Epske pesme Jovana Subotića ispevane su u duhu narodne poezije srpske književnosti. U novijoj umetničkoj poeziji 19. veka epika je slabije zastupljena, odakle proističe značaj poduhvata Jovana Subotića da obnovi srpsku usmenu tradiciju. Subotić je Epske pesme ispevao u dva maha: od svoje 24. do 28. godine i od 40. do 42. godine, ali one čine celinu oblikom i sadržajem. 
Teme, stil, metrika, motivi, junaci odgovaraju srpskim epskim pesmama iz starije srpske narodne tradicije, te se tako koristi deseterac, a pominju se: Marko Kraljević, Jug Bogdan i Jugovići, Banović Strahinja, Ljutica Bogdan, Bolani Dojčin…
Pesme odlikuje dramatičnost zbivanja, opisuju se junački megdani, nepokolebljivost Srba i odolevanje sabljama cara Sulejmana. Tako Subotić u pesmi Manastirlija peva o borbi ponositih srpskih junaka s Turcima na Irigu:
Da ne damo šanca iriškoga,
Dok junačke na jednom je glave.
Ta mreti se ionako mora,
Bilo danas, bilo prekosutra:
A bolje je slavno poginuti
Neg’ s crnim se obrazom roditi!
Pogino je slavni knez Lazare,
Pogino je Miloš Obiliću,
Pogino je Kraljeviću Marko,
Pogino je Banović Strahinja:
Svi su ovi, braćo, poginuli,
Al’ im ime nije poginulo,
Već se slavi od veka do veka,
I hoće se uvek spominjati,
Dok je jednog Srbina na svetu!
Omir slavi svoga Ahilesa,
Rim uznosi svoga Horacija,
Nemci dižu Sigfrida junaka,
Španjolci se Sidom ponose,
Talijanci Orlanda pevaju,
A Francuzi svog Bajarda hvale;
Mi pevamo Kraljevića Marka,
I Miloša i Relju junaka…
U pesme su utkani i lirski elegični tonovi – Subotić je spevao romantičnu ljubav i ženidbu kralja Vladislava, sina Dragutina u pesmi Dabrac, kao i zabranjenu ljubav Turkinje i mladog kraljevića Dečanskog u pesmi Akmečetska zvezda, koja najuspelije iznosi motiv nesrećne ljubavi.
Akmečetska zvezda, ep koji se sastoji od tri pesme, ispevan je u elegičnom tonu, a osim ljubavi, problematizuje i teme ropstva, kao i položaja žene u islamskoj zajednici:
Zar rob ima sreće i svoga ognjišta?
(…) Rob nema zakona, nema zemlje, neba,
Nema srca, nema duše ni poštenja;
Rob zna služit verno kao verno pseto,
Zna skakat u vatru za ćef gospodara.
(…) Kao nebo tajnu, ko noć oči svoje,
Kao prvu ljubov devojčica mlada,
I ubica svoje smrtonosno delo,
I tvrdica zlato glađu nakupljeno,
Tako čuva brižno istok svoju ženu,
Da mu bude čista kao bistra rosa,
Kao jasna zora, kao vedro veče,
Kao mlad pupoljak jošt i nerazvijen.
Naročito eruptivni momenti jesu krici junaka pred sudbonosnim odlukama:
Što nepravim ljudi udaraju putem,
Kad ne znajuć puta na raskršće dođu?
Zašto volja ljudska svagda zlo izbere,
Kad birati stane nepoznate stvari?
I ti s’ pošo stranom kod pravoga puta,
Zlo s’ izabro, dobro davalo ti s’ samo.
(…) I srce u nedri čoveka more je,
Okean bezmerni, pučina bezdana,
Sad mirna i glatka i sjajna i bistra,
Sad burna i divlja, za krvlju dahćuća.
Jovan Subotić je ponovo oživeo junake poput Marka Kraljevića, sultana Sulejmana, braće Jugovića i drugih, a ukoliko vas zanima još tema iz srpske prošlosti, posetite sajt Portalibrisa i ediciju Otrgnuto od zaborava!
Knjigu Epske pesme pogledajte OVDE, a sva dela Jovana Subotića OVDE.