Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Маршал

Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године

Матија Мојсин

Маршал

Ово пишем јер сам уверен да ме колико сутра више неће бити. Или, ако ме и буде, то нећу бити ја.

Не знам ни како сам успео да се докопам папира да бих све ово исписао. Права и услови за нас затворенике сада су недефинисана више него икад, те би требало ових неколико листова обичног папира да ценим као божји дар. Овако ћу моћи да пробам да упозорим некога, неку несрећну душу која ће се наћи у мојој ћелији у будућности. А наћи ће се, у то нема сумње.

Само се надам да то неће бити један од Њих.

Зашто се налазим овде, за све сврхе моје исповести, није важно. У нашој држави тако нешто никад није ни било важно. Нећу да негирам своју кривицу. Ја нисам један од оних несрећника који су овде само зато што су се усудили да критикују нашег Друга, великог вођу. Такви не издрже дуго. Колико сам дуго овде, не бих знао рећи, јер је тако тешко сетити се неких ствари. Не сећам се пуно тога, сад кад размислим о томе. Знам зашто сам овде, али не колико и докад би требало да останем заробљен овде. Са Њима. Са Њим. Сећам се свог прошлог живота као кроз маглу и сенке људи које сам некада знао, и можда чак и волео, сада делују тако, тако далеко. Неопипљиви, а ја сам овде. Сам, а тако ћу и умрети. Не од болести, не због старости или нечег природног, сама чињеница да ово пишем већ ми је запечатила судбину. Не знам ни колико је вредно, али надам се да ће моја жртва имати неког смисла и значаја за тебе, читаоче.

Све пре тог дана је магла, али оно чега се добро сећам је глас нашег Маршала. Сваки дан, три ћелије од моје, у канцеларији шефа затвора Како-Год-Се-Зваше, на радију бих слушао вести, тек толико гласно да ме одрже будним током сати када нисам радио, те лежао у ћелији, дајући времену све своје благослове да пролети и однесе мене са собом. Слушао бих његов глас, његове тријумфалне монологе о Великој Држави и Партији и урлике народа који га је слушао и у себи бих се смејао. Никад нисам могао да озбиљно схватим ову карикатуру вође, овце које га громогласно подржавају и шефа затвора који преносе са радија слуша са широким, свињским осмехом на лицу. Радећи свој посао чистача у тој истој канцеларији, гледао бих портрет нашег великог вође, који је тако поносно висио изнад радног стола. Запамтио сам му лице, тај осмех пун среће и поноса и радости на државу коју је изградио и наставља да гради упркос патњи других. Желео сам да уништим ту слику сваки боговетни дан. Не знам толико тога, тада сам знао још мање, али оно што сам знао је да сам мрзео овог… створа. Назовите ме анархистом, западњачким шпијуном, непријатељем партије, не бисте били у праву – из разлога које могу тек касније навести знам засигурно да нисам овде због таквих злочина против нашег великог вође. Да сам мало мање циничан због свог стања, можда не бих ни размишљао ни секунд о оваквим стварима. Да се није десило оно што јесте у Великој Држави нашег Маршала, да нису одабрали баш наш затвор, можда бих могао да живим у благословеном  незнању. Можда бих то и могао да ми дају јаче лекове. Стварно не знам.

Радио је био искључен недељу дана. Од понедељка до недеље увече. У било којим другим условима ово бих схватио као знак са неба, благослов. Можда Онај на небесима ипак постоји. Сад знам боље. Него, тишина која је уследила (не рачунајући затворски амбијент) била је душевно исцрпљујућа. Можда су то знаци лудила, немам појма. Полурутина коју сам себи створио, слушајући вести уживо до времена доручка, поподневни пренос после рада, ноћни програм увече… све је то у мени изазвало осећај нирване, смисла. Две ствари које су ми очајнички требале сада су биле одузете од мене. Недостајао ми је тај иритантни глас и громогласни аплаузи публике, вести о немирима у свету, који је био скоро нестваран за нас, све то је била… рутина.

Питао сам шефа о томе. Била је то среда, и обично веома гласна и благо речено уочљива  радна снага овог места била је зачуђујуће тиха. Нико реч није прозборио, а све што се могло чути били су радови напољу. Шеф ми је рекао да нема ни времена, а ни обавезу да ми ишта каже. Питао сам га: „Господине, можете ли ми бар рећи зашто је радио искључен већ недељама?” Упутио ми је чудан поглед, размислио је, па ми је рекао:

„Само ово ти смем рећи, пријатељу. Партија  је”, вели, „наредила да се по целој територији Југославије сви радио-преноси укину. Сада се само чује статика. Кажу да је због… кризе у држави”, говорећи ми најгоре смишљену лаж које се могу сетити да сам чуо за живота. „То је све што ти могу рећи.” Након тога је хитро отишао у Сектор Б, послом. Нисам му поверовао ни једну једину реч.

Остао сам тако остатак недеље сам са својим мислима и тек тада сам научио да волим Маршала. Без позадинских звукова тог проклетог радија осећао сам како губим разум. Било ког другог дана бих се смејао идиотима који могу да верују још већем лажову, крхком људском бићу које има права и моћ да заврши толико живота. Гласине се брзо шире, о Голом отоку, прогнанствима, мислим, скоро сви моји добри затворски пријатељи овде су завршили због рђавог ега умирућег човека. Смешно је што то спомињем сада, после свега, јер то нисмо знали. Јосип Броз Тито умро је у недељу.

А у понедељак ујутру тај исти Тито посетио је наш затвор.

Устали смо у шест ујутру, били смо истерани у двориште затвора и морали смо тако стајати сат времена, ишчекујући нешто. Тачно шта, нисмо знали, али нисмо могли да питамо. Свако ко се усудио питати био је утишан одмах гласним наредбама шефа затвора, који се, са свих својих сто педесет кила, гегао напред-назад кроз двориште, са очигледно лажним изразом стриктности на лицу. Не, његове очи су говориле другу причу. Био је то страх, чист, опипљив, тензија равна оној коју особа може осетити тачно пред неки ужасан догађај ширила се кроз затвор као болест и ускоро су чувари, а и затвореници, имали исти израз забринутог ишчекивања на лицу. Одједном, после богзна колико, капија затвора се отворила, а унутра су чувари увели изузетно отмен аутомобил. А из аута је изашао већ знате ко.

На први поглед нисам могао да докучим шта је тачно било погрешно са њим; осим чињенице да је, наизглед, наш Велечасни вођа устао из мртвих да би посетио ову рупу коју једва можемо назвати затворском установом, ништа на први поглед код њега није било погрешно. Лажно. Гледајући назад, видим колико смо само слепи и наивни – нико од нас није приметио да му је кожа изгледала као да је исклесан из глине, да му на левој руци фале два прста – мали и домали – нити како му је осмех изгледао ванземаљски узнемирујуће, као да је морао да научи да се смеје, нити како су му очи, из неког  разлога непокривене сунчаним наочарама, изгледале као луткине, празне и без живота… ништа од тога нисмо приметили и чак иако сам знао да је ово све немогуће, да нема никаквог  рационалног објашњења, његова појава је у мени изазвала неки осећај хипнозе, транса,  који једва могу објаснити.

Све то је било неприметно, док није проговорио.

Глас му је био храпав и дубок, али, исто као и његове очи, без знака живота, знака људства. Опет, звучало је као да га је неко морао научити да прича. Његов глас није имао никакву врсту ритма, индикатора неких емоција – монотон, и дубок, и сви ти аспекти су допринели томе да његов глас вибрира у ваздуху и мојој глави сваки пут када отвори своја наказна, рекао бих пластична, уста – по начину на који их је померао током свог монолога, барем.

Сад кад кажем, не знам ни о чему је он причао за тих, рекао бих, двадесет минута говора који је одржао нама и чуварима. Сви су били збуњени, већински и уплашени, укључујући и мене. Нисам знао шта се дешава и први пут, чини ми се откад знам за себе, имао сам осећај да плачем и завриштим и само побегнем од Њега, док је он мукотрпно плео речи о нечему што нисам имао ни снаге ни воље да слушам. Боже, можда је и требало. Сумњам да би се ишта променило, али Христе, само да смо могли знати. Ништа, завршивши свој говор, Друг је отишао, а сви ми смо се вратили у наше ћелије. И све се вратило свом току. Све је било складно. Нисам ништа приметио.

Док затвореници нису почели да нестају.

Аврам, дечко у сектору 2Б са којим сам био у добрим односима, један дан је са још двоје затвореника само ишчезао ујутру на разбрајању. Одмах сам постао сумњичав, што је вероватно било подржано чињеницом да радио није био укључен већ недељу дана. Питао сам Марка, Аврамовог цимера из ћелије, да ли зна ишта, пошто су ме чувари по пропису изигнорисали, али Марко није ништа знао. Ја, ја сам знао да лаже. Изгледао је неиспавано, и пре свега престрављено од… нечега, али сам одлучио да га не испитујем више. А онда су нестала још четворица. Па њих седморо. Па десеторо. Па њих двадесет. Ми остали смо били избезумљени, уплашени, и питали смо чуваре недељама да нам објасне шта се, дођавола, дешава. Они су нам рекли да то није наша брига, и да је то друг Тито лично одредио, као корак према бољем сутра, бољој Југославији. Сви су били, па, мало је рећи, незадовољни тим одговором, и нереди су настали и људи су хтели одговоре, али ја сам знао да је у питању нешто ван нашег схватања.

Видите, због  тога што нема радија, нема ни вечерњег музичког програма, те самим тим ја готово ни не спавам. Сваке ноћи чујем далеко, скоро пригушено вриштање. Вриштање особе која се бори за свој живот. Да не буде поједена. А чујем и нешто друго. Вриске, урлике нечега… нечега нељудског, дрека која ми пара уши, на исти начин на који ми пара уши Маршалов глас. И сваког јутра још неколико затвореника нестане без трага.

Само је питање времена када ћу ја бити одабран као храна за нешто што не могу ни да разумем, и страх је једино што могу осетити. Али не могу ништа да урадим. Слаб сам, и плашим се. Мислим да ћу питати чувара да ми упали радио, последњи пут.

 

Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу