Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

ЕПСКЕ ПЕСМЕ, Јован Суботић

Епске песме Јована Суботића испеване су у духу народне поезије српске књижевности. У новијој уметничкој поезији 19. века епика је слабије заступљена, одакле проистиче значај подухвата Јована Суботића да обнови српску усмену традицију. Суботић је Епске песме испевао у два маха: од своје 24. до 28. године и од 40. до 42. године, али оне чине целину обликом и садржајем. Епске песме Јована Суботића

Теме, стил, метрика, мотиви, јунаци одговарају српским епским песмама из старије српске народне традиције, те се тако користи десетерац, а помињу се: Марко Краљевић, Југ Богдан и Југовићи, Бановић Страхиња, Љутица Богдан, Болани Дојчин…

Песме одликује драматичност збивања, описују се јуначки мегдани, непоколебљивост Срба и одолевање сабљама цара Сулејмана. Тако Суботић у песми Манастирлија пева о борби поноситих српских јунака с Турцима на Иригу:

Да не дамо шанца иришкога,

Док јуначке на једном је главе.

Та мрети се ионако мора,

Било данас, било прекосутра:

А боље је славно погинути

Нег’ с црним се образом родити!

Погино је славни кнез Лазаре,

Погино је Милош Обилићу,

Погино је Краљевићу Марко,

Погино је Бановић Страхиња:

Сви су ови, браћо, погинули,

Ал’ им име није погинуло,

Већ се слави од века до века,

И хоће се увек спомињати,

Док је једног Србина на свету!

 

Омир слави свога Ахилеса,

Рим узноси свога Хорација,

Немци дижу Сигфрида јунака,

Шпањолци се Сидом поносе,

Талијанци Орланда певају,

А Французи свог Бајарда хвале;

Ми певамо Краљевића Марка,

И Милоша и Рељу јунака…

 

У песме су уткани и лирски елегични тонови – Суботић је спевао романтичну љубав и женидбу краља Владислава, сина Драгутина у песми Дабрац, као и забрањену љубав Туркиње и младог краљевића Дечанског у песми Акмечетска звезда, која најуспелије износи мотив несрећне љубави.

Акмечетска звезда, еп који се састоји од три песме, испеван је у елегичном тону, а осим љубави, проблематизује и теме ропства, као и положаја жене у исламској заједници:

 

Зар роб има среће и свога огњишта?

(…) Роб нема закона, нема земље, неба,

Нема срца, нема душе ни поштења;

Роб зна служит верно као верно псето,

Зна скакат у ватру за ћеф господара.

 

(…) Као небо тајну, ко ноћ очи своје,

Као прву љубов девојчица млада,

И убица своје смртоносно дело,

И тврдица злато глађу накупљено,

Тако чува брижно исток своју жену,

Да му буде чиста као бистра роса,

Као јасна зора, као ведро вече,

Као млад пупољак јошт и неразвијен.

 

Нарочито еруптивни моменти јесу крици јунака пред судбоносним одлукама:

 

Што неправим људи ударају путем,

Кад не знајућ пута на раскршће дођу?

Зашто воља људска свагда зло избере,

Кад бирати стане непознате ствари?

И ти с’ пошо страном код правога пута,

Зло с’ изабро, добро давало ти с’ само.

 

(…) И срце у недри човека море је,

Океан безмерни, пучина бездана,

Сад мирна и глатка и сјајна и бистра,

Сад бурна и дивља, за крвљу дахћућа.

 

Јован Суботић је поново оживео јунаке попут Марка Краљевића, султана Сулејмана, браће Југовића и других, а уколико вас занима још тема из српске прошлости, посетите сајт Порталибриса и едицију Отргнуто од заборава!

Књигу Епске песме погледајте ОВДЕ, а сва дела Јована Суботића ОВДЕ.

Оставите ваш коментар

Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу