Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Matija Mojsin
Maršal
Ovo pišem jer sam uveren da me koliko sutra više neće biti. Ili, ako me i bude, to neću biti ja.
Ne znam ni kako sam uspeo da se dokopam papira da bih sve ovo ispisao. Prava i uslovi za nas zatvorenike sada su nedefinisana više nego ikad, te bi trebalo ovih nekoliko listova običnog papira da cenim kao božji dar. Ovako ću moći da probam da upozorim nekoga, neku nesrećnu dušu koja će se naći u mojoj ćeliji u budućnosti. A naći će se, u to nema sumnje.
Samo se nadam da to neće biti jedan od Njih.
Zašto se nalazim ovde, za sve svrhe moje ispovesti, nije važno. U našoj državi tako nešto nikad nije ni bilo važno. Neću da negiram svoju krivicu. Ja nisam jedan od onih nesrećnika koji su ovde samo zato što su se usudili da kritikuju našeg Druga, velikog vođu. Takvi ne izdrže dugo. Koliko sam dugo ovde, ne bih znao reći, jer je tako teško setiti se nekih stvari. Ne sećam se puno toga, sad kad razmislim o tome. Znam zašto sam ovde, ali ne koliko i dokad bi trebalo da ostanem zarobljen ovde. Sa Njima. Sa Njim. Sećam se svog prošlog života kao kroz maglu i senke ljudi koje sam nekada znao, i možda čak i voleo, sada deluju tako, tako daleko. Neopipljivi, a ja sam ovde. Sam, a tako ću i umreti. Ne od bolesti, ne zbog starosti ili nečeg prirodnog, sama činjenica da ovo pišem već mi je zapečatila sudbinu. Ne znam ni koliko je vredno, ali nadam se da će moja žrtva imati nekog smisla i značaja za tebe, čitaoče.
Sve pre tog dana je magla, ali ono čega se dobro sećam je glas našeg Maršala. Svaki dan, tri ćelije od moje, u kancelariji šefa zatvora Kako-God-Se-Zvaše, na radiju bih slušao vesti, tek toliko glasno da me održe budnim tokom sati kada nisam radio, te ležao u ćeliji, dajući vremenu sve svoje blagoslove da proleti i odnese mene sa sobom. Slušao bih njegov glas, njegove trijumfalne monologe o Velikoj Državi i Partiji i urlike naroda koji ga je slušao i u sebi bih se smejao. Nikad nisam mogao da ozbiljno shvatim ovu karikaturu vođe, ovce koje ga gromoglasno podržavaju i šefa zatvora koji prenose sa radija sluša sa širokim, svinjskim osmehom na licu. Radeći svoj posao čistača u toj istoj kancelariji, gledao bih portret našeg velikog vođe, koji je tako ponosno visio iznad radnog stola. Zapamtio sam mu lice, taj osmeh pun sreće i ponosa i radosti na državu koju je izgradio i nastavlja da gradi uprkos patnji drugih. Želeo sam da uništim tu sliku svaki bogovetni dan. Ne znam toliko toga, tada sam znao još manje, ali ono što sam znao je da sam mrzeo ovog… stvora. Nazovite me anarhistom, zapadnjačkim špijunom, neprijateljem partije, ne biste bili u pravu – iz razloga koje mogu tek kasnije navesti znam zasigurno da nisam ovde zbog takvih zločina protiv našeg velikog vođe. Da sam malo manje ciničan zbog svog stanja, možda ne bih ni razmišljao ni sekund o ovakvim stvarima. Da se nije desilo ono što jeste u Velikoj Državi našeg Maršala, da nisu odabrali baš naš zatvor, možda bih mogao da živim u blagoslovenom neznanju. Možda bih to i mogao da mi daju jače lekove. Stvarno ne znam.
Radio je bio isključen nedelju dana. Od ponedeljka do nedelje uveče. U bilo kojim drugim uslovima ovo bih shvatio kao znak sa neba, blagoslov. Možda Onaj na nebesima ipak postoji. Sad znam bolje. Nego, tišina koja je usledila (ne računajući zatvorski ambijent) bila je duševno iscrpljujuća. Možda su to znaci ludila, nemam pojma. Polurutina koju sam sebi stvorio, slušajući vesti uživo do vremena doručka, popodnevni prenos posle rada, noćni program uveče… sve je to u meni izazvalo osećaj nirvane, smisla. Dve stvari koje su mi očajnički trebale sada su bile oduzete od mene. Nedostajao mi je taj iritantni glas i gromoglasni aplauzi publike, vesti o nemirima u svetu, koji je bio skoro nestvaran za nas, sve to je bila… rutina.
Pitao sam šefa o tome. Bila je to sreda, i obično veoma glasna i blago rečeno uočljiva radna snaga ovog mesta bila je začuđujuće tiha. Niko reč nije prozborio, a sve što se moglo čuti bili su radovi napolju. Šef mi je rekao da nema ni vremena, a ni obavezu da mi išta kaže. Pitao sam ga: „Gospodine, možete li mi bar reći zašto je radio isključen već nedeljama?” Uputio mi je čudan pogled, razmislio je, pa mi je rekao:
„Samo ovo ti smem reći, prijatelju. Partija je”, veli, „naredila da se po celoj teritoriji Jugoslavije svi radio-prenosi ukinu. Sada se samo čuje statika. Kažu da je zbog… krize u državi”, govoreći mi najgore smišljenu laž koje se mogu setiti da sam čuo za života. „To je sve što ti mogu reći.” Nakon toga je hitro otišao u Sektor B, poslom. Nisam mu poverovao ni jednu jedinu reč.
Ostao sam tako ostatak nedelje sam sa svojim mislima i tek tada sam naučio da volim Maršala. Bez pozadinskih zvukova tog prokletog radija osećao sam kako gubim razum. Bilo kog drugog dana bih se smejao idiotima koji mogu da veruju još većem lažovu, krhkom ljudskom biću koje ima prava i moć da završi toliko života. Glasine se brzo šire, o Golom otoku, prognanstvima, mislim, skoro svi moji dobri zatvorski prijatelji ovde su završili zbog rđavog ega umirućeg čoveka. Smešno je što to spominjem sada, posle svega, jer to nismo znali. Josip Broz Tito umro je u nedelju.
A u ponedeljak ujutru taj isti Tito posetio je naš zatvor.
Ustali smo u šest ujutru, bili smo isterani u dvorište zatvora i morali smo tako stajati sat vremena, iščekujući nešto. Tačno šta, nismo znali, ali nismo mogli da pitamo. Svako ko se usudio pitati bio je utišan odmah glasnim naredbama šefa zatvora, koji se, sa svih svojih sto pedeset kila, gegao napred-nazad kroz dvorište, sa očigledno lažnim izrazom striktnosti na licu. Ne, njegove oči su govorile drugu priču. Bio je to strah, čist, opipljiv, tenzija ravna onoj koju osoba može osetiti tačno pred neki užasan događaj širila se kroz zatvor kao bolest i uskoro su čuvari, a i zatvorenici, imali isti izraz zabrinutog iščekivanja na licu. Odjednom, posle bogzna koliko, kapija zatvora se otvorila, a unutra su čuvari uveli izuzetno otmen automobil. A iz auta je izašao već znate ko.
Na prvi pogled nisam mogao da dokučim šta je tačno bilo pogrešno sa njim; osim činjenice da je, naizgled, naš Velečasni vođa ustao iz mrtvih da bi posetio ovu rupu koju jedva možemo nazvati zatvorskom ustanovom, ništa na prvi pogled kod njega nije bilo pogrešno. Lažno. Gledajući nazad, vidim koliko smo samo slepi i naivni – niko od nas nije primetio da mu je koža izgledala kao da je isklesan iz gline, da mu na levoj ruci fale dva prsta – mali i domali – niti kako mu je osmeh izgledao vanzemaljski uznemirujuće, kao da je morao da nauči da se smeje, niti kako su mu oči, iz nekog razloga nepokrivene sunčanim naočarama, izgledale kao lutkine, prazne i bez života… ništa od toga nismo primetili i čak iako sam znao da je ovo sve nemoguće, da nema nikakvog racionalnog objašnjenja, njegova pojava je u meni izazvala neki osećaj hipnoze, transa, koji jedva mogu objasniti.
Sve to je bilo neprimetno, dok nije progovorio.
Glas mu je bio hrapav i dubok, ali, isto kao i njegove oči, bez znaka života, znaka ljudstva. Opet, zvučalo je kao da ga je neko morao naučiti da priča. Njegov glas nije imao nikakvu vrstu ritma, indikatora nekih emocija – monoton, i dubok, i svi ti aspekti su doprineli tome da njegov glas vibrira u vazduhu i mojoj glavi svaki put kada otvori svoja nakazna, rekao bih plastična, usta – po načinu na koji ih je pomerao tokom svog monologa, barem.
Sad kad kažem, ne znam ni o čemu je on pričao za tih, rekao bih, dvadeset minuta govora koji je održao nama i čuvarima. Svi su bili zbunjeni, većinski i uplašeni, uključujući i mene. Nisam znao šta se dešava i prvi put, čini mi se otkad znam za sebe, imao sam osećaj da plačem i zavrištim i samo pobegnem od Njega, dok je on mukotrpno pleo reči o nečemu što nisam imao ni snage ni volje da slušam. Bože, možda je i trebalo. Sumnjam da bi se išta promenilo, ali Hriste, samo da smo mogli znati. Ništa, završivši svoj govor, Drug je otišao, a svi mi smo se vratili u naše ćelije. I sve se vratilo svom toku. Sve je bilo skladno. Nisam ništa primetio.
Dok zatvorenici nisu počeli da nestaju.
Avram, dečko u sektoru 2B sa kojim sam bio u dobrim odnosima, jedan dan je sa još dvoje zatvorenika samo iščezao ujutru na razbrajanju. Odmah sam postao sumnjičav, što je verovatno bilo podržano činjenicom da radio nije bio uključen već nedelju dana. Pitao sam Marka, Avramovog cimera iz ćelije, da li zna išta, pošto su me čuvari po propisu izignorisali, ali Marko nije ništa znao. Ja, ja sam znao da laže. Izgledao je neispavano, i pre svega prestravljeno od… nečega, ali sam odlučio da ga ne ispitujem više. A onda su nestala još četvorica. Pa njih sedmoro. Pa desetoro. Pa njih dvadeset. Mi ostali smo bili izbezumljeni, uplašeni, i pitali smo čuvare nedeljama da nam objasne šta se, dođavola, dešava. Oni su nam rekli da to nije naša briga, i da je to drug Tito lično odredio, kao korak prema boljem sutra, boljoj Jugoslaviji. Svi su bili, pa, malo je reći, nezadovoljni tim odgovorom, i neredi su nastali i ljudi su hteli odgovore, ali ja sam znao da je u pitanju nešto van našeg shvatanja.
Vidite, zbog toga što nema radija, nema ni večernjeg muzičkog programa, te samim tim ja gotovo ni ne spavam. Svake noći čujem daleko, skoro prigušeno vrištanje. Vrištanje osobe koja se bori za svoj život. Da ne bude pojedena. A čujem i nešto drugo. Vriske, urlike nečega… nečega neljudskog, dreka koja mi para uši, na isti način na koji mi para uši Maršalov glas. I svakog jutra još nekoliko zatvorenika nestane bez traga.
Samo je pitanje vremena kada ću ja biti odabran kao hrana za nešto što ne mogu ni da razumem, i strah je jedino što mogu osetiti. Ali ne mogu ništa da uradim. Slab sam, i plašim se. Mislim da ću pitati čuvara da mi upali radio, poslednji put.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.