Порталибрис је изнедрио једно издање квалитетне поезије у коме су спојене песме Милутина Јелића и Велимира Рајића, двојице песника мањег опуса, али изразито сличног сензибилитета. Управо тај сусрет у оквиру једног издања чини читање занимљивим, јер се два песничка гласа, мада различита, надопуњују у својим мотивима и начину доживљавања света. Обојица су стварали у духу симболизма, уносећи у своје стихове јаку емоционалност, метафоричност и осећање пролазности живота.
МИЛУТИН ЈЕЛИЋ О ПРОХУЈАЛОЈ МЛАДОСТИ
Милутин Јелић најчешће у збирци пише из перспективе човека који жали за прохујалом младошћу, њеним страстима, лепотама и невиношћу. У његовој поезији у збирци „Песме” љубав заузима централно место – она је увек представљена симболистички, кроз трептаве, готово мистичне слике душе. Љубавни доживљаји се прожимају са природом: цветањем, мирисима, ружама, бојама и кретањима годишњих доба. Управо та веза са природом појачава осећај еуфорије и дрхтања душе, које Јелић доживљава као највећу снагу живота. У основи, то је мотив познат још од ренесансног carpe diem принципа – свест о пролазности која појачава жудњу за уживањем у тренутку. Али код Јелића младост и љубав нису само пролазни тренуци већ праве силе налик земљотресу, и оне по њему представљају једине истинске насладе човеку. Контраст таквој снази је јесен са својим жутим лишћем, суморношћу и сузама, која представља симбол старости и ближења крају.
ПОВРАТАК У ПРОШЛИ ТРЕНУТАК
Најупечатљивији стихови у „Песмама” су они који говоре о очајној жељи за повратком у прошли тренутак. Ту је слика толико снажна да свако може да је замисли: прво бескрајна туга јер се дивна младост не може вратити, затим тренутни бљесак радости као сећање на некадашње усхићење, и на крају спој врхунца живота и његове пролазности, као симбола старења и смрти. У тим стиховима најјаче осећамо Јелићеву поетику:
„Да ми је само она нада ведра
И летња поља, пуна љупке боје,
И тихо сунце кроз завесе твоје,
И дрхтај топли твога милог недра.
Да ли ћеш доћи опет, срећо, када?
Никада, никада!”
О ЛИЦЕМЕРЈУ
Међу свим тим љубавним песмама налази се и једна усамљена, али значајна, у којој Јелић проговара о лицемерју пријатељства. Он указује на то да ће се права природа људи открити тек у часу суочавања са смрћу – када се руше све маске и када се покаже колико је људска солидарност крхка. Тај мотив уноси тамнију, философскију ноту у његов лирски свет, надовезујући се на теме љубави и пролазности, али их преображавајући у општу слику људског искуства:
„И ви који сте ме клеветали вазда
Држаћете тада ватрене тираде:
Славићете бога што ме једном сазда
И таквога мужа што народу даде.
А ја сам вам увек био трн на стази
Удвориштва ниског, по којој сте грели,
И знао сам како ваше време гази
И сву ону подлост коју сте ви хтели.
Па кад се стане затварати рака,
Ви ћете дахнути: ’Нек је хвала богу!’
Вас ће радовати она груда свака.
Жалим што вас и тад презрети не могу.”
ПЕСМЕ О ИСТАКНУТИМ ЖЕНАМА
Неколико песама тематски је посвећено истакнутим женама, затим су ту песме инспирисане муслиманском Африком, али љубавна поезија и даље је најснажнија.
Велимир Рајић још је суморнији.
ПЕСМЕ ВЕЛИМИРА РАЈИЋА
Његов живот, испуњем мукама због болести,условио је тешку и мрачну обојеност поезије.Најпознатији је по песми завет која стилски и прма мотивима најављује отклон према животу који врхунац достиже кдо наших модернистичких песника, онима који су преживали рат, прелаз преко Албаније итд.
Он припада тој генерацији, иако није човек „који пева после рата”. Завет показује такву резигнираност што му је живот био тежак, равнодушност и прихватање смрти, чак и одбијање могућности среће у посмртном животу: овакви мотиви по први пут се срећу у збири Песме код Велимира Рајића, и неке слике су толико снажне и упечатљиве (као гомила камења на гробу да га и на Судњи дан из гроба не подигну).
НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА
Међу најзначајним у збирци „Песме” је и ванвременска „На дан њеног венчања”, која је позната и по рефрену „На дан њеног венчања”.Она осликава исту ону суморност песникову, али сад удружену са жубавним разочарањем.Он није љут већ моли бога за њену срећу, да све њене боли пренесе на њега, и признаје да ни сам није знао да је толко воли. То је једна од оних песама која никога не оставља равнодушним, а посебно се памте ови њени стихови:
Услиши ову молитву, о боже!
И душа ће ми мирно да почива;
И шапутаће вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!
И онда када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
„Проста ти била моја љубав жива!“
Песме Милосава Јелића и Велимира Рајића у едицији Отргнуто од заборава имају важно место уз друге заборављене песнике као што су Никола Ђорић, Јосип Берса, Риста Одавић, Димитрије Мита Поповић итд.
Књигу Песме можете пронаћи ОВДЕ.