Награђена прича на конкурсу Са калдрме и сокака
Алекса Јаџић
Један београдски недосањани сан
„Већ је јутро”, отужно помисли мршави младић трљајући крупне очи уморне од целоноћне занесености скицама нагих девојака. Из опчињености детињом чедношћу и раскалашношћу тргла га је казаљка која се померила на 9 часова и 7 минута. Заслепљена еротизованост уметничким студијама и илустрацијама се прекину. По ко зна који пут неуморно и ревносно овај момак упалих груди прелистава светски познато штиво La vie et Lœvre de Pierre-Auguste Renoir, које га изнова напаја попут древног Самсона. Неко би посумњао да су странице књиге већ излизане, омашћене и исцрпљене од свакодневног прелиставања… Али овај префињени ентузијаста блиставог погледа, бледопуто-аристократског тена и тамних деликатних црта лица, који незасито проучава сваку линију, тачку и мрљу унутар самог бића сваког цртежа, улазећи у дух и атмосферу особеног интимизма, пажљиво окреће листове инспиришући се објављеним разговорима два генија, Реноара и Волара…
„Ерих!”, врцава путеност је у секунди нестала испод свезака, хемијских формула и математичких једначина, баш када су се отворила врата на којим је стајао млађи брат, Егон. „Устао си? Стигао је Павле”, казао је пуначки момчић, на шта је Ерих потврдио главом. Егон се убрзо изгубио из видног поља, а старији брат брже-боље поче да расклања Реноарове графике, из којих на под склизну истрошена хартија. У брзини распремања, енергично подиже готово избледело, много пута пресавијено и читано писмо послато из Париза. Одговор великог Амброаза Волара… Прешао је погледом на већ напамет знан садржај, у ком познати галериста позива овог матуранта да дође у посету кад год га пут нанесе у Париз, у његовој галерији у Улици Лафит 37, важном састајалишту уметника… „Здраво”, куцнуо је Павле на одшкринута врата, улазећи несигурно. Ерих је још сређивао радни сто. Неразговетно, у хитром покрету, промрмља слогове које гост није разумео. Иако су се дружили релативно дуго, и поред особитог, сањивог, интригантног шарма који је красио Ериха, ипак његово замуцкивање, прилично промукли глас и недовољно јасан, полутихи говор и даље су биле одлике које су му сметале, поготово у школи.
У једном тренутку Ерихове журбе у Павловим рукама се нашла некаква повећа, у кожу увезана књига. Погледавши изблиза, Ерихов школски другар уочи да у наручју, у ствари, држи украшени споменар, на чијем су наличју калиграфска слова оплемењивала натпис Зборник у част Ериха Шломовића. Сматрајући да ова бележница не представља ништа невероватно, јер је ових година било много подухвата ове врсте, Павле немарно залиста почетне странице. Видевши прве потписе познатих професора универзитета и естетичара, Павла Поповића и његовог брата, аутора Антологије српске поезије, Богдана, младом гимназијалцу застаде дах од изненађења. Ту су и записи сликара Павла Васића, књижевника Сиба Миличића, затим Милоја Васића, оца српске археологије и аутора Преисторијске Винче, потом посвета историчара Владимира Ћоровића, па цртеж са пропратним текстом карикатуристе Пјера Крижанића, и аутограм Јована Жујовића, пионира српске геологије… Усхићени Павле је прелазио низом рукописа чувених књижевника, културних радника, филозофа, вајара, понајвише сликара и осталих домаћих доајена који су својим поклонима, остављајући тако белег о свом присуству, увеличали његовог другара из разреда, Јеврејина, којем су тек прве власи исцртавале танке, маркантне брчиће на негованом и још дечачком лицу. Павле се децентно осмехну, кратко погледавши Ериха, који је још увек ћутке враћао уџбенике на своје место.
„Докнићу, данас нема вежбања задатака. Идемо да тражимо цртеж или уље за моју галерију”, добаци Ерих док је, претходно свезавши црну кравату, витко улазио у свој познати строги, сиви платнени мантил у ком је, закључио је Павле, деловао много старије, и некако суверено и ауторитативно. Збуњени гост је стајао немо гледајући школског друга у коме нестаје често приметна нервоза, а оживљава некаква енигматична смелост. Тај поглед Павла подсети на школски велики одмор кад је, ретко распричани Ерих, са жаром објашњавао друштву да „млади колекционари почињу од скупљања цртежа, графика, дакле, папира, а доцније прелазе на аквареле, гвашеве, мања уља, па све до великих платна”.
„Колектанеа”, прекиде Ерих насталу тишину намештајући оковратник. „Тако ћу је назвати. Колектанеа”, понови, узимајући празно сликарско платно и своју спомен-књигу, запутивши се према вратима. „Али, слабо стојиш са математиком, а идуће седмице…”, Павле застаде установивши да га у соби слушају једино актови девојака интерпретирани угљем, пером и кистом. Ерих је већ из свог дома изашао на Улицу Страхинића Бана када га је Павле сустигао носећи свој жакет. „А која галерија је у питању?”, Павле сметено покуша да докучи неочекивани след догађаја и речи у претходних неколико минута. „Будућа. Јединствена”, замишљено је Ерих голицао машту, питајући се у ком атељеу ће данас потражити коцкице мозаика најинтригантнијих љубитеља уметности за своју антологију. Наиме, уметнички павиљон на Малом Калемегдану, у породичном дому столара Николе Љубинковића, представља стециште елите уметничког и боемског Београда, од Бране Нушића и Вељка Петровића, преко Јована Бијелића и Бете Вукановић, па до Мике Петрова и Ђорђа Андрејевића… А опет, на једном или другом крају Кнез Михаилове улице шетали су Дучић, Ракић, Пандуровић, а могли су се срести и Сава Шумановић, Иван Табаковић, Пеђа Милосављевић…
„Видиш, Докнићу, поново ћемо потврдити своју исконску припадност токовима европске и светске цивилизације, као културна сила која корача у стопу са својим западним сапутницима.” Ерихове очи су сијале, док су се његове речи испрекидано губиле у жагору студентарије и ларми мераклија који кибицују пролазницама, алтруистички су прелетале староградски мелос који непрекидно прожима престоничке сокаке, механе и кафане. Павле је упорно покушавао да стигне убрзани ход занесењака кроз шаренолике улице „јеврејског Дорћола” пресвучене морем свилених тканина и енглеских штофова. Двојица голобрадих гимназијалаца шпартали су калдрмом тек распупелог велеграда, по којој су поносно парадирали смокинзи, фракови, берцигери, галантне тоалете од крепсатена, крепжоржета, сомота, велура и муслина, украшени домаћим детаљима са јесењим модним линијама лансираним право из Париза ове 1933. године.
„А да бих оваплотио два одвојена простора повезана невидљивом целином”, убрзавао је Ерих не обазирући се, „на темељу нашег богатог наслеђа ћу изградити мост уз помоћ најзначајнијих европских мајстора. Градитеља модерне мисли. До наших људи. Као поклон мом аутентичном Београду. У тој галерији изложићу велику југословенску збирку. Показаћу свету да смо и ми часни део уметности, раме уз раме са француским великанима”, задихани Павле је приметио код младог Дорћолца некакав убилачки инстинкт, мада је са скепсом прихватао његове речи.
„Уз ремек-дела савремене уметности, биће и цртежа, забелешки, студија, фотографија које доприносе сазнању о уметнику, о култури, и уопште о уметности као најважнијем аспекту људског израза”, истицао је Ерих пропуштајући снажне жандармске атове у касу који су клопарали по излоканом тротоару. „Људима први наговештај на Наполеонову Француску нису његове битке, већ Тријумфална капија. Градимо железнице, ливнице, фабрике, развијамо трговину, богатимо се, политички се ангажујемо, и то је све пресудно. Али све то без уметности биће и остаће само празна љуска…”, речи наједном утихнуше. Осетивши да га Павлова рука повлачи уназад, Ерих се спотакну.
Дозвавши се у стварност – једва се задржавши на ногама – испред себе између егзотичног чуда бржег од фијакера са отвореним кровом, Ерих угледа испод кожног костима са огртачем од самуровине правилне, класичне, а веома ретке и занимљиве источњачке црте лица, изразите, помало укосо усађене очи, глатку косу и профињене, испупчене јагодице… Склад пропорција, отменост линија и елеганција у несвакидашњој, младој фигури која је племенито зрачила ексклузивношћу. Фасцинантна и модерна, самосвесна лепа богиња необичног духа, драмске храбрости, наглашеног модног укуса и запаженог талента за сликање, многима у Београду је недосањани сан, а њена оданост и приврженост припали су само Пјеру Крижанићу. Не марећи за гласне уздахе пролазника који су се за њом окренули и крстили од чуда, као ни за честа чаршијска оцрњавања, завист и оговарања, Лиза Марић-Крижанић прозујала је из правца Калемегдана тик поред млађаног матуранта којег је Павле са цесте повукао из своје полетности – у којој је могао замало да остане. Сви су се дивили америчком доџу заступника Секуле Зечевића. Или немачком мерцедесу. Односно аустријском пуху… А можда и италијанској ламбди… Ерих није разазнавао. Сви су гледали еманциповану даму и бректаво сокоћало, а Ерих је видео сензуални осећај душе у хиљаду ситних, изнијансираних импресија. Осетио је корен београдске отмености.
„Данас је петак…” А то значи, зна се, код комшинице Лизе на пасуљ! Салон најпознатијег београдског пара окупља грађански и интелектуални кружок различитих генерација и поетика, правећи занимљиве седељке у Господар Јевремовој улици 49, које су се неретко завршавале у Два јелена или у Руској лири, уз руске и циганске песме. „Данас је стан отворен за уметнике!”, озари се Ерих поскочивши, те прену Павла. Спреман да замрси судбинске нити овог накалемљеног, накриво насађеног света, Ерих коракну да попут метеора преузме небо уметности и име Београда пронесе као узорну адресу.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдрме и сокака.