Пантологија новије српске пеленгирике (1920) и Нова пантологија пеленгирике (1922) представљају један од врхунаца књижевног рада Станислав Винавер, и свакако веома смео искорак српске књижевне авангарде између два светска рата. Ове књиге нису само духовита и једноставно конципирана литерарна игра, већ и оштра, интелектуално утемељена критика књижевних норми, укуса и мерила вредности која је модерна поставила као канонска почетком XX века.
Винавер је, како истиче Јован Деретић, као песник поникао у знаку симболизма, са тежњом да створи поезију ослобођену конкретног значења, поезију у којој „музика чини суштински доживљај песме”. Та усмереност ка звучности, наговештају и језичкој игри природно је водила ка експерименту, а у одређеним тренуцима и ка хумору и пародији. Управо у Пантологији долази до пуног изражаја његова вербална комика и изразит пародијски таленат.
Пантологија новије српске пеленгирике настала је као духовити одговор на канонизацију коју је извршила Антологија новије српске лирике Богдан Поповић. Док је Поповићева антологија поставила мерила укуса, стила и „праве” лирике, Винаверова пантологија – већ самим насловом – подрива не само њен ауторитет већ и саму могућност или потребу да се створе универзални закони поезије.
Уместо узвишене лирике, Винавер нуди „пеленгирику”: намерно звучно преувеличану поезију која карикира манире савремених песника – Дучића и Ракића, Андрића и Црњанског, Пандуровића и Диса, Исидоре Секулић (Винавер ће се подсмехнути и самом себи, уврштавајући и себе у своју пеленгирику). Пародирајући стилове, тематске опсесије и патетичне интонације, Винавер раскринкава механизме поетске производње и показује колико је танка линија између узвишеног и смешног.
Посебна вредност Пантологије лежи у њеној двострукој природи. С једне стране, то је духовита збирка која се чита са уживањем; с друге, она је критички есеј у стиху, полемика са естетским догмама. Винавер није само исмевао појединце већ је доводио у питање сам концепт антологијског канона, идеју да се поезија може свести на унапред задате норме укуса
Нова пантологија пеленгирике наставља и продубљује тај поступак; ове две Винаверове књиге су практично не одвојиве. Друга пантологија сведочи о Винаверовој константној тежњи да преиспитује књижевну сцену, да проналази нове поетичке механизме које ће исмевати, пародирати, па чак подвргавати и оштријим видовима критике као што су иронија и сатира. И у овој књизи хумор је заснован на Винаверовој мајсторској манипулацији ритмом, интонацијом, звучним и тематским асоцијацијама.
Пародијска снага Пантологија почива на Винаверовом изузетном познавању саме природе поезије, поетике модерне и струјања европског експресионизма. Станислав Винавер није био тек духовити имитатор, већ песник дубоко упућен у ритмичке, звучне и стилске механизме стиха, у развојне линије српске и европске лирике, као и у индивидуалне манире својих савременика. Да би пародија била уверљива, она мора погодити саму срж препознатљивог – интонацију, синтаксичку навику, метафорички регистар, па чак и типичну „песничку позу” одређеног аутора. Винавер је управо то чинио: његове пародије нису спољашње карикатуре, већ прецизне стилске анализе преточене у хумор. Пантологија и Нова пантологија су компетентан дијалог са читавом једним књижевним периодом.
Пантологије показују да је Винавер био не само један од најсмелијих авангардних експериментатора српске поезије већ и њен проницљиви критичар изнутра. Пародија код њега није пука досетка, већ вид књижевне самосвести: начин да се поезија очисти од шаблона и врати живој, слободној игри језика.
Међу нашим издањима можете пронаћи више модернистичких песника као што су: Ристо Ратковић, Бранко Ве Пољански, Сибе Миличић, Растко Петровић, Раде Драинац, Душан Васиљев, Момчило Настасијевић и многи други.
Сва дела Станислава Винавера можете видети ОВДЕ, а књигу Пантологија новије српске пеленгирике и Нова пантологија пеленгирике ОВДЕ.