Станислав Винавер (1891–1955) једна је од најзначајнијих представника српске књижевности 20. века. Песник, есејиста, преводилац и један од најсмелијих истраживача књижевног израза, Винавер је читавог живота био заокупљен питањима језика, његових могућности и граница. У његовом стваралаштву реч никада није била само средство преношења значења – она је била звук, ритам, покрет и жива материја књижевности. Управо из тог дугогодишњег интересовања за језичку мелодију, ритам и изражајну снагу речи настао је и есеј Језик наш насушни (1952), једно од најзначајнијих Винаверових дела.
У овој књизи Винавер језик посматра као сложену духовну појаву која се непрестано мења заједно са човеком и друштвом. За њега реч није само оно што означава неки појам, већ и начин на који тај појам доживљавамо. Звук речи, њен акценат, ритам и место у реченици чине део њеног пуног значења. Зато се језик, према Винаверу, не може у потпуности разумети само преко правила и граматичких облика – он се мора ослушнути.
Полазећи од промена које су се догодиле у српском језику, Станислав Винавер посебну пажњу посвећује односу између традиционалног и модерног говора. Он анализира промене у акцентуацији, губљење постакценатских дужина и измену говорне мелодије, нарочито у савременом урбаном говору. Те промене за њега нису само језичке појаве, већ знак дубљих промена у начину живота, мишљења и доживљавања света.
Посебно место у његовим разматрањима заузима народна поезија, пре свега епски десетерац. Винавер у њему препознаје један од највиших облика језичког склада, у којем су реч, ритам и мелодија повезани у јединствену целину. Десетерац за њега није само стиховни образац, већ сведочанство о посебном начину казивања и мишљења. У народном говору и песми речи не стоје издвојено, већ се повезују у живи ток који носи одређену музикалност.
Један од важних појмова у есеју Језик наш насушни јесте цезура: за Винавера цезура није само формални елемент песничке структуре, већ место на којем се открива однос човека према времену, мисли и осећању.
Насупрот старом, споријем и мелодијски богатијем говору, Станислав Винавер уочава појаву новог језичког ритма. Савремени говор тежи брзини, сажетости и наговештају. Он мање развија доживљај, а више се ослања на брзо препознавање смисла. У тој промени Винавер не види само губитак већ природан развој језика, али истовремено указује на нестајање дела старе звучне раскоши и богатства изговора.
И данас ова књига Језик наш насушни остаје драгоцена јер поставља питања која превазилазе оквире лингвистике: како слушамо сопствени језик, шта добијамо његовим променама и шта је оно што у њему треба сачувати. У томе је трајна вредност Винаверовог есеја – у подсећању да језик није само оно што изговарамо, већ и оно што нас обликује.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и други есејистички текстови: Грчка и српска просвета Владана Ђорђевића, Примјери чојства и јунаштва Марка Миљанова, Изабрани есеји Момчила Настасијевића и други. Сви наслови доступни су на сајту www.portalibris.rs.
Књигу Језик наш насушни погледајте ОВДЕ, а сва дела Станислава Винавера ОВДЕ.