Ова необично конципирана књижица под називом Милићевићу у част, посвећена нашем великом аутору и проучаваоцу, Милану Ђ. Милићевићу, приказује пре свега какво је поштовање он заслужио код својих савременика и колега и колико су га, без обзира на мањкавости квалитета његовог рада, они ценили и желели да се његов ентузијастичан и предан рад, енергија и жеља за стварањем не забораве. Жеља им је свакако била да га памте генерације и да после њега дође још много Милићевића са плодоносним стваралаштвом и осећајем мисије у својој културној продукцији и креативности.
У једном од текстова у књизи Милићевићу у част Тихомир Р. Ђорђевић Милићевића овако описује:
„Од природе је Милићевић био врло даровит и разуман. Као ђак могао је запамтити сваку лекцију коју би само једном чуо. Тиме је задивљавао своје професоре у Богословији. Уз то је био врло вредан и са великим интересовањем за науку, те је увек био најбољи ђак. Своју бистрину, вредноћу и интересовање сачувао је целога живота. Навикнут на рано устајање још у Богословији, он је устајао рано и доцније и неуморно радио пре но што би започео службене послове. Томе времену, вели он сам, има да благодари на ономе што је у животу научио и урадио. Као учитељ основне школе, пошто би свршио школски посао, затворио би се у своју собу, па би по читав дан читао или би, жељан знања, излазио међу људе, слушао њихове разговоре, па их памтио или бележио. Кад је прешао у Београд, наставио је читање и рад још јаче, нарочито кад је премештен у Министарство просвете, у коме није имао много посла, те после подне није радио у канцеларији. Уз Министарство просвете била је Народна библиотека, у којој је неуморно читао. Исто тако, био је и уредан члан Београдског читалишта. Сем тога, у Београду је дошао у најкултурнију средину Србије, у средину људи од којих је много сазнао и научио.”
Иако овај Милићевићев савременик и књижевник истиче Милићевићеву недовољну стручност у многим областима којима се бавио, он у књизи Милићевићу у част поводом његових етнолошких дела износи чињеницу да је овај аутор забележио много органског знања, онога што је понео из сопственог живота, односно детињства:
„Као етнолог Милићевић је скупљач без стручности и научних погледа на eтнологију. Живећи као дете на селу, упознао је он пуно ствари из народа, доцније је, долазећи у додир са народом својом службом као учитељ, школски надзорник и иначе путујући, имао прилике да види целу Србију, да прошири своје знање о народу и да уочи да народ има пуно ствари које су његова творевина, позајмица и одлика. Знајући из Вукових радова од како су великог значаја те ствари, он је оно што је из детињства запамтио и што је доцније у животу видео и забележио издавао у многим својим делима, па чак и у приповеткама.”
Са друге стране Јеремија Живановић у делу Милићевићу у част бележи да је са збирком приповедака, дакле у раном књижевном раду Милан Ђ. Милићевић био успешан и да га је посебно хвалио Ђура Даничић:
„Докле се писац бринуо како ће књига бити дочекана, стигне му из Загреба писмо Ђуре Даничића и у њему је стајао овакав суд: ’Ја мислим да ово дјело ваше припада међу најљепша која има наша књижевност у тој струци. Како сам прије 30 година рекао о Бранковим пјесмама да онако треба да пјева учен Србин, тако бих сада о овом вашем дјелу рекао: тако треба српски новелиста да пише. Може бити да се варам, не разумијући тога посла. Али се не бих ни пред ким стидио тога рећи. Дивим се како су вам карактери истинити, како је све живо, природно. И није само домаћи живот у вашим приповијеткама, него је у том домаћем животу и народни, политички. Ту је особита вриједност ваших приповиједака.’”
И да би читалац могао да створи сопствено мишљење, књига Милићевићу у част садржи неколико посебно успелих његових приповедака: Од Смрдана до Зворника, Хајдуци, Један судни дан, Божана, те је у том смислу ова збирка посебно занимљива јер нуди оно најбоље од Милићевића, али истовремено мотивише читаоца да чита још, да упозна још дела овог плодоносног аутора.
Књигу Милићевићу у част можете пронаћи ОВДЕ.
Сва дела Милана Ђ. Милићевића у издању Порталибриса можете видети ОВДЕ.
У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис издао је Милићевићево најпознатије етнографско дело Живот Срба сељака, збирку прповедака Зимње вечери, Из мојих успомена, историјски спис Карађорђе у говору и твору, као и дела многих заборављених аутора, као што су Светозар Ћоровић, Божидар Николајевић, Тихомир Р. Ђорђевић итд.