Друга награда на конкурсу Са калдрме и сокака.
Сандра Кравић Симоновић
Пробудили су га
I
– Хоћеш да ми кажеш да Беч шаље етнолога у Нови Сад?
Пантелијин глас имао је ону неподношљиву ноту забаве резервисану за вести које га се не тичу, али које може да извргне руглу.
– Термин који користи је истраживач народних веровања.
Нисам подигао поглед са дописа. Восак на печату још је био тврд под прстима. Мирисао је на лан и мастило, као и свака претња која долази из Беча.
– Значи, шаљу нам човека да испита где се духови скупљају за вечеру.
– Из Hofkriegsrat-a[1] – подвукао сам.
То га је на тренутак ућуткало. Чак је и он знао да се не исмева наредба са штампаним грбом.
– И? Шта хоће да види тај наш веролог?
– Није прецизирао. Засада тврђаву, град, просторне односе између свакодневице и колективне имагинације, како каже.
– Тврђаву? – oво га је већ забављало. – Реци ми, Леополде, да му нећемо стварно показивати лагуме.
Седео је прекрштених ногу, савршено миран, као да су му зглобови израђени с више пажње од туђих. Лице дугуљасто, очи бистре, тон без журбе – све на њему деловало је као да зна више него што говори и да ужива у тој чињеници. Није носио ордење, али је носио поглед човека који их додељује.
– Показаћемо оно што смемо.
У том тренутку feldwebel[2] Ребхан закуцао је једном, па ушао. Униформа му је била беспрекорна, али је dreispitz[3] шешир под мишком био орошен знојем. Стао је мирно, мој поглед је већ био на њему.
– Ребхан. Од прекосутра имате нов задатак.
– Разумем, Herr Kommandant.
– Пратите господина Карла Јосефа Лауна. Истраживач из Беча. Биће у Новом Саду две седмице. Ваш задатак је да му помогнете… у оквирима дозвољеног.
– И да пријавим ако затражи нешто што није дозвољено.
Климнуо сам.
Пантелија је покушавао да задржи осмех, али су му очи сијале.
– Могао бих му препоручити попа Ђорђа из Алмашке – тај зна најмање седам ђавола по имену.
Ребхан се насмејао. Пантелија му се придружио.
Ја нисам.
II
Није се најавио ни звоном ни поздравом. Само се појавио, кофер у једној руци, бележница у другој. Као да је стигао на место које је одувек замишљао, и сад само проверава да ли му одговара распоред. Као да је већ сањао ове зидове.
Био је висок, сувоњав, светле пути, с уредно подшишаном седом косом и очима које су гледале зналачки. Није носио шешир, ни наочаре, само лагани капут и израз човека који је већ десетину година уверен да ће нешто пронаћи – и да ће га то коштати.
Ребхан му је пришао с дужном коректношћу, али без покушаја да прикрије непријатност. С неким људима се не гради однос, само се обавља дужност.
– Herr Лаун – тражио је потврду.
– Да – oкренуо се, погледао тврђаву, па небо, па цигле под ногама. – Прелепо. Чак и лепше него што сам очекивао.
Прва три дана провео је у ходу. Без реда, без одмора, с неуморном тачношћу човека који свему приступа као да тражи узрок. Знао је да пита превише, пребрзо, предубоко. Учтивост му није била јача страна, али фасцинација јесте.
Бележио је све. Није питао да ли је истина, само да ли је запамћено. Дете које је рекло да га је пробудио покојни деда. Старицу која је тврдила да јој вода у бунару има укус пепела кад год неко умре. Шнајдера који је преклињао да се више не спомиње задња кућа покрај Баре четири крајцаре, јер „нема је више, нема је, нико не зна ни кад је нестала”.
Лаун је све то уредно записивао, као да пише научну збирку.
Ребхан ми је редовно достављао извештаје. Кратке, прецизне. Никада у њима није писало оно што га је заиста мучило, али ја сам знао да читам између редова.
Другог јутра, стајао је пред мојим столом и рекао: – Превише му се свиђа оно што не разуме.
Трећег:
– Причао је с бабом која памти улаз у лагум. Каже да га је некад гледала с прозора, а сад више ни прозора нема.
Четвртог није рекао ништа. Само ми је оставио Лаунове белешке. Папир је био сув, али се чинило да нешто испарава из слова.
На једној страници писало је:
– Три гроба. Три брата. Средњи сахрањен последњи, пас лаје само на њега. Кажу да су му очи остале отворене.
Велики судија Пантелија Миланковић се забављао.
– Нека га, нека пише – рекао је. – Ако ништа друго, написаће барем једну добру причу. А и ми ћемо имати чиме да забављамо госте.
Лаун није деловао уплашено. Нити несигурно. Више… опседнуто.
Имао је онај поглед који сам виђао код људи што не знају да стану, јер мисле да су ближе одговору него што јесу. Све чешће се задржавао код запечаћеног пролаза. Слушао је дах тунела, шум властитих мисли, шкрипу камена.
Ребхан ме је само једном погледао. Знао сам шта значи тај поглед.
Лаун је престао да тражи. Био је пронађен.
III
Ребхан је тог јутра изгледао уморније него икад. Као човек који је ноћ провео са питањем, а пробудио се без одговора.
– Говорио је с човеком ког нико други не познаје – рекао ми је. – Стари коњушар. Или је тако бар рекао. Помиње подземни пролаз кроз који су некад пребацивали барут и рањенике. Наводно затворен након рушења источног бастиона.
– Јесте ли му рекли истину? – питао сам.
– Не. Питао сам га да ли зна разлику између затвореног и запечаћеног – застао је. – Рекао је да зато и тражи мене.
Спустио сам перо. Замишљено је клизило по столу док нисам пронашао речи.
– Нећете ићи тамо – наредио сам. – Нећете му помоћи. Нећете му рећи где да тражи. Ако покуша сам, зауставите га. Чак и ако вам каже да зна куда иде. Силом, ако треба, Ребхан.
IV
Врата су треснула о зид. Ребхан је улетео задихан, блатњав, крвав по једној руци. На капуту блато, на кожи зној, на лицу нешто што нисам желео да препознам.
Није знао да ли да затвори врата или да стане. Очи су му упорно гледале у врата, у нешто што није дошло за њим, али може сваког часа.
Устао сам.
– Где је?
Није одговорио. Усне су му се помериле, али без гласа.
– Feldwebel! – викнуо сам.
То га је тргло. Руке су му дрхтале, али поглед је био бистрији него икад. Као да је схватио коме је отворио врата.
– Говори, Ребхан.
– Знао сам да неће стати – рекао је. – Ако га не будем пратио, отићи ће сам. А ако већ мора да оде… боље да сам био уз њега.
Дисао је плитко, као да му тело још није стигло до канцеларије.
– Није причао. Само је гледао. Као да… као да га нешто дозива. Онда је извукао бодеж, посекао длан и исписао нешто по камену. Крвљу. Као наше руне, али ниједну нисам препознао.
Осетио сам како се столица пода мном напрегла.
– Врата су се отворила – рекао је.
– И?
– Закорачио је унутра. Није се осврнуо. Само је… отишао. Као да зна где иде.
Рекао је следеће тихо, као да је то најтежи део:
– Ја сам остао. Погледао… оно унутра. И знао.
– Шта си урадио?
– Затворио сам врата. Испрао руне водом из чутуре. И побегао.
– Прекршио си наређење.
Није трепнуо. Ни главу није спустио. Седео као закуцан, зној је у браздама клизио по слепоочницама.
– Дао сам ти јасну заповест, а ти си је заменио по својој савести. Војник који размишља опаснији је од непријатеља, feldwebel Ребхан.
– Знам, Herr Kommandant.
– И знаш шта се десило с онима који су прошли кроз та врата последњи пут?
– Знам.
Ћутао сам тренутак, тек толико да чује тишину. Да је осети како гори под ребрима.
– Онда знаш и да си га послао у смрт.
Он је тада први пут трепнуо. Полако. Као да га је реч заиста погодила.
– Или у оно што смрт не сме да дира – додао сам.
V
Петроварадин, 12. август 1751.
Командант тврђаве, Леополд фон Ридентал
Упућено: Хофкригсрат (Hofkriegsrat), Беч
Поштовани,
Oвим путем извештавам да је господин Карл Јосеф Лаун, истраживач из Беча, који је од 7. јула боравио на Петроварадину у својству проучавања народних обичаја, нестао 11. августа услед, како се претпоставља, несрећног пада са тврђаве током вечерње шетње.
Терен је прегледан; није уочен знак борбе, нити физичког нарушавања објеката. Ишчезнуће је остало без сведока. С обзиром на конфигурацију терена и близину реке, постоји основана сумња да је тело однела водена струја. Настављамо потрагу низводно.
Господин Лаун није оставио писмо, белешке, нити личне трагове који би указивали на намеру напуштања локације.
Feldwebel Георг Ребхан, који му је био додељен као пратилац, доставио је исказ у којем се наводи да је Лаун те вечери тражио да сам истражи архитектонске остатке нижих нивоа. Надзор је привремено прекинут, чиме је господин Лаун остао без пратње у тренутку инцидента.
Ребхан је, услед личне одговорности и погоршаног здравственог стања, затражио отпуст из службе, што сам усвојио.
Даље поступање, као и званичну верзију догађаја, препуштам Вашој надлежности.
С поштовањем,
Л. в. Ридентал
VI
Два војника су стајала пред вратима:
Fräulein[4] Мирјана Вранић.
Померили су се у страну, као да пред собом немају госпођицу, него олују.
Није је било у протоколу. Није ни требало да буде. Она долази кад врата више не слушају никог осим мене.
Ушла је без речи, а са њом је ушла и тишина којој нико није знао узрок. Пламен на свећи затреперио је кад је прошла поред мог стола, иако промаје није било. Присуство које се јавља само кад се пређе праг који није на мапи.
Светла коса, скоро бела, падала јој је преко рамена као снег што се никад не топи. Очи сиве, без сјаја, али свевидеће. Хаљина црна, висока крагна, рукави уски, војничка прецизност у сваком покрету.
– Велес – поклонила се, једном, кратко. Тканина јој се наборала у струку, и први пут се учинила стварном.
Погледао сам је право у очи.
– Имам поруку за Стрибога, Висока Свештенице.
Климнула је. Ништа није питала.
– Пробудили су га.
[1] Hofkriegsrat – Врховни војни савет Хабсбупшке монархије, седиште војне администрације и командне структуре у Бечу.
[2] feldwebel – немачки војни чин који се у аустроугарској војсци користио за подофицире, приближно одговара чину наредника
[3] dreispitz – немачки назив за карактеристичан војни шешир са три савијена угла, део униформе аустроугарских официра и подофицира у 18. веку
[4] Fräulein – формални немачки израз за „госпођица”.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдме и сокака.