Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Весна Марјанов
Са калдрме и сокака
Вршац, XIX век
Када зашкрипе точкови на вршачкој калдрми, распу се сећања и оживи неко давно, сада већ заборављено време. Камен по камен, као корак по корак старог доба што још одзвања у сећању улица. Са прозора високих варошких кућа под чипкастим завесама ћуте жене у марамама и посматрају. Поглед им клизи низ сокаке којима су некада први пут прошле у свечаним ципелама, у пратњи брата или строге тетке.
И баш ту, у улици која води према Саборној цркви Светог Николе, настала је прича о девојци по имену Марија, унуци виноградара Стефана Ковача, човека који је био понос вршачке трговачке чаршије. Говорило се да му је винско буре било вредније од злата јер је у њему чувао последњу бербу пре филоксере, оне пошасти што ће тек стићи и опустошити многе винограде.
Али тада, године 1858, све је било у пуном сјају. Вршац, град на обронцима Карпата, био је окружен зеленим наборима винове лозе, пун мириса мускатне капљице, цврчака у вечерњим сатима и звона са куле Католичке цркве Светог Герхарда, што су се мешала са звонима православне саборне. Мирис печене паприке и тамјана састајао се у ваздуху као што се састајала историја. У недрима Вршца куцало је немачко, српско, мађарско и румунско срце у једном ритму песме и наде.
Марија је имала очи боје дувана и косу боје младе лозе, а у души носила је немир. Док су остале девојке сањале венчанице, она је читала песме Бранка Радичевића у тајности и писала писма која никада није послала. Њена другарица Зорка, ћерка апотекарског помоћника, причала је како је Марија ноћу шапутала стихове испод прозора. Али, једнога дана тихи сокаци оживеше њене стихове.
У Вршац је те године стигао млади учитељ из Сенте, Милан Томић. Његова чизма није још била навикла на калдрму, али му је око већ запазило Маријину сенку. Био је тих, читљив као стара књига, с мирисом мастила и ловора у гласу. Најпре су га избегавали, није се клањао властима као што би требало, ни поповима, ни варошким чиновницима. Али деца су га волела јер им је уз таблицу множења казивао песме и приче, а учионица му је мирисала на липу и слободу.
Марија га је први пут видела када је водио децу на свечани дан, Спасовдан. Био је то тренутак када је град дремао под златном светлошћу, а сокаци пуцкетали под стопалима као да желе да проговоре. Милан је носио књигу у руци, замишљено је корачао и уживао у лепоти тек пробуђеног дана. Њихови погледи су се срели у тренутку кад је зазвонило звоно са православне цркве и као да је тај звук отворио простор у којем ће једно другом постати стих.
Уследила је тајна преписка, не мастилом, већ цвећем. Један каранфил на капији значио је: „Сутра у подне, крај винограда.” Један љиљан: „Опасност, отац сумња.” А када је Милан једном оставио гранчицу рузмарина, знала је: „Љубав није само сан.”
Али, баш тај сан, први и последњи, распршила је стварност. Варош је шапутала. Учитељ са идејама Вука Караџића и Ђуре Даничића што приповеда да је народна реч вреднија од латинских књига постао је непожељан у круговима магната и чиновника. Говорило се да подстиче децу на бунтовне мисли. Убрзо је стигло наређење из Темишвара: учитељ Томић мора напустити Вршац.
Вече пре него што ће отићи Марија се искрала из куће. Босонога, са марамом преко главе, трчала је кроз винограде под светлошћу месеца. На врху брда, где се види цео град као на длану, стајала су кола, спремна за пут.
– Носићу твоје стихове – рекао је Милан – а ти носи моје ћутање.
– Ћутање боли – шапнула је.
– Али и то је знак да смо живели.
Њихов последњи загрљај био је тиши од зоре. У њему се налазио цео град са својим школама, кафанама, пијацама, са калдрмом која памти.
Много година касније, у зиму 1891, у једној старој кући поред сокака, жена са седом косом и меком речју отворила је дрвени сандук. У њему исушена гранчица рузмарина и свеска са песмама. Њено име било је Марија Ковач и била је сама.
Али њене речи живеле су у свакој причи што се приповедала крај шпорета, у мислима сваке девојке која је сањала више од судбине.
Са калдрме и сокака, под лишћем винограда и звона старих цркава, прича је трајала.
И можда је баш ти чујеш када зашкрипе стара кола на вршачкој калдрми.