Награђена прича на конкурсу Са калдме и сокака
Батрић Ћаловић
„Црни барон” у вароши четири лава
У вароши која је чиста поезија, у маломе парку, стоји биста руског генерала, на крају улице у којој је тек неколико година живео. Она скрива неиспричану причу о његовом боравку у овом старом српском месту.
Средином месеца зимобора (марта) 1922, стигао је нoћу, у завејане Сремске Карловце, јашући на белом ату, у црној козачкој униформи, јего благородије Петар Николајевич Врангел, командант Беле армије. Пре њега стигли су многи Руси, белогардејци, у барокну варош, препуну славне историје и великих здања. Након Октобарске револуције, принудно изгнани, дошли су у Србију, која их је оберучке прихватила. Људи који су остали против своје воље без родне земље, примљени су срдачно од староседелаца, у граду вијугавих, уских сокака.
Иако је баронова војска била поражена, он није изгледао тако. Био је висок, витак, самоуверен, отмено јашући, држања правог као стрела. У рату, његова девиза била је: „Кад год не можеш да се браниш, нападај.” У миру, знао је да понавља себи: „Сломи се, али се сагињати немој. Живи усправно.”
Меким касом кретао се ка градској чесми Светог Андрије, заставши задивљен пред платаном крај Доње карловачке цркве. У крошњу велелепног дрвета, које је врхом досезало до највише тачке храма, уплео се месец, преливајући боју злата на чврсте, забелеле руке разгранатог горостаса. Све је светлуцало у колоплету звезда, месечине и пахуља, а кроз гране назирао се одблесак крста.
„Може ли душа да боли?”, питао се. Спустио се са коња, узео комадић дрвета платана, добро знајући предање својих древних словенских предака, те стао да га глача својим малим ножићем. По први пут после дужег времена осетио је олакшање, нестанак бола у грудима који га је већ дуго пратио.
Сам поглед на платан и цркву давао му је нову снагу. Стајање поред моћног стабла, за барона је било ослобађајуће. У ову улицу одлучио је да доведе своју породицу. За њим, стигли су, убрзо, отац, мајка, жена са дадиљом и троје деце. На само стотинак метара од највећег дрвета у вароши, у Сокаку Митрополита Стратимировића, на кућном броју 19–21, на другом спрату двоспратнице, нашла је породица Врангел свој дуго тражени мир.
Већ при првом сусрету, генерал-барон је заволео мештане, који су гостопримљиво умели да се нађу у невољи „белим Русима”. Највише времена проводио је у својој радној, светлој соби, живећи сасвим повучено. Откада се преселио у ову кућу, висока, дрвена врата била су увек затворена. А он недоступан.
– Лакше ти је доћи до папе него до Врангела – говорили су суграђани.
– Ако и прођеш заповедника полиције, мајку његову нећеш проћи – сведочиле су добро упознате комшије.
Иако је свакодневно обилазио своју војску, бринуо о својим људима, кад није посећивао чувеног митрополита Антонија Храповицког, који је свега пар улица даље служио у светом саборном храму, и живео у Патријаршијском двору, а био постављен за првојерарха Руске заграничне цркве, кад није у кући писао своје аутобиографске записе, одлазио је с радошћу на Дунав и пецао. У његовој близини увек је било неколико најпоузданијих агената Охране, тајне полиције Руске империје. Пар птичица-доушница дошапнули су му да је из Москве послат младић, совјетски обавештајац, који има задатак да га ликвидира.
Није прошло ни пола месеца од доласка „црног барона”, када је лични Лењинов агент Д. Д. закорачио на калдрму вароши сремскокарловачке. Био је увежбан и веома поуздан. Са собом је носио пар скривених отрова и револвер. Од првог дана боравка овај црвеноармејац је трагао за послом. У постави свог шињела имао је ушивену платнену врећицу са свотом више него довољном за једномесечни живот. Ипак, желео је да буде неупадљив, да ради, исто као сви избегли руски емигранти.
Дошавши на главни градски трг Четири лава, угледао је истоимену чесму, из које је на четири стране света, са четири луле текла вода. Већ тада се говорило да ће онај ко пије из чесме, са лављих уста, бити стални повратник у овај градић. Д. је био потпуно убеђен да је вино најздравије пиће. Иако је приметио достојанствене палате градића, оближње Карловачке гимназије, Карловачке богословије, Патријаршијског двора, као и Саборну цркву Светог Николе, те друге величанствене куће у центру места, остао је потпуно равнодушан. Није га се тицао Музеј историје и лепе архитектуре, који у овом месту живи под ведрим небом. Оно што му је највише привукло пажњу била је гостиона Код четири лава. То је био храм у коме је он „желео да се моли” на свој начин. Не може се рећи да је био атеиста, јер је био велики поклоник старогрчког бога Диониса. Оно што му се није допало, био је знатан број просјака, болесних мушкараца, жена и деце, а највише од свега, ужасавао се белоградејаца, које би најрадије волео да види на оближњем Магарчевом брегу, у ракама, на гробљу. Мрзео је „беле Русе”, поготово Врангела, а његов челични поглед и став пуњеног пауна, ишли су му на живце. Њега је кривио за смрт свога оца и брата. Жудео је за осветом и у самоћи се хранио њоме.
Од првог зарађеног надничарског новца запутио се у најближу крчму. „Па зар је могуће у овом месту бити, а вино не пити”, рекао му је крупни шаљивџија крчмар, треснувши му на дрвени сто бокал карловачког ризлинга.
– Кућа части! Добро дошао! – викао је увек насмејани домаћин.
Убрзо су се спријатељили, а крчмар је умео да рецитује стихове најпознатијег карловачког ђака, песника, који је у свом Ђачком растанку детаљно описао бербу винограда. И незаборавно певао: „Ој Карловци, место моје драго, кô детенце дошао сам амо…” Оно што је „црвени агент” од почетка признавао мештанима, без имало сумње, јесте да су имали одлично вино. Давао је високе оцене белим и црним сортама, а ни домаћи шприцер није презирао. Такође, није га уопште било брига да ли је, заиста, бермет служен на Титанику, како су колале овдашње варошке легенде, али је зато свакодневно уживао, колико год је могао, у богатој винској понуди. Није остао имун ни на берметске чари, традиционалног, карловачког, слатког, ароматизованог дезертног вина, сачињеног од биљака и зачинских трава. Заборавио је једино на стару мудрост: „У вину је истина.” Чак и кад смо потпуно неми, вино уме да проговори из нас.
Свакога јутра, након буђења, имао је исти обред: прегледање, чишћење и подмазивање револвера Smith & Wesson, калибра 44 (10,67 mm). Сматрао га је најпоузданијом играчком на преклапање икада направљеном.
Запамтио је до танчина кретање своје мете. Упознао је баронове навике и његову просторно-временску линију, од тачке А до тачке Б. Разматрао је најсигурнију опцију за пресудан сусрет, идеално место са кога би се могло најбрже побећи. Изабрао је егзотичну Дворску башту, природну учионицу богослова, густо насељену разноликим дрвећем, место поподневне баронове шетње. Два телохранитеља и генерал тада би обично седели на дрвеној клупи, издвојеној и слабо видљивој другим људима. Ту је била најбоља прилика за акцију. Направио је и пригушивач властите израде, на шта је био посебно поносан.
Уочи пресудног дана у мислима је по хиљадити пут прешао све генералове дневне навике. Није хтео да оде у крчму. Пошао је лагано у свој изнајмљени „ћумез”, како је од милоште звао своју собу.
Тек што се попео близу потока Белило, зачуо је лагане кораке иза себе. Успео је окрећући се да види лепушкасту, младу жену, која је вртела затворен кишобран, уз очаравајући блистав осмех. А онда је, изненада, осетио бол у глави. Као да га је ударило топовско ђуле, које је било у дамском амбрелу.
Ухапшен је исте вечери и спроведен у импровизовани затвор. Баш онај насмејани крчмар пријавио га је Охрани. Пратили су га већ неко време неприметно, а док је био напољу, претресли су му собу. Нашли су револвер и вратили га на исто место где је био „савршено” сакривен. Убрзо је у шупу, у којој су га везали за столицу, дошао и сам Врангел. Гледао га је оним истим леденим погледом. Испитивао га је кратко. А онда када је Д. пљунуо ка генералу, овај се лагано окренуо и једва видљиво дао знак чуварима. Неуспели атентатор већ сутрадан је освануо као несретни дављеник, уплетен у рогозину оближњег дунавског острва. Иако га је вода добро натопила, његова радна кошуља била је прекривена мрљама од јаког вина, које се нису дале уклонити.
Генерал Врангел, умирен благим сремским брежуљцима, широким, тихим Дунавом, лековитим звонима оближњих цркава, цвркутом врабаца у крошњама крај његове собе, жубором чесама, што су му односиле брижне мисли, био је неколико година срећни становник Српског Сиона. Све време боравка глачао је своје парченце платана. Но, гоњен својом судбином, морао је и ово земаљско, рајско станиште, да остави. Последњом вољом завештао је своје тело Србији. По својој жељи, сахрањен је у руској Цркви Свете Тројице, у Београду, где се и данас налази. А његова душа? Боли ли га још? Да ли понекад лута живописним сокацима Сремских Карловаца? Да ли се враћа великом платану? Посећује ли шумовито Стражилово и оближње пропланке? Или је, заувек, нашла мир у Царству небеском? Созерцава ли у дубоком плаветнилу с небесним Русима, који се више не деле на „беле” и „црвене”, већ само на оне праведне, што неумрло живе у многим становима вишњим.
Карловци у Срему, као и све старе вароши, чувају многе тајне које тек треба да буду испричане. Мистерије откривају они који су отворене душе, а највише људи који проналазе поодавно заборављену и скривену лепоту малих ствари, као и они који знају да глачају комадић најстаријег дрвета у вароши, ако треба и читав живот, све док од храпавог не постане дијамантски гладак.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдме и сокака.