Иларион Руварац (1832–1905) био је један од најзначајнијих српских историчара XIX века; био је православни свештеник, архимандрит манастира Гргетег, ректор Карловачке богословије и академик. Научни рад посветио је проучавању српске националне и црквене историје, а као један од утемељивача критичког правца у српској историографији залагао се за заснивање историјских истраживања на поузданим изворима, архивским документима и научној анализи, а не на ослањање на предања и легенде.
Порекло, детињство и школовање
Иларион Руварац (световно име Јован Руварац) рођен је 1. септембра (13. септембра по новом календару) 1832. године у Сремској Митровици у свештеничкој породици. Ова угледна породица дала је српској култури више значајних личности. И браћа Илариона Руварца била су позната и цењена у својим областима – Коста је био књижевник (коме је Лаза Костић посветио песму Спомен на Руварца), а Димитрије историчар.
Основно образовање Руварац је стекао у Старом Сланкамену и Старим Бановцима, а гимназију до шестог разреда је похађао у Сремским Карловцима, а потом је, седми и осми разред, завршио у Бечу, где је наставио и студије. Студирао право и историју (1852–1856) и упознао са савременим научним методама историјског истраживања. Завршио је и Богословију у Сремским Карловцима (1859), након чега је 1861. године примио монашки чин и добио име Иларион.
Црквена и академска делатност
Већи део живота био је везан за Карловачку богословију, у којој је предавао од 1872, а од 1875. до 1882. године обављао је дужност ректора. Године 1874. постављен је за архимандрита манастира Гргетег на Фрушкој гори, где је остао до краја живота. Као архимандрит и настојатељ заложио се за обнову манастира, за који је нови иконостас осликао Урош Предић, један од најзначајнијих сликара тог доба.
Био је редовни члан Српског ученог друштва, а потом и Српске краљевске академије, претече данашње Српске академије наука и уметности, чиме је и званично признат његов велики научни рад.
Утемељивач критичке школе
Иларион Руварац заузима изузетно место у историји српске науке као утемељивач критичке школе српске историографије. У време када су многи историчари своје закључке заснивали на народном предању, епској поезији и патриотским представама о прошлости, Руварац је инсистирао на строго научном приступу. Сматрао је да историчар мора да се ослања искључиво на проверене историјске изворе, архивску грађу и научну методологију. По његовом мишљењу, истинско родољубље није подразумевало улепшавање националне прошлости.
Полемике и одбрана научног метода
Због таквих ставова често је улазио у полемике са представницима романтичарске струје српске историографије, пре свега са Пантом Срећковићем. Једна од најпознатијих критика које су упућене Илариону Руварцу јесте есеј Јаше Томића Критика Руварчеве школе, у којем аутор оштро оспорава критички правац Илариона Руварца, називајући га „неродољубивом историјом”. Полазећи од Руварчевих радова О кнезу Лазару, Сеоба Срба и Црна Гора, Томић настоји да прикаже Руварца као историчара који је био претерано склон критиковању сопственог народа и није умео да истакне његове врлине и историјске заслуге.
Руварац је критички преиспитивао бројне укорењене историјске представе и легенде, настојећи да раздвоји историјске чињенице од касније насталих предања. Посебно је указивао на то да народна епика има непроцењиву књижевну и културну вредност, али да не може бити поуздан историјски извор. Његов рад означио је прекретницу у развоју српске историографије, јер је поставио научне стандарде који ће током наредних деценија постати општеприхваћени.
Најзначајнија дела
Међу његовим најзначајнијим делима налазе се студије О кнезу Лазару, О пећким патријарсима од Макарија до Арсенија III, Стари Сланкамен, О цетињској штампарији пре 
четири стотине година, Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу и Montenegrina. У овим делима показао је изузетну способност критичке анализе извора, пажљиво испитујући веродостојност докумената и исправљајући бројне дотадашње историјске заблуде.
Научно наслеђе
Иако су његови закључци понекад изазивали оштре реакције савременика, време је потврдило значај његовог научног приступа. Историчари који су дошли после њега, попут Љубомира Ковачевића и Стојана Новаковића, наставили су развој критичке историографије, ослањајући се на начела која је Руварац утемељио.
Иларион Руварац преминуо је 8. августа 1905. године (21. августа по новом календару) у манастиру Гргетег, где је и сахрањен. Данас се сматра једним од најзначајнијих српских историчара XIX века и човеком који је утемељио научно проучавање српске прошлости и поставио основе модерне српске историографије.
Сва дела Илариона Руварца која је објавио Порталибрис погледајте ОВДЕ.