Збирка приповедака Моји познаници Светозара Ћоровића представља једно од изузетно вредних, иако мање познатих дела овог писца, који је својим реалистичким поступком и, још важније, топлим и срдачним тоном оставио дубок траг на српску приповетку с краја XIX и на почетку XX века. Збирка садржи осам приповедака: Хакија, Отац, Халилова кајда, Авдага, Шћепан наружник, Баба Анђина слава, Мајстор Обрен, Јарани.
Овде се Ћоровић јавља као пажљив посматрач свог завичаја – Херцеговине – са свим његовим особеностима, диверзитету, противречностима, конфликтима, али и чарима. Док читамо ове приповетке имамо утисак да његови „познаници” нису измишљени јунаци, већ живи људи, блиски су нам и препознатљиви, онакви какве је аутор, можемо претпоставити, сусретао свакодневно и чије је судбине умео да претвори у мале, а дубоко значајне приче.
Већи део приповедака из збирке Моји познаници написан је у првом лицу, што приповедача, а преко њега и читаоца, одмах ставља у интимну позицију сведока или учесника догађаја о коме је реч. Ћоровићев непосредан тон, испуњен особеностима локалног говора, идиомима и народним изразима, омогућава да се атмосфера места и времена дочара с изузетном веродостојношћу.
Реалистички описи са једне стране, а са друге стране, то што писац у сваком свом лику проналази нешто непоновљиво: у начину говора, у покрету, у ситним навикама које га чине живим, ствара код читаоца утисак да те ликове, те људе зна одраније, да их је заправо одувек и знао. Зато за Светозара Ћоровића кажу да је, пре свега, хроничар свог времена, али не онај који бележи спољашње догађаје, већ онај који ослушкује људске душе, њихове страхове, наде и недоумице. Ћоровићеви ликови често имају трагику малог човека, човека који се не може изборити са околностима, али ипак задржава своје достојанство и човечност. Највећа вредност Ћоровићеве прозе је, заправо, у његовој способности да и у најобичнијем тренутку и у моментима великих животних трагедија пронађе универзалну људску истину, оно са чиме можемо да се поистоветимо и оно за шта можемо осетимо искрену емпатију.
Збирку Моји познаници обележава и нежна, суптилна иронија и благи хумор, који не вређа, већ разгаљује и подсећа на то да је живот спој радости и туге, озбиљности и лакоће. Приповедачев однос према овим „познаницима” пун је разумевања, саосећања и наклоности. Он не осуђује, већ настоји да разуме; не уздиже и не велича, већ приближава своје јунаке читаоцу, стварајући код њега осећај да их и сам познаје.
Иако дубоко укорењена у херцеговачку стварност, ова збирка превазилази локалне оквире. Њени ликови и њихове судбине су универзални, јер говоре о потреби човека да буде схваћен, прихваћен и поштован. У временима друштвених криза, када моралност постаје мутна, апстрактна категорија Ћоровићеви јунаци нас подсећају на трајне вредности: доброту, поштење, разумевање и заједништво. Моји познаници су, дакле, много више од просте галерије ликова из једног времена и краја. То је топла и живописна хроника људских судбина, писана с љубављу и вером у човека.
Сва дела Светозара Ћоровића која је објавио Порталибрис можете пронаћи ОВДЕ, а Моје познанике ОВДЕ.
Међу нашим издањима пронађите још интересантних и мање познатих приповедача, као што су: Нико Бартуловић, Бранимир Ћосић, Григорије Божовић, Стојан Живадиновић, Иво Ћипико и многе друге.