Stanislav Vinaver (1891–1955) jedna je od najznačajnijih predstavnika srpske književnosti 20. veka. Pesnik, esejista, prevodilac i jedan od najsmelijih istraživača književnog izraza, Vinaver je čitavog života bio zaokupljen pitanjima jezika, njegovih mogućnosti i granica. U njegovom stvaralaštvu reč nikada nije bila samo sredstvo prenošenja značenja – ona je bila zvuk, ritam, pokret i živa materija književnosti. Upravo iz tog dugogodišnjeg interesovanja za jezičku melodiju, ritam i izražajnu snagu reči nastao je i esej Jezik naš nasušni (1952), jedno od najznačajnijih Vinaverovih dela.
U ovoj knjizi Vinaver jezik posmatra kao složenu duhovnu pojavu koja se neprestano menja zajedno sa čovekom i društvom. Za njega reč nije samo ono što označava neki pojam, već i način na koji taj pojam doživljavamo. Zvuk reči, njen akcenat, ritam i mesto u rečenici čine deo njenog punog značenja. Zato se jezik, prema Vinaveru, ne može u potpunosti razumeti samo preko pravila i gramatičkih oblika – on se mora oslušnuti.
Polazeći od promena koje su se dogodile u srpskom jeziku, Stanislav Vinaver posebnu pažnju posvećuje odnosu između tradicionalnog i modernog govora. On analizira promene u akcentuaciji, gubljenje postakcenatskih dužina i izmenu govorne melodije, naročito u savremenom urbanom govoru. Te promene za njega nisu samo jezičke pojave, već znak dubljih promena u načinu života, mišljenja i doživljavanja sveta.
Posebno mesto u njegovim razmatranjima zauzima narodna poezija, pre svega epski deseterac. Vinaver u njemu prepoznaje jedan od najviših oblika jezičkog sklada, u kojem su reč, ritam i melodija povezani u jedinstvenu celinu. Deseterac za njega nije samo stihovni obrazac, već svedočanstvo o posebnom načinu kazivanja i mišljenja. U narodnom govoru i pesmi reči ne stoje izdvojeno, već se povezuju u živi tok koji nosi određenu muzikalnost.
Jedan od važnih pojmova u eseju Jezik naš nasušni jeste cezura: za Vinavera cezura nije samo formalni element pesničke strukture, već mesto na kojem se otkriva odnos čoveka prema vremenu, misli i osećanju.
Nasuprot starom, sporijem i melodijski bogatijem govoru, Stanislav Vinaver uočava pojavu novog jezičkog ritma. Savremeni govor teži brzini, sažetosti i nagoveštaju. On manje razvija doživljaj, a više se oslanja na brzo prepoznavanje smisla. U toj promeni Vinaver ne vidi samo gubitak već prirodan razvoj jezika, ali istovremeno ukazuje na nestajanje dela stare zvučne raskoši i bogatstva izgovora.
I danas ova knjiga Jezik naš nasušni ostaje dragocena jer postavlja pitanja koja prevazilaze okvire lingvistike: kako slušamo sopstveni jezik, šta dobijamo njegovim promenama i šta je ono što u njemu treba sačuvati. U tome je trajna vrednost Vinaverovog eseja – u podsećanju da jezik nije samo ono što izgovaramo, već i ono što nas oblikuje.
Podsećamo da se u okviru edicije Otrgnuto od zaborava nalaze i drugi esejistički tekstovi: Grčka i srpska prosveta Vladana Đorđevića, Primjeri čojstva i junaštva Marka Miljanova, Izabrani eseji Momčila Nastasijevića i drugi. Svi naslovi dostupni su na sajtu www.portalibris.rs.
Knjigu Jezik naš nasušni pogledajte OVDE, a sva dela Stanislava Vinavera OVDE.