За владе владике Петра I јула 1. године 1813. роди се синовац владичин од најмлађега му брата Тома, доцније наследник његов, велики песник српски – владика Петар II Петровић Његош, или, по крштеном имену, Раде.
Живот овога необичнога Србина с једне је стране: лист из историје Црне Горе, а са друге: лист из историје српске књижевности. Он бејаше владар Црне Горе и духовни и световни поглавар њен, и бејаше владар у царству поезије.
Као дете од непуних десетак година ступи у манастир на Цетињу, у службу свога стрица владике, а мало доцније пошаље га владика у Боку которску да у школи која је била на Топли продужи учење свога почетничкога и самоучкога рада на образовању. У Топли остане Раде подуже време, па се онда врати на Цетиње, камо дође исте године и тада веома чувени Сима Милутиновић, који, поред других послова, постаде и учитељ Раду. Познато је како је текло предавање Симино и учење Радово. То бејаше у првом реду шпартанска школа пренесена из класичнога света у сиромашну Црну Гору. Учитељ и ученик ипак су се разумевали, а за српску поезију стоји факат да је ученик пошао у јачини и мужевности стила и у песничком погледу на историју за својим учитељем, који се у првом реду тим особинама одликовао.
„1830. године уочи Лучина дне око поноћи занеможе владика сасвим. И како је обичај у народу нашем да самртник најмилијему наслоњен на прсима издахне, Раде придржи стрица док је издахнуо. Кад га је на прси наслонио, он се освести, благослови га и из недара му даде од својега сандука кључ, не могавши ниједне речи прословити. И у зору издахне. Тако Раду би суђено да буде владика и господар Црне Горе и да име своје промени с именом Петар II.”
Поставши архимандритом, Петар II оде 1833. у Русију, те се у Петрограду завладичи, а потом се врати у Црну Гору и почне њоме управљати. „У политичкој управи он је први задао удар старинској црногорској патријархалној децентрализацији. Истерао је ’гувернатура’ из Црне Горе и прикупио врховну власт у своје руке, а саставио сенат за сву Црну Гору од дванаест племенских главара. Себи начини дворску стражу од тридесет ’перјаника’, које избра од најбољих кућа из све Црне Горе. Да би имао откуд трошити на школе и просвету, плаћати сенаторима и судијама, итд., уведе порез у Црној Гори, кога до њега готово никако није било. У извођењу је својих рефорама био уопште врло строг. Али је од народа, који није познавао никакве политичке власти над собом и који је много патио од своје необузданости, створио послушан народ и створио му власт коју ће слушати и које ће се сви бојати. Тиме је смањио зла, која су народ растрзала са необузданости и племенске заваде. Напослетку, може се рећи да је Његош оставио своме наследнику кнезу Данилу Црну Гору бољу него што је њему предао Петар I.”
Владика и господар Црне Горе онога доба морао је имати много горких часова и тешких дана. У једном писму своме пред крај 1847. владика проклиње и час „у који је скочила ова искра у наше горе из гомиле пепелах величине Душанове, рашта и она није умрла ђе се огњиште српско угасило”. Тако је исто и оно његово мушко јадање последњих дана живота му на недела Омер-пашина: „Шта коме чини овај камени крш окупан сузама и крвљу? Зар се већ није наситио блага и господства, за које је пром’јенио вјеру своју? Не да ми пас ни боловати ни умријети с миром! Е, дабогда поша̂ трагом свијех потурчењака и српско му зрно срце разнијело, као што је то било свима потурченим пашама! Е, дабогда га разгубало српско млијеко, којим је одојен! Е, дабогда се на страшном суду погледао у очи с Обилићем!” Приближујући се смрти, Његош на годину дана пред крај свога живота вели у једном писму: „Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела и ја сам смрт овако разумјео: или је тихи вјечни сан, који сам боравио пређе рођења; или лако путовање из свијета у свијет и причислење бесмртноме лику и вјечито блаженство.” А у писму Вуку Караџићу на две недеље пред смрт вели: „Давно би’ на Ваше писмо одговорио да ми мртвило даде, него из каквог Вам стања пишем доста је и оволико, јербо када тијело страда и стење, душа се вије у олујама.”
Његош је доста путовао, а нарочито је познато, по опису Љ. П. Ненадовића, његово путовање у Неапољ и Италију – управо бављење тамо – првих месеци 1851. године. Многобројне анегдоте прекрасно карактеришу владику-песника, који је већ и по тим интересним подацима необичан човек. Али сувој болести која га је морила није било лека и владика премину на Цетињу 19. октобра 1851. године. На три дана пред смрт владика је пожелео поћи ма само до Котора ради лечења, али није имао ни толико снаге. Послаше у Котор по лекара, који се позиву одазва и пође, али на половини пута чу да је болник преминуо. Видећи да му се приближује самртни час, позвао је себи поглаваре народне, опростио се са њима, изјавивши им да је тестаментом наредио све што је потребно. Затим их је опоменуо да се покоре последњој вољи његовој, да живе међу собом у слози и да се пријатељски држе према суседима, а нарочито са Боком которском.
Данас посмртни прах песника-владара почива на врху горостаснога Ловћена, лебдећи над драгом му Црном Гором и Српством онако као што је дух његов узлетао небу за живота његова.
Прва, иако не најглавнија одлика књижевнога рада песника Његоша јесте плодност. Године 1834. у новоотвореној штампарији на Цетињу штампао је књигу „Лијек јарости турске” и „Пустињик цетињски”, па су затим изашла дела: „Луча микрокозма”, „Огледало српско”, „Горски вијенац”, „Кула Ђуришића” и „Чардак Алексића”, „Лажни цар Шћепан”, „Слободијада” и различите лирске песме, од којих је неке штампао сам за живота у појединим листовима, а неке су му штампане тек после смрти. Вели се да је добар део лирике пред смрт спалио у рукопису; такођер се данас зна да је био написао и спев о смрти Ченгић-аге, а има трагова да је радио и на историји Црне Горе.
Класификујући књижевни рад Његошев, Св. Вуловић налази у развитку песникову три периоде. „Најпре је Његош певао својим природним даром. После је имитовао, пошто се упознао с класичним песницима великих литература. Затим је постао самосталан песник и прави уметник. У прво време свога певања 1830–1840. он није могао поћи за правцем ондашње уметничке поезије српске. Песнички послови Његошеви првога времена нису ишли ни за једним сувременим књижевним правцем, али нису могли стати ни за углед сувременим уметничким песницима; они су сви писани по угледу на народну поезију, имитујући јој често до једноликости. Није чудо што је Његош у овом времену остао непознат. Али у другом времену наше велике силе песничке почињу примати Његоша у свој ред. Доиста је он у овом времену имитовао. Песничка спрема његова још не беше довршена.” У трећој је периоди стварао. Оваква класификација рада Његошева потребује корекције. То је доцније увидео и сам класификатор, додајући изјаву да се те три врсте рада Његошева одиста јасно распознају, али да се оне не могу делити по времену, јер се и у потоњим списима Његошевим кадшто чују тонови исти који и у првинама његовим. С таквом исправком карактеристика је рада Његошева тачна.
У прву групу долазе „Лијек јарости турске”, „Пустињик цетињски”, „Огледало српско” (тј. из ове збирке оне песме које нису народне, већ Његошеве), „Кула Ђуришића”, „Чардак Алексића” и „Слободијада”. Све је ово певање владичино и по духу и по облику из области народнога певања. Постанак се његов тумачи понајпре природом певања која је у писменијих Црногораца лака и покретљива. Сличног подражавања народним песмама има и данас у кршевитој и поетској Црној Гори. Али је Његошев дух био позван у више регионе песничке, и он је к њима пошао и стигао. Иако се, одолевајући обичају певања, и доцније Његош прихватао народних гусала, ипак је и сам знао која и каква дела његова чувају име песниково за све векове.
У другој су групи „Луча микрокозма”, „Слободијада” (једном врстом особина својих) и већина лирских песама владичиних. Ови су радови добро обележени као резултати песникова читања. За „Лучу” се махом понавља да је она доста срећна песничка имитација „Изгубљеном рају” Милтнову. Али ово дело које није слободно од таквога приговора очекује још свога испитивача, који ће, смемо тврдити, наћи да је у њему одјек, такорећи, дантизма, јер су и Данте и други који су у његову правцу певали оставили заједно с Милтном јаке утиске на души песниковој, и од тих је утисака гранула српска „Луча”. У лирици је владика, иако често философ, потпун песник по надахнућу и изразу. Она се у неким појединостима такмичи с класичним местима најсавршенијих му радова.
Трећу групу чине „Шћепан Мали” и „Горски вијенац”.
„Горски вијенац” је најсавршеније дело Његошево. По детаљном испитивању излази оваква пресуда о том делу. Грађу је владика могао наћи у историји Црне Горе, а још више у предању народном. У делу је велики број личности које су несумњиво постојале и деловале. Поред свега богатства у разноликости сцена, „Горски вијенац” има јединство предмета. Поједине појаве несумњиво сликају истрагу потурица, као што је скупштина о Госпођину дне, појава игуманова, Бадње вече, Божић по свршеном боју. С тим стоје у вези и појаве које на први поглед могу изгледати као засебне епизоде. Композиција у детаљима потпуна је и измакла је далеко напред испред композиције у целини. Радња у делу има да представи начин којим је извршена истрага потурица у Црној Гори. По облику своме „Вијенац” на први мах изазива помисао на драму, иако је насликан догађај без драмске интриге. Сваки скоро призор представља по једну слику догађаја, износи по једног чиниоца његовог, показује по једну прилику у којој се догађај десио, а сви заједно представљају и ток догађаја и стање земље у том времену. Али је ипак „Вијенац” у драматском облику, а то му је прво обележје за драму, јер драмске радње није ни било у свима епохама историје драме овакве какву ми данас тражимо. У њему има јединства места и времена, а то нас подсећа на грчку драму, на коју „Вијенац” личи и по својим колима, који одговарају класичним хоровима, као и недељењем на чинове. Карактери су у делу оцртани добрим делом прецизно и изразити су, а међу лицима има и врло ориђиналних физиономија. Спев је пун локалне боје, а дикција му је народна. Као дело правог песника јаких и узвишених осећаја, „Горски вијенац” има дикцију узвишене лирике, а местимице и нежности, питомине. Популарност, јединствену у српској књижевној поезији, „Вијенац” је добио првенствено лепотом гнома које су хиљадама растурене у стиховима његовим. И кад би суд с погледом на уметничку композицију био сасвим неповољан, опет би „Вијенац” био велико песничко дело због поменуте особине своје. Зато је и речено да је он низ бисера, који се никад не може довољно нагледати, а свако је зрно са чудотворнога дрвета живота народног.
„Шћепан Мали”, дело сличних особина, показује јасније песникову тежњу да ствара огледе драматске поезије.
Дана 19. месеца октобра 1901. године навршило се пола века од смрти Његошеве. Спомен који му је тада учињен у српском народу одвојио је од славља за живота његова. Његош је – рекли смо том приликом – био свестан своје духовне снаге и величине. Сувременици су га добро знали и ценили, али и једно и друго бледи пред величином каква се данас нама указује, каквом се приказује сама душа великога песника из дела његових.
Ниједан листак са „Горског вијенца”, венца славе његове, а части српске, није за пола столећа свенуо! Време, неумитни судија, поклонило се бесмрћу умрлога песника!
Данас празнујемо први ступањ у дуговечној слави посмртнога живота песникова. Дани су таквога живота дуги и светли. Први је трајао пола столећа, за њим наступају други, сјајнији и топлији. Ми, данашњи скромни радници, нећемо доживети да се још једном, после друге половине столећа, поклонимо слави песниковој, али ћемо и тада у свету где нема жеља и страсти бити поносни са вечите славе нашега сународника.
Захвално се клањамо спомену твоме, теби, који вечито живиш тамо –
„Ђе Обилић над сјенима влада!”
Преузето из књиге Знаменити Срби 19. века Андре Гавриловића.