Dubrovnika, obrađivana u tkačkim radionicama u okolini Dečana i u Prizrenu
handžar – dvosekli orijentalni nož s valovito zavinutom oštricom
hrabodušije – hrabrost
civrast – ukras, kitnjast, nakinđuren
čarkaš, čarkač – vojnik u prednjoj bojnoj liniji koji počinje puškaranje
študirati – razmišljati, misliti, zaključivati
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.