Целокупна дела Људевита Вуличевића представљају аутентичан споменик човековој тежњи ка слободи духа и моралној чистоти. Вуличевић, бивши фрањевац који је скинуо мантију да би обукао рухо слободног мислиоца, кроз своје списе оставио је дубок траг у српској књижевности и филозофији, стојећи постојано на размеђи између католичког наслеђа и православног идентитета, између латинске учености и словенске осећајности.
Целокупна дела чине чврсту идејну целину, али тематски се могу поделити на три потцелине: етичко-филозофски есеји, аутобиографска проза и социјално-политичка критика. Људевит Вуличевић је, с једне стране, у својим делима развио специфичан облик хришћанског социјализма и хуманизма. Након напуштања фрањевачког реда, он не одбацује Христа, већ црквену хијерархију и ритуале које сматра препреком између човека и Бога. Вуличевић сматра да се истинска вера не доказује паљењем свећа, већ моралним чином. Он проповеда религију љубави која брише границе између православља и католичанства, што је у то време у Далмацији била револуционарна и често опасна мисао.
С друге стране, значајан део Целокупних дела Људевита Вуличевића посвећен је васпитању народа. Он на рад не гледа само као на морални императив и средство за ослобођење духа, критикује нерад и интелектуалну запуштеност, видевши у њима корен свих друштвених зала. Његови текстови су као нека врста приручника за изградњу карактера. Сматрао је да народ не може бити слободан ако је сваки појединац у њему роб сосптвених мана и незнања.
Као Србин католик, Људевит Вуличевић је кроз своја дела водио непрестану борбу за братство Словена. У политичким списима унутар Целокупних дела он оштро критикује сваку врсту искључивости. Његов патриотизам је инклузиван и просветитељски.
Вуличевићев стил писања одликује се необичном ведрином и прецизношћу. Као човек који је савршено владао италијанским језиком и културом, он је у српску реченицу унео медитеранску светлост и ренесансну јасноћу. Његови есеји о васпитању, раду и поштењу нису сувопарне лекције; то су литерарни бисери у којима се осећа пулс човека који је сваку написану реч прво проживео. Он критикује друштвено лицемерје не из мржње, већ из дубоког бола над палим човеком, позивајући на унутрашњи преображај као једини пут ка колективном спасу. Вуличевићева дела су, тематски гледано, покушај да се помири разум просветитељства са емоцијом хришћанства. Он је писао за човека који жели да буде слободан, а та слобода, према њему, увек почиње изнутра.
Целокупна дела Људевита Вуличевића представљају јединствени етички тестамент који слави слободу савести, хришћански хуманизам и просветитељску снагу као једине темеље истинског људског достојанства.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и књиге: Језик наш насушни Станислава Винавера, Грчка и српска просвета Владана Ђорђевића, Есеји Марка Цара, Србија на Истоку Светозара Марковића и многе друге. Сви наслови доступни су на сајту www.portalibris.rs и у књижари у Скадарској 45.
Целокупна дела погледајте ОВДЕ, а сва дела Људевита Вуличевића ОВДЕ.