Лазар Комарчић, писац првог српског научнофантастичног романа, Једна угашена звезда, у својих једанаест написаних дела био је пре свега окренут писању романа. За њега се може рећи да је неправедно заборављен, а томе је још додатно и допринело то што га Јован Скерлић није чак ни споменуо у својој Историји нове српске књижевности. Међутим, његова дела су веома вредна, па су често и награђивана. Српска краљевска академија наградила је роман Један разорени ум, а такође и роман Мученици за слободу за најбоље приповедачко дело.
Иако је писао научну фантастику, Комарчић није био само њој посвећен. Његова дела имају особине и романтичарске и реалистичке књижевности. С обзиром на то да се Лазар Комарчић родио и живео под турском владавином, стално је био окружен и сведок различитим народним трзавицама, ратовима и мукама кроз које су људи морали да прођу како би дошли до слободе. Све је ово одјекивало и у његовом стварању.
Једно од таквих дела управо је и роман Мученици за слободу (1907). Овај роман говори о народном животу Босне и Херцеговине у време Омер-паше Латаса. На веома озбиљан начин, уз патриотску тенденцију, али и кроз мотиве љубави и осећајности, Комарчић је написао роман који нам доноси историју и хронику једног народа. Муслимани заједно са хришћанима теже да се ослободе турског јарма, учествују у устанцима и живе и раде као једно, без обзира на верске разлике. У делу се на неколико места појављује песма Алексе Шантића Остајте овдје, а то је управо и једина жеља и тежња народа Босне и Херцеговине тада: да остану и не напусте свој народ, своје родно место, своју отаџбину, јер нигде није драже и нигде сунце не греје толико топло као кад си на своме и кад си окружен својим људима.
У радњу Мученика за слободу Комарчић нас уводи тако што помиње Ћамил-бега, муслимана који оставља на чување, у аманет свом комшији Јевту и његовој жени Јели, хришћанима, своје двоје деце, Сали-бега и Зарифу. Сали-бег касније постаје веома богат и бори се за права Босне. Он изговара једном приликом у свом двору у Пљевљима реченицу која је и главна мисао којом је прожет роман: „Све су вјере од Бога; гонити људе од друге вјере, то је насртати на сама дјела божја!” Такође је још једна његова реченица која може свима послужити као идеја-водиља у животу: „Све вјере воде једноме циљу; воде пред престо божји и праведни суд Његов; а кад Судњи дан дође, тамо ће поћ сви – и грешни и праведни, па ма које ко вјере био!”
На многим местима у Мученицима за слободу приказане су љубавне судбине, попут судбине Маре и Обрада, Емире и Драга Орлаче, или Арифе и Драга Орлаче, итд. Многи критичари су мишљења да овај роман може да се сврста у романе идеалистичко-романтичног правца. Разлог за то су исувише присутна идеалисања злих и добрих, симпатичних и антипатичних ликова у роману. Поред пролога у роману, у ком се налази песма Алексе Шантића Остајте овдје, роман Мученици за слободу има и епилог. У епилогу превладава мистика, што није необично за Лазара Комарчића. Он нам у овом епилогу приказује Сали-бега и његову посестриму Радојку, ћерку Јевтову, на походу у далеке источне земље. Њима двома се пророк обраћа речима да су једно, једна душа, и зна да су дошли да чују судбину своје домовине. Говори им да ће им домовина доћи до слободе и да ће постати уважена, а онда се у исто време чује његова реченица, која се уједно чује као из подземних дубина, као ехо: „Али онда кад из њене три вјере проговори један народ!” Овом реченицом се завршава Комарчићев роман Мученици за слободу, који је његово последње дело по времену постанка.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздати и други занимљиви романи заборављених писаца као што су: Стојан Живадиновић (Змија у недрима, До последњег даха, Госпођа загонетка, Тридесет година ћутања, У ђавољим канџама), Чедомиљ Мијатовић (Краљичина Анђелија), Јаша Томић (Трулеж), Тадија Костић (На туђем послу) и многе груге.
Сва дела Лазара Комарчића можете пронаћи ОВДЕ.