У овим „белешкама из злогласне трогодишње владавине аустријске у Србији” Јован Миодраговић пише својеврсни ратни дневник периода од окупације 1915. до потписивања примирја у новембру 1918. године. „Трагични дани Србије” говоре о искуствима оног дела народа који није успео да се са војском повуче преко Албаније, а на који, говорећи о Првом светском рату, често заборављамо, па је ова перспектива врло драгоцена. Писан из дана у дан, овај дневник доноси обиље информација – од свакодневних недаћа у окупираном граду, преко логорашког искуства, све до хаотичних, неуверљивих и пропагандних новинских извештаја.
У предговору, 1921. године, Јован Миодраговић каже:
„Било ми је суђено да за све време овога несрећног рата са Аустријом останем у Београду… За све ово време водио сам белешке о свима важнијим догађајима…Тако сам успео да имам један низ бележака уређених хронолошким редом које могу бити извор и каквом већем и бољем раду о овом, најкрвавијем, рату…”
Као један од мотива за објављивање ове књиге наводи и популарност своје, како Јован Миодраговић каже, „књижице” под насловом „Трагични дани Београда” (белешке из тринаестодневне владавине аустријске у Београду). Ова књига настала је, у ствари, као збирка текстова који су објављени у листу „Пијемонт” и које је „публикум” ценио и волео да чита. Значај ове његове „књижице” ипак је био довољан да окупатор 1915. године пронађе и спали читав тираж, а Јована Миодраговића пошаље у концентрациони логор:
„И тако су они, место у руке својим читаоцима отишли једног дана или низа Саву и Дунав, или кроз пламен у ваздух! А писац је њихов због њих отишао у Нежидер…”
Овде ваља напоменути да Јован Миодраговић није одустао од ових бележака ни у самом логору, упркос великим невољама којих би могао да допадне уколико би овај његов дневник био пронађен.
Ипак, каже нам Јован Миодраговић и да овде нема претензија научног рада, те да ово није никаква историја, иако се у њој говори о историјским догађајима, и заиста, погрешили бисмо ако бисмо узели пропагандне, цензурисане и повремено потпуно лажне написе окупаторске штампе као извор тачних информација; али несумњиво има невероватно детаљних података о приватној историји једног периода, о сталним говоркањима и гласинама везаним за ратна дешавања, политичке одлуке и кретања војски са једне стране и, рекли бисмо, стравично пластичних података о следовањима брашна и инфлацији цена на београдским пијацама са друге стране.
Јован Миодраговић је ипак наставник на првом месту, па мисли и на нас, будуће генерације читалаца:
„Нарочито мисли (он, аутор) да ће ова забава бити од веће користи нараштајима који настају, који ни појма неће имати о мукама и патњама што смо их ми претрпели и о жртвама што смо их ми поднели за ствар народнога ослобођења и уједињења нашега. Па се бојим (додаће, мудро и пророчки), неће умети довољно ни да је чувају и колико треба…”
И заиста, већ на првим страницама овог дневника добићемо у поглавља уређену причу која местимично личи на роман.
Београд пред олујом, На станици ресничкој, У Параћину, У Врњцима поглавља су која покривају најдраматичније тренутке, безглаво бежање пред надирућом непријатељском војском и потресне сцене разарања Београда, растурене војске и неснађеног становништва које је у потпуности препуштено самима себи;
Повратак у Београд, Долазак у Београд, У Београду до краја 1915. и У новој 1916. до мога интернирања поглавља су која доносе праву слику живота под окупацијом, глад и немаштину, те потеру не само за храном и огревом, него и за информацијама. Посебно скрећемо пажњу на то колико је ова потреба велика – да се у дневник уносе чак и „куцкања асталчића” и шта ове медијумске сеансе прогнозирају.
Моје интернирање, У Нежидеру, У лагеру и Моје ослобођење поглавља су која, изненађујуће, нису најпотреснија у овом дневнику; иако тегобна, описују логорашки живот са једне посве практичне стране, не осврћући се превише на понижења, страдања и муке које се подразумевају, већ говорећи о организацији барака, „камерцимерима” и „камерфирерима”, те о посебној „поповској менажи” (мензи) којој има да захвали што није „формално гладовао”.
Одређена промена у структури приповедања види се у томе што је последња трећина књиге под само једном речи: 1918. У овом великом поглављу доминантна је једна лавина новинских сажетака, наслова и вести која незаустављиво тече, а доноси само конфузију и бескрајна питања, вајкања и недоумице, јер ово је свет у коме ништа није јасно ни сигурно и ниједна информација не сме се узети здраво за готово; нажалост, често изостаје било какав контекст вести које нам се преносе, односно, преноси нам се груби садржај новина по темама, на пример:
- (18) јун: Аустријска офанзива на Талијанском фронту продужује са успехом. И на западу трају борбе. Бугарска влада дала оставку.
Овакво извештавање, мада само по себи досадно и репетативно, најпрецизније преноси хаотичну слику света у том тренутку налик неком чудном „скролу” на друштвеним мрежама, где раме уз раме стоје атентати на Лењина и гласине о убиству царске породице Романов.
Најдриљивије су, свакако, странице посвећене дочеку српске војске у Београду, за које се становништво марљиво (и, дакако, у тајности) спрема, шијући не само српске, већ и савезничке заставе, правећи планове прослава и пекући колаче – али права информација о повлачењу је то што у Београду нема струје ни воде, јер су „њихови” напустили, а „наши” још нису прихватили.
Ипак, невероватан ритам његовом приповедању дају неизоставни извештаји о временским приликама, тако да, између осталог, знамо када је пао први снег, када је био мраз, када време било лепо и „за шетњу”. Ово говори у прилог томе да временска прогноза ипак остаје увак актуелна људска тема у сваком времену.
Књигу Трагични дану Србије можете купити ОВДЕ.
Сва дела ЈОван аМИодраговиа можете видети ОВДЕ.
У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибис је издао многа дела о животу током окупације као што су Под Немцима Божидара С. Николајевића, Окупација Драгише Лапчевића, Трагични дани Београда такође из пера Јована Миодраговића.