Епске песме Јована Суботића испеване су у духу народне поезије српске књижевности. У новијој уметничкој поезији 19. века епика је слабије заступљена, одакле проистиче значај подухвата Јована Суботића да обнови српску усмену традицију. Суботић је Епске песме испевао у два маха: од своје 24. до 28. године и од 40. до 42. године, али оне чине целину обликом и садржајем. 
Теме, стил, метрика, мотиви, јунаци одговарају српским епским песмама из старије српске народне традиције, те се тако користи десетерац, а помињу се: Марко Краљевић, Југ Богдан и Југовићи, Бановић Страхиња, Љутица Богдан, Болани Дојчин…
Песме одликује драматичност збивања, описују се јуначки мегдани, непоколебљивост Срба и одолевање сабљама цара Сулејмана. Тако Суботић у песми Манастирлија пева о борби поноситих српских јунака с Турцима на Иригу:
Да не дамо шанца иришкога,
Док јуначке на једном је главе.
Та мрети се ионако мора,
Било данас, било прекосутра:
А боље је славно погинути
Нег’ с црним се образом родити!
Погино је славни кнез Лазаре,
Погино је Милош Обилићу,
Погино је Краљевићу Марко,
Погино је Бановић Страхиња:
Сви су ови, браћо, погинули,
Ал’ им име није погинуло,
Већ се слави од века до века,
И хоће се увек спомињати,
Док је једног Србина на свету!
Омир слави свога Ахилеса,
Рим узноси свога Хорација,
Немци дижу Сигфрида јунака,
Шпањолци се Сидом поносе,
Талијанци Орланда певају,
А Французи свог Бајарда хвале;
Ми певамо Краљевића Марка,
И Милоша и Рељу јунака…
У песме су уткани и лирски елегични тонови – Суботић је спевао романтичну љубав и женидбу краља Владислава, сина Драгутина у песми Дабрац, као и забрањену љубав Туркиње и младог краљевића Дечанског у песми Акмечетска звезда, која најуспелије износи мотив несрећне љубави.
Акмечетска звезда, еп који се састоји од три песме, испеван је у елегичном тону, а осим љубави, проблематизује и теме ропства, као и положаја жене у исламској заједници:
Зар роб има среће и свога огњишта?
(…) Роб нема закона, нема земље, неба,
Нема срца, нема душе ни поштења;
Роб зна служит верно као верно псето,
Зна скакат у ватру за ћеф господара.
(…) Као небо тајну, ко ноћ очи своје,
Као прву љубов девојчица млада,
И убица своје смртоносно дело,
И тврдица злато глађу накупљено,
Тако чува брижно исток своју жену,
Да му буде чиста као бистра роса,
Као јасна зора, као ведро вече,
Као млад пупољак јошт и неразвијен.
Нарочито еруптивни моменти јесу крици јунака пред судбоносним одлукама:
Што неправим људи ударају путем,
Кад не знајућ пута на раскршће дођу?
Зашто воља људска свагда зло избере,
Кад бирати стане непознате ствари?
И ти с’ пошо страном код правога пута,
Зло с’ изабро, добро давало ти с’ само.
(…) И срце у недри човека море је,
Океан безмерни, пучина бездана,
Сад мирна и глатка и сјајна и бистра,
Сад бурна и дивља, за крвљу дахћућа.
Јован Суботић је поново оживео јунаке попут Марка Краљевића, султана Сулејмана, браће Југовића и других, а уколико вас занима још тема из српске прошлости, посетите сајт Порталибриса и едицију Отргнуто од заборава!
Књигу Епске песме погледајте ОВДЕ, а сва дела Јована Суботића ОВДЕ.