Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Милена Мркела
Магдалена
Бенковачки Каштел већ је увелико био обасјан мајским сунцем када сам, након четири сата хода, из Биовичина Села, преко Зеленграда и Медвиђе, преко љутог буковачког крша, сјела да отпочинем и напијем се хладне воде на бунару недалеко од Цркве Светог Јована Крститеља. Вијенац бунара још је био мокар јер су водарице зором брзо пуниле своје вучије и журиле кућама. Сјела сам на камену плочу покрај вијенца, извадила платнену крпу из зовнице и на њу прострла свој јутарњи објед. Пура, коју сам уз пијев првих пијеваца замјешала, већ је отврднула и добро се слагала са струковима младе капулице. Све сам то залијевала хладном водом из бунара. Требало је скупити снагу за наставак пута преко котарских поља и смрекових шумица.
Пјесма ми на ум падне.
Рано момче стадо изгонило,
за стадом је младо запјевало:
„Широм пас’те, бијеле овце моје,
Широм пас’те, ви се иљадиле
Кô пребијеле по Котару куле.
Најљепша је кула Јанковића
У Исламу, на Равну Котару.”
Латини нас зову Морлацима.
Моји су ми дали име Магдалена, а зову ме Манда. Једино сам дијете у оца ми Петра, пароха у Цркви Светог Петра и Павла у Бијевчанима, селу у нашем крају окруженом с три царевине, три љуте аждаје. Никад не знаш којој ће се покорити друге двије и која ће када завладати селом. Не стиже мучени ми отац, осим мене, оставити на овом свијету другог порода. А и мени тамновање његово одреди судбину другачију него што је судбина већине наших Морлакиња. Од оца сам, кажу, насљедила стас, црне очи и тврдоглавост. Од мајке, кажу, меко срце и љепоту.
Мајка ми је приповиједала да све бјеше још и некако док се не појавише проклети драгуни, који су на коњима благо односили, у почетку само са ораница, а послије и у бијелом мрсу, вину, маслинама и новцу. Превршише, па и од млинских ујмова отимаше. А тих година, негдје око 1700. године, када је и мене мајка први пут на топле груди примила, глад и суша завладаше. Народ није могао прехранити стоку и напасати је само на латинској страни границе, већ је пусти да пасе и на турској страни. Не зна стока трави за невјеру. Сву ту штету наплатише Турци и узеше од провидура Моћенца лијепих хиљаду дуката. Сву ту штету требало је да плати, а ко други него народ. И ту почиње страдање и мучеништво мога оца, али и моје и мајчино.
Због овог догађаја, а и намета који се више нису могли подносити, народне старјешине из Буковице се састаше на договор и сазваше велики народни збор, а на чело му се стави мој отац, Петар Јагодић-Куриџа, парох Петрове цркве у Биовичину Селу. Са народног збора испред Петрове цркве разаслаше писма још непобуњеним котарским главарима и народним вођама у книнском, дрнишком, шибенском и скрадинском крају, да им се придруже. Буковчани и Котарани се махом одазваше, док народ преко Крке, бојећи се, остаде миран.
И провидур Зане у Задру уплаши се од ове силине народа и његове воље и склони се у Сплит. Поведе отац мој народ, 7000 Морлака и 70 главара. У томе му се придружише сердар Нанић и Матија Биоградски и кренуше Млечићима, право пред Задар. Запријетише да неће робом снабдијевати Задар, а и друге изрекоше пријетње, не би ли се ријешили намета, проклете дециме. Али, лукавство латинско и неслога морлачка учинише да се ватра устаничка полако почне гасити. Лукави Зане подмити и умири једног по једног главара и уз оца ми остадоше само Нанић и Матија. Бојећи се за живот, сва тројица побјегоше у Лику, у царство горње аждаје. Генерални провидур, Марин Зане, у децембру 1704. изда терминацију којом се тројица вођа проглашавају државним непријатељима – издајницима. Ко их ухвати или убије у иностранству, добија 1000 лира, а 600 лира ко их ухвати или убије на млетачкој територији. Сва њихова имања да се конфискују, а куће се имају спалити и са земљом сравнити. Сматрајући се најодговорнијим за ситуацију у којој су се нашли вође и народ, отац стави своју главу на жртвеник и понуди је у замјену за слободу својих другова.
Срећом, оде Зане и замијени га нови провидур Ђустин да Рива. Мајка ми се понадала добру, али њена нада није дуго живјела. Измучена страхом и зебњом за оца, упокојила се убрзо. Стриц и стрина преузели су ме и старали се о мени све док нисам талире око прса објесила. Заједно са мном, растао је и њихов страх од моје удаје и њиховог губитка половице имања. Остала сам, ево, до дана данашњега и дјевојка и власница половице свега. Просци су у почетку долазили, али ја у њиховим очима нисам видјела ону мушку глад, које сам била жељна и потајно јој се надала. Видјела сам глад за земљом, виноградима, млином и нашом кулом. Чекала сам оца и венула.
Пресудом Врховног суда у Венецији, од 9. јула 1706, након доласка новог провидура, Вићенца Вендрамина, којом је мој отац осуђен на 40 година мрака, и моја нада да ће коначно бити ослобођен се гасила. Прво је одведен у книнску тврђаву, гдје му је злогласни пуковник Канагети преко једног поручника поручио да ће бити ослобођен ако му плати 300 цекина плаћених Алај-бегу за штету што га наша стада учинише. Сматрајући се невиним, није дозволио да га откупимо. Казне није био ослобођен. Одведен је галијом преко мора у Венецију и смјештен у тамницу звану pozze, у бунар без свјетла и зрака.
Свакакве вијести допирале су до нас. Пролазиле су године, пролазила су десетљећа, расла сам уз приче о очевом јунаштву, храбрости и страдалништву. У неким од тих прича отац није био ни жив, у неким причама био је жив, али слијеп и о њему се бринуо Грк Спиридон. У неким причама оца, онако кршног и наочитог, штитиле су и храниле венецијанске госпође, уздишући за тамним очима сужња.
Око десет сати стајала сам на вратима од Града и чекала да уђем и нађем човјека захваљујући којем је мој стари отац у посљедњим годинама свога сужањства можда и остао у животу и који га је и допратио назад, на ову нашу источну обалу. Жељела сам, већ дуго сам жељела видјети Град и мјесто гдје је скончао свој овоземаљски живот. Море се било притајило у увалици Фоша, с моје лијеве стране, малене барчице љескале су се као да су на маслиновом уљу, а не на води.
А само неколико миља одавде то исто море се модрином отварало пред цијелим свијетом, претварало се у незаситу звијер на чијим чељустима су галије односиле све оно вриједно из овог нашег краја. Односиле су и очи галиота, које нису могу видјети ту непрегледну плавет, очи које су умирале и гасиле се са сваким завеслајем у страшној тами потпалубља.
Пред очима ми одједном Мара, наша слушкиња, која би у полушали знала рећи за неку жену која би јој се нечим замјерила: „Јест, брате, поштена кô врата од Града.” Насмијала сам се овој Мариној узречици и пожељела сам да је и она са мном пред вратима. Стражарима нисам била чудна као жена у морлачкој ношњи. Нагледали су се они и бијелих прегача, на њима извезеног смиља и босиља и прслука и зубуна и тканица и зовница, али смијех морлачке жене их је изненадио. Нису могли знати да мислим о Мари, о њеним шалама и причама. Мара ми је испричала и један наш морлачки обичај, за који касније никада нисам чула. Можда се неке приче причају само у великој тајности и само када за то дође вријеме, по процијени приповједача. А Мара је причала да, када се човјеку роди дијете, бабица одреже комад пупковине и преда га оцу дјетета. Отац дјетета у осами, у највећој тајности, зареже ножем своје тијело на мјесту које он сам изабере, најчешће на надлактици или бедру, затим убаци у рану онај комад пупковине, стисне зубима и рана с временом зарасте. Пупковина, срасла с његовим тијелом, чува га од сваке невоље. И у најтежим тренуцима живота, рекла је Мара, човјек црпи снагу из пупковине свог чеда. Та тек рођена крв га снажи га и, како расте чедо, тако расте и снага онога у невољи. А невоља ће кад-тад задесити сваког ко угледа овај свијет. Невоља ти је, причала је Мара, тијесто што најбрже кваса и расте. Што видиш у свијету, надај се у вијеку! Вјеровала сам Мари јер ме је вољела и пригрлила као своје нерођено дијете. Вјеровала сам Мари јер ме је љубила и гладила по коси онако како стрина никада није. Само понекад, када би се јављала сумња у очев повратак, питала сам се да ли је Мара изгубила разум или је такав обичај стварно у нас постојао, али се обављао у највећој тајности.
Преко Пет бунара стигла сам до Колоне. Ту је требало да дочекам Грка Спиридина Спиру и сазнам истину о тешкој судбини мог оца. Чекала сам. Вријеме и људи пролазили су споро. Спиро није долазио, али је из правца Широке улице долазио Пашко, слуга из куће Јанковића, слуга потомака чувеног сердара. Исти онај Пашко који је и дошао у село да уговори мој и Спирин састанак. Пашко је сазнао да Спиро није дошао посљедњом галијом из Венеције и рекао ми је да га узалуд чекам. Није знао разлог Спириног недоласка, који је мене веома растужио. Хтјела сам сазнати истину о томе како је мој отац успио, као нико прије њега, преживјети 38 година у тамници pozze. Што га је то одржало у животу? Да ли је отац преживио захваљујући мојој крви, мојој пупковини? Да ли је и у најтежим тренуцима свога тамновања гледао у ожиљак зарасле ране? Да ли се сјећао нашег обичаја, да ли је запамтио мјесто мог и његовог срастања? Да ли се ожиљак још могао видјети? Да ли је могао одредити стране свијета? Да ли га је мисао о Истоку, мисао о зараслој рани, мисао о снази моје пупковине снажила и да ли му је помогла да преживи страшне pozze, у којима човјек не може преживјети дуже од годину дана?
Кренули смо према Широкој улици. С десне стране пружала се Базилика Св. Шимуна. Према легенди коју су ми испричали стричеви, тијело Св. Шиме пренесено је из Палестине, гдје је Шимун Праведник живио и умро, најприје у Цариград, а потом је у 13. вијеку донијето у Задар. Сјетила сам се оца. И он је пуштен из тамнице 9. јула 1746. и доведен у Задар, гдје је од силине свјетлости, након година проведених у тамници, нагло ослијепио. О њему се бринуо добри Шпиро. Није му било дозвољено да се врати у родно село Билишане, нити је нама било дозвољено да га посјетимо. Пристигло је тек неколико његових писама, које је слуга Пашко доносио стрицу. Није нам се жалио, није ништа тражио. Испустио је своју напаћену душу 9. априла 1749. Како? Ко му је тада стезао руку? Кога је у посљедњим удасима спомињао? Сјајне плоче Калеларге, улице којом је можда пролазио мој остарјели отац, ћутале су. Затворене шкуре на високим зградама ћутале су.
Стигли смо до Цркве Св. Пророка Илије. Ушла сам с Пашком, прекрстила се и застала пред иконом Пресвете Богородице. Помолила сам се Богородици да моје мисли и душу умири, а и отац мој спокој да нађе. Удишући морски зрак, упутили смо се до Св. Доната, а одатле преко Форума до обале. Галија је пловила према западу, односећи нове сужње. Ко су нови галиоти? Пашко ми је рекао да се ниједан галиот више никада неће вратити на нашу обалу, на источну страну. Пожељела сам да нови галиоти нису премлади, неожењени момци, пожељела сам да су оставили макар по једно чедо у колијевци. Сједили смо на обали и погледом пратили галију. Хтјела сам видјети одсјај сунца над валовима. Зрцалило се на сваком валу. У мом срцу расло је ново, младо источно сунце.
Жељела сам га послати у pozze, да обасја дубоки, мрачни бунар. Вјеровала сам свим срцем у причу о пупковини.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.