Есејистика заузима средишње место у опусу Станислав Винавер, али, како подсећа Јован Деретић, његове расправе ни данас нису довољно проучене и систематизоване. Међу мање познатим, а изузетно значајним текстовима издвајају се три есеја: Икаров лет, Бергсоново учење о ритму и Момчило Настасијевић. Они показују ширину Винаверових интересовања – од књижевноисторијске дијагнозе савремене поезије, преко филозофских темеља модернизма, до читања појединачног песничког опуса. У издању Порталибриса ова три есеја налазе се у једној књизи названој Икаров лет.
У есеју Икаров лет Винавер разматра кризу ондашње књижевности, смештајући је у један шири књижевноисторијски контекст, после чега поставља духовну дијагнозу времена. Полазећи од разликовања три основна људска типа – метафизичара, етичара (законодавца) и песника – он одређује судбину књижевности у односу на догму и пуританство. Песник, по Винаверу, није ни творац закона ни њихов тумач, већ саучесник стварања, онај који свет изнова обликује у његовој пуноћи и противречности. Опасност за књижевност не лежи у спољашњим забранама, јер уметност уме да их надвлада, већ у тренутку када сам уметник постане догматичар. Тада настаје истинска трагедија – не прогон уметности, већ њено самоуништење.
„Опасност је не од тога да фанатици и секташи и догматичари забране уметнику прави уметнички рад. Уметник би ипак преко свих забрана умео да створи уметност. Него је опасност да уметник сам не постане догматичар, фанатик и сектант. Од себе сама не може побећи ни у какву лукавост. Било је, бива и тога, али је то много теже. Од себе је много теже побећи. И кад уметник сам постане сектант, кад забрани себи уметничко гледање, уметничку ширину и слободу, кад забрани себи љубав према створеном свету и када нареди себи да воли само свет замишљен на један једини начин, скројен под један крој, и склопљен у један калуп онда, онда нема више начина да из уметникове радионице и из уметниковог експеримента изађе двоструко плодни израз жеље и тражења, сна и искуства. Када бледи идеал, бледа апстракција завлада уметником, онда уметник онемогућава у самоме себи оно за шта је био предодређен. Он трује своје рођене сокове, и отровани сокови убијају дело уметника.”
Есеј Бергсоново учење о ритму открива филозофску подлогу Винаверових поетичких ставова. Тумачећи мисао Анрија Бергсона, чија је филозофија трајања и интуиције снажно утицала на српски експресионизам, Винавер показује да ритам није пука формална категорија, већ начин постојања и доживљаја стварности. Бергсонов појам унутрашњег трајања он повезује са поетским наговештајем и динамиком стиха, настојећи да покаже како права поезија мора пратити унутрашње кретање свести, а не спољашње метричке шеме.
Трећи есеј, Момчило Настасијевић, посвећен је песнику јединственог језичког израза – Момчилу Настасијевићу. Овај текст може се читати и као посмртно слово, али и као одлична анализа једне затворене, густе, самосвојне поетике. Винавер осветљава Настасијевићеву тежњу ка сажетом, музикалном и архетипском изразу, препознајући у њему сродну бригу за судбину језика и ритма. Есеј, такође, сведочи о Винаверовој способности да проникне у индивидуални стил другог песника, да уочи његове унутрашње законе и духовну вертикалу.
Сва три текста потврђују оцену да је есејистика најзначајније подручје Винаверовог рада. Његов стил – асоцијативан, испуњен хумором и луцидним запажањима – често предност даје живом мишљењу, које је непрестано у покрету, од сувопарне систематичности. Па ипак, ови есеји одговарају на озбиљна питања која авангарда поставља: питање језика, ритма и могућности модерне поезије.
Међу нашим издањима можете пронаћи више књижевника есејиста као што су: Растко Петровић, Милан Савић, Милан Грол, Љубомир Недић, Светислав Вуловић, Павле Поповић, Јован Скерлић и многи други.
Сва дела Станислава Винавера можете видети ОВДЕ, а књигу Икаров лет ОВДЕ.