Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Petrogradski dani Đorđa Karađorđevića”, Aleksa Đukanović

Nagrađena priča na konkursu Dobro čuvane srpske tajne 2020. godine.

Druga nagrada

 

Godine 1908, decembra meseca, princ Đorđe Karađorđević obreo se u prestonom gradu Carske Rusije – Petrogradu.[1] Ova godina bila je u celoj Evropi hladna i oštra, i sa velikim snegovima, kako tome svedoči Krleža[2], koji su u Beogradu dosezali i preko metar i po visine, naročito na Košutnjaku i Topčideru.

Oko zgrade vlade u ulici Knez Miloševoj sneg nije bio toliko veliki i moglo se proći, međutim, za Aksentija Svačića, visokog činovnika u Ministarstvu inostranih dela Kraljevine Srbije i njegovu smotanu prirodu, bilo je vrlo bolno, jer je od fijakera do ulaza u zgradu vlade pao čak tri puta, a penjući se uza stepenice do svoje kancelarije na drugom spratu – spotakao se bar još pet do šest puta, žurivši da se okrepi šoljom tople kafe i što pre odnese ministru Draškoviću telegram koji je upravo primio iz Petrograda od srpskog poslanika u Rusiji – Radeta Hadžividanovića.

Aksentije je, kao i uvek, banuo kod ministra bez kucanja, predao mu je telegram, koji je ministar lakonski uzeo u ruku, i prvo ga pažljivo omirisao. I ne pogledavši čestito Aksentija, ministar Drašković je rekao sebi u bradu:

– Hm… Neodređeno. Doskora je ova poštarska hartija mirisala na pravo drvo, bukvu iliti trešnju, a sad me podseća na olovo. Vonja kao sasušeno štamparsko mastilo. Pih!

Ministar Drašković je uzeo običnu olovku i razrezao koverat. Uzeo je telegram, pročistio grlo ispivši ostatke kisele vode iz poveće flaše, i počeo čitati poluglasno:

 

Vrlo poštovani gospodine ministre,

            Pišem Vam zbog jedne ozbiljne stvari. U pitanju je naš princ Đorđe, koga mi je Njegovo kraljevsko visočanstvo lično zavetovalo da pazim na njega dok je u Rusiji, i zato se osećam duboko odgovoran za događaje što su se zbili, a koje ću Vam sada pomenuti. Molim Vas da što pre obavestite Njegovo kraljevsko visočanstvo kralja Petra I da princ Đorđe čini čuda po Petrogradu: umlatio je šofera koga mu je dodelio Car Nikolaj lično, jer nije vozio onako brzo kako je princ Đorđe želeo; plemiću Mihailu Ropovu (koji je inače u daljem rodu sa carskom porodicom) rekao je „da ima krive noge” i rugao mu se da je zrikav povicima: „Ćoro ćoravi!”; do mene stižu glasovi da je sinu nemačkog poslanika u Rusiji Hermanu Rapenu, sinu generala fon Johana Rapena, koga je sreo na Nevskom prospektu, pretio da će mu „isprašiti švapsku zadnjicu” i da će ih „sve (misli na Nemce) najuriti iz Bosne”; a sekretar cara Nikolaja Evgenij Strumilov u poverenju mi je kazao da je princ Đorđe čak počeo da zavodi jednu od carevi kćeri – sedamnaestogodišnju princezu Katarinu, iako je ona obećana za švedski dvor! Poštovani moj ministre, da nesreća bude veća ni princeza Katarina nije ravnodušna prema našem princu – prema rečima sekretara Strumilova, zaljubila se u našeg princa do ušiju i više ne želi ni da čuje ni da poštuje očevu volju, tj. dogovor cara Nikolaja i švedskog kralja Adolfa IV da se uda za sina kralja Adolfa IV – Gustava i da bude švedska kraljica. Car Nikolaj hukće od muke, jer ne zna šta će. Gaji veliko poštovanje prema našem narodu, a naročito prema našoj Dinastiji. (Kada sam prošle nedelje bio kod cara Nikolaja na doručku, otvoreno me je pitao: „Kada ćete, Hadžividanoviću, da vodite ovog vašeg donžuana kući, u Beograd?” Ja sam se tada zacrveneo od stida i nisam znao šta da odgovorim, nego sam samo gledao u svećnjak ispred). Posle ovoga obavio sam ja i razgovor sa princem Đorđem, i on mi je, kada sam mu sve ovo izložio i zamolio ga da više ne čini takve stvari, on mi je, zamislite, molim vas, gospodine ministre, kazao da sam „cmizdrava sekapresa”, i da bi „bilo bolje da su me poslali da čuvam ovce na Staroj planini no što službu obavljam”, i zato Vas molim, gospodine ministre, da nešto hitno preduzimamo kako znamo i umemo, jer može svašta izbiti i u svetskoj razmeri, ne daj bože, kakav rat sa Nemačkom.

Rade Hadžividanović,

Poslanik Kraljevine Srbije pri Petrogradu

 

Kada je ministar Drašković pročitao telegram, hladan poput špricera (koji redovno naručuje u Tri šešira), pljesnuo je o dlan i rekao:

– Eto ti, znao sam! A govorio sam ja Pašiću i Njegovom veličanstvu da princa sklonimo negde dalje, u Keniju ili Italiju, a oni me nisu slušali; Pašić veli, smiriće se u Rusiji, hoće đavola! Karađorđev je to praunuk, ej, bre, njegova krv! Trebalo bi da takav bude princ Rusije ili Britanije, a ne ove male Srbije. Nemamo mi, moj Aksentije, toliku guzicu za njegovo junačenje. Ej, bre, da preti nemačkom poslaniku u Rusiji da će mu prebiti noge!

– Nije pretio poslaniku, ministre, nego njegovom sinu – progovori Aksentije Svačić.

– Jest, jest, sinu. Al’, nije šija nego vrat! Pa da onako ispljuje onu trojicu namćora što su noseve podigli više nego frakove, i to na banketu! Jesu oni namćori i rade nam o glavi, sve to stoji, neću da poreknem, al’ da ih onako… Skidam mu kapu, ma kakvu kapu, skinuo bih mu i đeneralsku šapku da je imam!

– Tačno, ministre. Ja sam lično video kad je Princ šutnuo grofa Konrada po stražnjici!

– Jes’, bre, ja nisam to video, bio sam malo podalje, al’ sam čuo kako je viknô na onog, kako se zvaše onaj Bugarin, na vrh mi jezika…

– Jaroslavski, ministre.

– Jes’, Jaroslavski. A u stvari otac mu Poljak. A kad je rekao Zimelu da je „svinja”, jesi li video kako je Švaba napunio gaće?

– Tačno, ministre. Prestravio se i sav je pozeleneo.

– E, nek je vala! Da i on malo oseti kako je to!

– Nego, ministre, šta ćemo da radimo sa princem – upita Svačić – da obavestimo kralja?

– Ne, nipošto! To ni za živu glavu! Kralj je slabog zdravlja, ovo bi ga samo dotuklo, sami ćemo ovo rešiti. Nego, kad ni Rusi ne mogu da ga drže pod kontrolom, a u dobrim smo odnosima s njima, šta će nam ovde? Mi ga još manje možemo smirivati. Bolje da tamo čini čuda nego ovde, bar zasad. Uzmi hartiju i plajvaz. Piši telegram Hadžividanoviću:

 

Poslaniče Hadžividanoviću,

Situacija je vrlo složena i zahteva da joj priđemo hladne glave. Ovo su dalje upute kako i šta hitno preduzeti:   

            Prvo: prenesite iskreno izvinjenje Njegovom carskom visočanstvu Nikolaju I Romanovu, njegovoj vladi i dinastiji zbog svih nedaća što im je zadao naš princ Đorđe.

            Drugo: Prenesite Njegovom visočanstvu caru Nikolaju da može imati sva ovlašćenja da suzbije našega princa, pa i da ga liši slobode ako nađe za shodno.

            Treće: Srbija zasad još nije procenila da princ Đorđe treba da se vrati u Srbiju zbog skorašnjih spoljnopolitičkih događaja.

            Četvrto: Zahtevajte i molite razumevanje za gorenavedene zahteve od ruskog cara Nikolaja, jer je sudbina Srbije u njegovim rukama.

 

Ministar inostranih dela Kraljevine Srbije

Dragutin M. Drašković
s. r.

 

Kako bilo, princ Đorđe je ostao u Rusiji još tri meseca. Car Nikolaj je odbio da ga protera, kako su ga savetovali neki iz njegovog okruženja. A početkom februara 1909. godine, kralj Petar I je spomenuo Nikoli Pašiću, srpskom premijeru, „da bi bilo sada shodno da se Đorđe vrati natrag u Srbiju”, ne znajući šta se sve zbilo u Petrogradu. Ministar Drašković i Pašić su tada rekli kralju šta je bilo i kako je cela stvar rešena preko ruskih leđa. Kralj je širokim osmehom povikao:

– Hvala dragom bogu, pa je car Nikolaj široke duše, koliko je veliki i milostiv, kad ni mi nismo mogli da umirimo ovog našeg hajduka! Kako je stvar sređena? Čime su ga ukrotili?

– Dozvolili su mu, Vaše visočanstvo, da posećuje i bude u blizini princeze Katarine! – odvrati Pašić, koji se stidljivo smejuljio.

– Ma zar je moguće?

– Da, Vaše veličanstvo! Pašić je u pravu! – umeša se i ministar Drašković.

– O, bože blagi, kako je car Nikolaj razuman čovek, široka duša! – povikao je kralj, pa dodade u šali. – Ko zna, možda se i orodimo sa ruskom dinastijom posle svega, ako je tako kao što kažete u vezi sa princezom Katarinom!

– Vaše visočanstvo, život je veličanstvena igra – i nije svaki zid toliko tvrd da se ne ide glavom kroz njega! – reče ministar Drašković i sva trojica prasnuše u smeh.

Princ Đorđe Karađorđević vratio se u Srbiju 1. marta 1909. godine, a kako je javio poslanik Rade Hadžividanović, malo je falilo da s njim pođe i princeza Katarina, koju su u tome sprečili policajci na peronu železničke stanice. Princ Đorđe ni tu nije izostao da pokaže čiji je praunuk – drmnuo je šamar jednom od pandura tako da je ovaj pao kao pokošen.

U poslednjim godinama svog života, Đorđe Karađorđević davao je krajem šezdesetih godina dvadesetog veka intervjue kao poslednji nežigosani Karađorđević koji je živeo slobodno u Beogradu. U tim se svojim razgovorima setno sećao „velike Ruske carevine”, i Romanovih, a u nekim intervjuima i princeze Katarine[3], što svedoči i Krleža u svojim dnevničkim zapisima tih godina: „Princ Đorđe plače za Romanovima…”[4]

P. S.

Nekoliko dana docnije od povratka princa Đorđa Karađorđevića u Srbiju, 14. marta 1909, obnarodovana je njegova dobrovoljna abdikacija. To je u Srbiji primljeno vrlo teško, posebno u Beogradu, jer je samo nekoliko meseci ranije princ Đorđe bio među prvima u masi naroda koja je u oktobra 1908. klicala rodoljubive parole o slobodi i ujedinjenju Bosne sa Srbijom, kada je zapaljena crno-žuta dvobojka Austrougarske kod Narodnog pozorišta[5]. Ovakav čin u srpskom narodu i u celom društvu primljen je vrlo teško, jer je princ Đorđe bio miljenik naroda.[6]

 

[1] Zapravo, princ Đorđe je na nagovor svoga oca kralja Petra I nevoljno otišao na „dvonedeljni odmor” u Carsku Rusiju, kako je to srpskoj javnosti i čaršiji bilo saopšteno. A cela stvar je u suštini bila vrlo delikatna. Evo o čemu je reč: u oktobru 1908, Austrougarska je anektirala BiH, tačnije, izvršila je nezakonito prisvajanje njene teritorije, koja je Austrougarskoj na Berlinskom kongresu 1878. bila predata pod vojnu kontrolu, dok je u evropskom i međunarodnom poretku BiH bila pravno-formalno i dalje u sastavu Otomanske imperije. U Srbiji je ovakav potez Austrougarske s pravom dočekan na nož, jer Kraljevina Srbija je polagala neotuđivo pravo na ujedinjenje sa BiH i ostalim jugoslovenskim narodima. Na ulice Beograda tog 6. i 7. oktobra izašla je masa od dve stotine hiljada ljudi, takoreći ceo grad; masa je vikala: „Na Drinu!”, „Ne damo Bosnu!”, „Dole Austrija!”, „Hej Sloveni, jošte živi…!” Jer u BiH tada je živelo oko 60% srpskog življa, koji sa preostalim hrvatskim i muslimanskim stanovništvom nije hteo više robovati pod austrijskom crno-žutom dvobojkom. Kako bilo, Srbija je na koncu u teškoj međunarodnoj situaciji, i na nagovor Rusije, prihvatila postojeće stanje i priznala austrijsko pravo na Bosnu, kao i Rusija, uostalom, kako ne bi došlo do rata. Ali nedugo nakon bosanske krize, beogradskih demonstracija i svađe sa bečkim dvorom, stvar se jedva izgladila, sve do početka decembra, kada je na jednom diplomatskom banketu u Belom dvoru izbio neviđeni skandal. Bio je to redovni godišnji banket svih diplomatskih činovnika u Srbiji koji se održavao svake ili svake druge godine u Belom dvoru, a domaćin je bio kralj Petar I. U princu Đorđu Karađorđeviću provrela je pradedovska karađorđevska krv. Veliki patriota i buntovnik, princ Đorđe nije izdržao: prišao je austrijskom i nemačkom poslaniku, grofu Zimelu i baronu Konradu, koji su pričali skupa sa bugarskim poslanikom Jaroslavskim nasred sale, i nazvao ih „kriminalcima” i „huljama”, te pljunuo u čašu austrijskom poslaniku grofu Zimelu, koji se sledio od iznenađenja. Neki svedoci ovog nemilog događaja, kao na primer ministar trgovine Joanićije Čilić, pričali su da je ovu trojicu stranih diplomata princ Đorđe čak i išamarao, što nije sasvim dokazano i potvrđeno. Nemačka i Austrougarska su zbog ovog skandala nakratko prekinule odnose sa Srbijom, dok je princ Đorđe poslat, tačnije sklonjen, na „odmor” u Rusiju, u Petrograd, dok se cela stvar ne uredi i ne smiri.
[2] „Hiljadu devetsto osma godina bila je hladna i suha s velikim snjegovima, koji su počeli padati već oko Sv. Kate, 25. novembra. Napadao je te godine veliki snijeg u cijeloj Evropi, da su i po sicilijanskim selima, poslije valjda hiljadu godina, ljudi vukli sanke umjesto zaprežnih kola. Te godine bila je i šezdeseta godišnjica vladavine Franje Josifa, cara austrijskoga i kralja madžarskoga.” (Predrag Matvejević, Razgovori s Krležom, BIGZ, 1987, 112. str.)
[3] Politika, 2. februar 1968, 19. str. Intervju sa poslednjim živim Karađorđevićem u Jugoslaviji, 32. red odozgo, Đorđe Karađorđević kaže za princezu Katarinu: „[…] i to je stvorenje bilo toliko milo i ljupko, koliko i prosvećeno i produhovljeno, nažalost, završila je svoj život 1918. sa celom svojom porodicom, zna se sada već kako…”
[4] M. Krleža, Dnevnik V, 456. str, pod datumom: 1–VI–1968.
[5] Dakle, podatak koji je zlata vredan dosad nije nikada objavljen. Ko je sa balkona Narodnog pozorišta palio austrijsku zastavu? Bili su to: Branislav Nušić, Mihailo Petrović (Mika Alas), Veljko Petrović i Đorđe Karađorđević. Prema dnevničkim zabeleškama ađutanta princa Đorđa – majora Stanisavljevića, Branislav Nušić je držao zastavu, Mihailo Petrović ju je polivao kerozinom, dok je Veljko Petrović držao kišobran iznad, jer je kiša lila, a princ Đorđe je, prema majoru Stanisavljeviću, lično kresao šibicu i upalio platno zastave, koja je za manje od minuta cela planula, a potom bačena na kaldrmu, gde ju je narod dočekao i izgazio…
[6] Politika, 14. mart 1909, 2. str.: „Naš hrabri prestolonaslednik princ Đorđe Karađorđević, koji je uvek i dosledno bio najizrazitiji predstavnik nacionalnoga otpora prema austrijskoj hegemoniji i njenoj zavojevačkoj politici – uklonjen je, i Austrija sada likuje. U pamćenju narodnom ovaj će događaj ostati zabeležen zauvek, i u Srbiji, a naročito van Srbije. Zaboraviće se sve ostalo, a ostaće samo jedno: da je prestolonaslednik Đorđe uklonjen zato što je hteo slobodu Srbiji i rat porobljivaču Austriji.”

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu