Косовска трагедија је драма Жарка Лазаревића у којој, како и сам наслов каже, обрађује једну увек активну тему: тему Косовског боја. То је заправо драмска песма која се састоји из пролога, четири чина и епилога, настала 1913. године као производ надахнућа успесима у балканским ратовима. Жарко Лазаревић, у тренутку када српска војска заједно са осталим балканским земљама савлада Турску у Првом, а затим и Бугарску у Другом балканском рату, добија инспирацију за уметничко остварење, преточено у стихове Косовске трагедије. Овај подвиг подсећа на велику битку из 14. века, на свету битку у којој је српска војска под вођством кнеза Лазара поражена, али је своје земаљско царство заменила за небеско. Жарко Лазаревић је подсетио на велики подвиг и страдање српске војске које се догодило пет векова раније, а самим тим и на почетак вишевековног ропства Срба под Турцима. Тада је био пад Српског царства, али тог пада се присећамо управо у тренутку када му је дошао крај – вишевековно робовање Турцима је окончано, Србија је најзад постала слободна држава. Управо зато на самом почетку Косовске трагедије стоји посвета: „Осветницима са Косова, славној српској војсци од Величанства до редоваˮ.
Драма има цикличну композицију, јер почиње прологом, а завршава се епилогом, које изговара Косовка Девојка. Почетак Косовске трагедије доноси слику повратка три побратима са чувене вечере код кнеза Лазара, пре Косовског боја. Слика вечере приказана је ретроспективно у говору Милоша Обилића, Ивана Косанчића и Милана Топлице. Наставља се у дому Вука Бранковића, који је и овде окарактерисан у складу са народним предањем – као издајица на Косову. Сама слика битке није приказана, нити је у читавој драми присутан лик кнеза Лазара. Присутан је само у разговору других ликова. 
С друге стране стоји Угашено огњиште – драма из сеоског живота у пет чинова са певањем брзоплето се класификује као народни комад са певањем и пуцањем. Она је пре свега социјално-психолошка драма, са озбиљном тематиком, где је љубавни заплет тек у другом плану, а ванредни напеви на оригиналне пишчеве стихове само су спољни украс комада, који са радњом немају директних додирних тачака. У средишту интересовања Угашеног огњишта Жарка Лазаревића су питања као што су опстанак или гашење задруге Симића, имање или неимање порода, мушка или женска јаловост, па тек онда љубав и мржња, верност и прељуба, песма и туга главних јунака. Драмска снага дешавања, даровити песнички језик, поуздано грађење карактера, вешто вођење сценске радње главне су одлике драматургије комада, који се понегде назива Угашено огњиште, а понегде Када земља заплаче. Народни или сеоски комади са певањем и пуцањем немају тако драматичне наслове, ни тако сложену тематику, ни тако разрађену драматургију. Трагична суровост завршног призора, када страдају недужни, а огњиште се гаси, која је исказана готово без речи, али разрађеним мизансценом, спада у ред најбоље простудираних, антологијских написаних епилога у свеукупној српској драматургији.
Угашено огњиште и Косовска трагедија Жарка Лазаревића су редак траг драмских облика насталих у периоду српске модерне, те с те стране представљају велику драгоценост српске књижевности 20. века, у периоду након балканских ратова и за време Првог светског рата.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге мање познате драме српских писаца, међу којима су: Владимир и Косара Лазара Лазаревића, Чучук Стана Милорада Петровића Сељанчице, Задужбина Милорада Шапчанина, Лазар Милоша Цветића и друге. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса.
Књигу Косовска трагедија и Угашено огњиште погледајте ОВДЕ, а сва дела Жарка Лазаревића ОВДЕ.