Награђена прича на конкурсу Са калдрме и сокака
Данијела Ђорђевић
Адреса професора Сремца
Одјекује калдрма под силином коњских копита. Коњи јаки, лепи, врани, да их се човек не може нагледати. Упрегнути у чезе налбантина Ставре, понос су породице Манчић. Нема лепше запреге надалеко. Украшена ћилимом јарких боја, који изаткаше вредне руке његове Стане за ту прилику, постаде симбол малене вароши, тек ослобођене од Турака. А да не беше једног Турчина, кога сви само по добру памте, не би се ни Ставра бавио овим послом, који је и лакши и лепши од поткивачког заната.
– Још би ја проводил дане како налбантин да не беше Ибиш-ага, бог му добро дал!
– И што кажеш, Ставро, поклони ти човек коње и чезе?
– Поклони! Каже: „Ја сам стар човек, деца немам, нема кој да ме спомене, а имам ћеф да ти помогнем. Добар си човек, ама мучиш се, по цел д’н коњи поткиваш, а мени коњи не требу там куде идем. Не требу ми ни паре, ама ми треба убаво сећање кад си отиднем из Пирот.”
– Једнуш човек беше, стварно!
– Једнуш… Моју Стану је волел кô черку. Она му и очистеше и зготвеше кво воли да поједе и поорате си, јер сам човек је жељан за орату. Каже од њу је видел повише добро него од роднине и тека, јед’н д’н освануше коњи и чезе у мој двор.
И онда крене прича о томе кога је све возио својом запрегом. Помињу се ту и срески капетани и начелници и учитељи, али Ставра највише воли да прича о професору Пиротске гимназије, Стевану Сремцу, кога је баш он, по наређењу начелника, сачекао на железничкој станици и довезао до школе, где су га чекали виђенији Пироћанци и поп Пантина ћерка Јелена у народној, шопској ношњи, са погачом. Ћенарну везену кошуљу и тесан литак, који је истицао њену лепу фигуру, приметио је Сремац и већ је знао да ће му боравак у Пироту бити пријатан.
– Ма, Ставро, да неје он бил по казну послат куде нас, а, што мислиш?!
– Каква казна, па знајете га, добар и паметан човек, одма’ се види. Ја сам га питал да нема можда роднине куде нас. Каже ми нема, него си сам тражил работу у новоослобођени крајеви да се одужи што му јед’н сељак из Грделицу спасил живот у рат. Заспал у снег од умор и већ га завејало, али човек наишл и однел га дом, да га сврне. И зато мисли да треба да помогне да се и ови крајеви унапреде сас школу и учење. Зато је дошл куде нас.
– Па што си онда отиде после две године?
– Их што, ви па кô да не знајете!?
Они који су га више пута слушали, знају, али знају и да сваки пут нешто измени, дода, улепша и увек заврши причом о Сремчевом одласку из града. Када га је одвезао на станицу, растали су се кô род рођени.
– И што кажеш, Ставро, отиде у Ниш да од муку побегне!?
– Па тека некако, млого је волел поп Пантину Јелену, а кажу и она њега. Ама не ваља да је човек млого писмен. Изеде га пуста политика. Писал у новине нешто шаљиво за поп Панту и овај отад да га не види.
Затим би са сетом у гласу поменуо Сремчеве речи да после Јелене неће моћи да заволи ниједну другу и да му је лакше да оде. А од Ставре је први пут чуо говор који је за две године одлично савладао и рекао му је да толико има бележака свих њихових разговора да намерава да напише књигу. Каже, то је одлучио када је први пут чуо причу о Ибиш-аги.
– Па написал ли је?
– Не знајем, али че га питам кад га видим.
– Не буди смешан, кој знаје куде је он са’, да л’ је и у Ниш остал или је и од там’ отишл.
– А има Ставра атрес, у Београд, куде ујћу му, Јована Ђорђевића. И то је писмен човек, историчар, причал ми је Стеван за њег’. Каже, ујћа га очувал и њега и браћу му, јер су рано без родитељи остали. А кад га испрати на станицу, загрли ме кô брата и ’артију тутну у руку. Каже ми, мож’ ми некад у Београд затребе некво, па да имам коме да се обратим. Еве…
И са поносом вади папир начетворо пресавијен, исписан китњастим рукописом. Могу да га погледају, али из његових руку, да се папир не оштети или мастило размаже. Сви гледају задивљено, а Ставра заузима поносан став, као да зна шта на папиру пише. Не знају ни други, али ни папир немају, атресу профисора Сремца.
Сал Ставра…
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдрме и сокака.