Za vlade vladike Petra I jula 1. godine 1813. rodi se sinovac vladičin od najmlađega mu brata Toma, docnije naslednik njegov, veliki pesnik srpski – vladika Petar II Petrović Njegoš, ili, po krštenom imenu, Rade.
Život ovoga neobičnoga Srbina s jedne je strane: list iz istorije Crne Gore, a sa druge: list iz istorije srpske književnosti. On bejaše vladar Crne Gore i duhovni i svetovni poglavar njen, i bejaše vladar u carstvu poezije.
Kao dete od nepunih desetak godina stupi u manastir na Cetinju, u službu svoga strica vladike, a malo docnije pošalje ga vladika u Boku kotorsku da u školi koja je bila na Topli produži učenje svoga početničkoga i samoučkoga rada na obrazovanju. U Topli ostane Rade poduže vreme, pa se onda vrati na Cetinje, kamo dođe iste godine i tada veoma čuveni Sima Milutinović, koji, pored drugih poslova, postade i učitelj Radu. Poznato je kako je teklo predavanje Simino i učenje Radovo. To bejaše u prvom redu špartanska škola prenesena iz klasičnoga sveta u siromašnu Crnu Goru. Učitelj i učenik ipak su se razumevali, a za srpsku poeziju stoji fakat da je učenik pošao u jačini i muževnosti stila i u pesničkom pogledu na istoriju za svojim učiteljem, koji se u prvom redu tim osobinama odlikovao.
„1830. godine uoči Lučina dne oko ponoći zanemože vladika sasvim. I kako je običaj u narodu našem da samrtnik najmilijemu naslonjen na prsima izdahne, Rade pridrži strica dok je izdahnuo. Kad ga je na prsi naslonio, on se osvesti, blagoslovi ga i iz nedara mu dade od svojega sanduka ključ, ne mogavši nijedne reči prosloviti. I u zoru izdahne. Tako Radu bi suđeno da bude vladika i gospodar Crne Gore i da ime svoje promeni s imenom Petar II.”
Postavši arhimandritom, Petar II ode 1833. u Rusiju, te se u Petrogradu zavladiči, a potom se vrati u Crnu Goru i počne njome upravljati. „U političkoj upravi on je prvi zadao udar starinskoj crnogorskoj patrijarhalnoj decentralizaciji. Isterao je ’guvernatura’ iz Crne Gore i prikupio vrhovnu vlast u svoje ruke, a sastavio senat za svu Crnu Goru od dvanaest plemenskih glavara. Sebi načini dvorsku stražu od trideset ’perjanika’, koje izbra od najboljih kuća iz sve Crne Gore. Da bi imao otkud trošiti na škole i prosvetu, plaćati senatorima i sudijama, itd., uvede porez u Crnoj Gori, koga do njega gotovo nikako nije bilo. U izvođenju je svojih reforama bio uopšte vrlo strog. Ali je od naroda, koji nije poznavao nikakve političke vlasti nad sobom i koji je mnogo patio od svoje neobuzdanosti, stvorio poslušan narod i stvorio mu vlast koju će slušati i koje će se svi bojati. Time je smanjio zla, koja su narod rastrzala sa neobuzdanosti i plemenske zavade. Naposletku, može se reći da je Njegoš ostavio svome nasledniku knezu Danilu Crnu Goru bolju nego što je njemu predao Petar I.”
Vladika i gospodar Crne Gore onoga doba morao je imati mnogo gorkih časova i teških dana. U jednom pismu svome pred kraj 1847. vladika proklinje i čas „u koji je skočila ova iskra u naše gore iz gomile pepelah veličine Dušanove, rašta i ona nije umrla đe se ognjište srpsko ugasilo”. Tako je isto i ono njegovo muško jadanje poslednjih dana života mu na nedela Omer-pašina: „Šta kome čini ovaj kameni krš okupan suzama i krvlju? Zar se već nije nasitio blaga i gospodstva, za koje je prom’jenio vjeru svoju? Ne da mi pas ni bolovati ni umrijeti s mirom! E, dabogda pošâ tragom svijeh poturčenjaka i srpsko mu zrno srce raznijelo, kao što je to bilo svima poturčenim pašama! E, dabogda ga razgubalo srpsko mlijeko, kojim je odojen! E, dabogda se na strašnom sudu pogledao u oči s Obilićem!” Približujući se smrti, Njegoš na godinu dana pred kraj svoga života veli u jednom pismu: „Moja je ideja među nebesima i grobnicom smjelo lećela i ja sam smrt ovako razumjeo: ili je tihi vječni san, koji sam boravio pređe rođenja; ili lako putovanje iz svijeta u svijet i pričislenje besmrtnome liku i vječito blaženstvo.” A u pismu Vuku Karadžiću na dve nedelje pred smrt veli: „Davno bi’ na Vaše pismo odgovorio da mi mrtvilo dade, nego iz kakvog Vam stanja pišem dosta je i ovoliko, jerbo kada tijelo strada i stenje, duša se vije u olujama.”
Njegoš je dosta putovao, a naročito je poznato, po opisu LJ. P. Nenadovića, njegovo putovanje u Neapolj i Italiju – upravo bavljenje tamo – prvih meseci 1851. godine. Mnogobrojne anegdote prekrasno karakterišu vladiku-pesnika, koji je već i po tim interesnim podacima neobičan čovek. Ali suvoj bolesti koja ga je morila nije bilo leka i vladika preminu na Cetinju 19. oktobra 1851. godine. Na tri dana pred smrt vladika je poželeo poći ma samo do Kotora radi lečenja, ali nije imao ni toliko snage. Poslaše u Kotor po lekara, koji se pozivu odazva i pođe, ali na polovini puta ču da je bolnik preminuo. Videći da mu se približuje samrtni čas, pozvao je sebi poglavare narodne, oprostio se sa njima, izjavivši im da je testamentom naredio sve što je potrebno. Zatim ih je opomenuo da se pokore poslednjoj volji njegovoj, da žive među sobom u slozi i da se prijateljski drže prema susedima, a naročito sa Bokom kotorskom.
Danas posmrtni prah pesnika-vladara počiva na vrhu gorostasnoga Lovćena, lebdeći nad dragom mu Crnom Gorom i Srpstvom onako kao što je duh njegov uzletao nebu za života njegova.
Prva, iako ne najglavnija odlika književnoga rada pesnika Njegoša jeste plodnost. Godine 1834. u novootvorenoj štampariji na Cetinju štampao je knjigu „Lijek jarosti turske” i „Pustinjik cetinjski”, pa su zatim izašla dela: „Luča mikrokozma”, „Ogledalo srpsko”, „Gorski vijenac”, „Kula Đurišića” i „Čardak Aleksića”, „Lažni car Šćepan”, „Slobodijada” i različite lirske pesme, od kojih je neke štampao sam za života u pojedinim listovima, a neke su mu štampane tek posle smrti. Veli se da je dobar deo lirike pred smrt spalio u rukopisu; također se danas zna da je bio napisao i spev o smrti Čengić-age, a ima tragova da je radio i na istoriji Crne Gore.
Klasifikujući književni rad Njegošev, Sv. Vulović nalazi u razvitku pesnikovu tri periode. „Najpre je Njegoš pevao svojim prirodnim darom. Posle je imitovao, pošto se upoznao s klasičnim pesnicima velikih literatura. Zatim je postao samostalan pesnik i pravi umetnik. U prvo vreme svoga pevanja 1830–1840. on nije mogao poći za pravcem ondašnje umetničke poezije srpske. Pesnički poslovi Njegoševi prvoga vremena nisu išli ni za jednim suvremenim književnim pravcem, ali nisu mogli stati ni za ugled suvremenim umetničkim pesnicima; oni su svi pisani po ugledu na narodnu poeziju, imitujući joj često do jednolikosti. Nije čudo što je Njegoš u ovom vremenu ostao nepoznat. Ali u drugom vremenu naše velike sile pesničke počinju primati Njegoša u svoj red. Doista je on u ovom vremenu imitovao. Pesnička sprema njegova još ne beše dovršena.” U trećoj je periodi stvarao. Ovakva klasifikacija rada Njegoševa potrebuje korekcije. To je docnije uvideo i sam klasifikator, dodajući izjavu da se te tri vrste rada Njegoševa odista jasno raspoznaju, ali da se one ne mogu deliti po vremenu, jer se i u potonjim spisima Njegoševim kadšto čuju tonovi isti koji i u prvinama njegovim. S takvom ispravkom karakteristika je rada Njegoševa tačna.
U prvu grupu dolaze „Lijek jarosti turske”, „Pustinjik cetinjski”, „Ogledalo srpsko” (tj. iz ove zbirke one pesme koje nisu narodne, već Njegoševe), „Kula Đurišića”, „Čardak Aleksića” i „Slobodijada”. Sve je ovo pevanje vladičino i po duhu i po obliku iz oblasti narodnoga pevanja. Postanak se njegov tumači ponajpre prirodom pevanja koja je u pismenijih Crnogoraca laka i pokretljiva. Sličnog podražavanja narodnim pesmama ima i danas u krševitoj i poetskoj Crnoj Gori. Ali je Njegošev duh bio pozvan u više regione pesničke, i on je k njima pošao i stigao. Iako se, odolevajući običaju pevanja, i docnije Njegoš prihvatao narodnih gusala, ipak je i sam znao koja i kakva dela njegova čuvaju ime pesnikovo za sve vekove.
U drugoj su grupi „Luča mikrokozma”, „Slobodijada” (jednom vrstom osobina svojih) i većina lirskih pesama vladičinih. Ovi su radovi dobro obeleženi kao rezultati pesnikova čitanja. Za „Luču” se mahom ponavlja da je ona dosta srećna pesnička imitacija „Izgubljenom raju” Miltnovu. Ali ovo delo koje nije slobodno od takvoga prigovora očekuje još svoga ispitivača, koji će, smemo tvrditi, naći da je u njemu odjek, takoreći, dantizma, jer su i Dante i drugi koji su u njegovu pravcu pevali ostavili zajedno s Miltnom jake utiske na duši pesnikovoj, i od tih je utisaka granula srpska „Luča”. U lirici je vladika, iako često filosof, potpun pesnik po nadahnuću i izrazu. Ona se u nekim pojedinostima takmiči s klasičnim mestima najsavršenijih mu radova.
Treću grupu čine „Šćepan Mali” i „Gorski vijenac”.
„Gorski vijenac” je najsavršenije delo Njegoševo. Po detaljnom ispitivanju izlazi ovakva presuda o tom delu. Građu je vladika mogao naći u istoriji Crne Gore, a još više u predanju narodnom. U delu je veliki broj ličnosti koje su nesumnjivo postojale i delovale. Pored svega bogatstva u raznolikosti scena, „Gorski vijenac” ima jedinstvo predmeta. Pojedine pojave nesumnjivo slikaju istragu poturica, kao što je skupština o Gospođinu dne, pojava igumanova, Badnje veče, Božić po svršenom boju. S tim stoje u vezi i pojave koje na prvi pogled mogu izgledati kao zasebne epizode. Kompozicija u detaljima potpuna je i izmakla je daleko napred ispred kompozicije u celini. Radnja u delu ima da predstavi način kojim je izvršena istraga poturica u Crnoj Gori. Po obliku svome „Vijenac” na prvi mah izaziva pomisao na dramu, iako je naslikan događaj bez dramske intrige. Svaki skoro prizor predstavlja po jednu sliku događaja, iznosi po jednog činioca njegovog, pokazuje po jednu priliku u kojoj se događaj desio, a svi zajedno predstavljaju i tok događaja i stanje zemlje u tom vremenu. Ali je ipak „Vijenac” u dramatskom obliku, a to mu je prvo obeležje za dramu, jer dramske radnje nije ni bilo u svima epohama istorije drame ovakve kakvu mi danas tražimo. U njemu ima jedinstva mesta i vremena, a to nas podseća na grčku dramu, na koju „Vijenac” liči i po svojim kolima, koji odgovaraju klasičnim horovima, kao i nedeljenjem na činove. Karakteri su u delu ocrtani dobrim delom precizno i izraziti su, a među licima ima i vrlo oriđinalnih fizionomija. Spev je pun lokalne boje, a dikcija mu je narodna. Kao delo pravog pesnika jakih i uzvišenih osećaja, „Gorski vijenac” ima dikciju uzvišene lirike, a mestimice i nežnosti, pitomine. Popularnost, jedinstvenu u srpskoj književnoj poeziji, „Vijenac” je dobio prvenstveno lepotom gnoma koje su hiljadama rasturene u stihovima njegovim. I kad bi sud s pogledom na umetničku kompoziciju bio sasvim nepovoljan, opet bi „Vijenac” bio veliko pesničko delo zbog pomenute osobine svoje. Zato je i rečeno da je on niz bisera, koji se nikad ne može dovoljno nagledati, a svako je zrno sa čudotvornoga drveta života narodnog.
„Šćepan Mali”, delo sličnih osobina, pokazuje jasnije pesnikovu težnju da stvara oglede dramatske poezije.
Dana 19. meseca oktobra 1901. godine navršilo se pola veka od smrti Njegoševe. Spomen koji mu je tada učinjen u srpskom narodu odvojio je od slavlja za života njegova. Njegoš je – rekli smo tom prilikom – bio svestan svoje duhovne snage i veličine. Suvremenici su ga dobro znali i cenili, ali i jedno i drugo bledi pred veličinom kakva se danas nama ukazuje, kakvom se prikazuje sama duša velikoga pesnika iz dela njegovih.
Nijedan listak sa „Gorskog vijenca”, venca slave njegove, a časti srpske, nije za pola stoleća svenuo! Vreme, neumitni sudija, poklonilo se besmrću umrloga pesnika!
Danas praznujemo prvi stupanj u dugovečnoj slavi posmrtnoga života pesnikova. Dani su takvoga života dugi i svetli. Prvi je trajao pola stoleća, za njim nastupaju drugi, sjajniji i topliji. Mi, današnji skromni radnici, nećemo doživeti da se još jednom, posle druge polovine stoleća, poklonimo slavi pesnikovoj, ali ćemo i tada u svetu gde nema želja i strasti biti ponosni sa večite slave našega sunarodnika.
Zahvalno se klanjamo spomenu tvome, tebi, koji večito živiš tamo –
„Đe Obilić nad sjenima vlada!”
Preuzeto iz knjige Znameniti Srbi 19. veka Andre Gavrilovića.