Друга награда
Елена Александра Димовски
Поклону се у зубе не гледа
Жгаравица је Атанасију, трговцу на црту и за новце, одавно отуђила тело од одмора. Биће пета ноћ како седи наваљен на повећи перјани јастук, покривен дуњом и мисли се да ли ће се наспавати макар кад га прота Игњатије једаред буде опевао. Илинка је крај њега добрано хркала и роптала под тежином сопственог тела, сном праведника.
У глуво доба, кад се авети мају уз доксат и око тараба, зачу слабе ударе који допираше негде из правца ајнфорт капије. Помисли како је одвећ касно да му детлић закива у дрво у које је онолико новаца метнуо да се изрезбари.
– Е ако си ти, ташто, џаба си потезала толики пут – прогунђа себи у браду, па се прекрсти нагло на помисао одавно у Господу упокојене таште. – Шта лупаш, Стасо? Имаш ли ти памети ил’ ти и то однело ово бденије ноћима?
Но, ипак устаде, навуче гуњ и упути се ка капији, успут до’вативши танџару која је висила о клину у примаћој соби. Једини предмет који му је Илинка са по муке дозволила да држи уз каљаву пећ у, како је одувек мислио, превише дуката плаћеном инвентару којим се господичила док прима визите. На помисао колико му је новаца отишло на фирингане завесе и бидермајер шамлу изазва жгаравицу да прокључа.
Шаров отвори једно око, па пошто га газда прескочи на прагу одвећ дебелог и лењог од Марушкиних остатака из кухиње, настави да спава.
– А и та девојка, откад се по кујни маје, не знаш ко је више дебô. Да л’ шаров, да л’ Илинка, да л’ она сама.
Зашкрипа реза, открили капија. Атанасије зачкиљи у тмину, па спусти поглед. Пред ајнфортом, на коленима, клечао је Сретен. Атанасије истури главу замало, кол’ко да погледа на више страна гледи ли ко, па рашири капију колико да прихвати Сретена под пазух.
– Е мој Стасо, шта си дочекао. Да ти у глуво доба јашу по вратима. Сретене, Сретене где ли си се тако набарио, да ми је знати? – одгунђа вукући малаксалог човека, бледог и погубљеног, корећи себе што није са фамилијом давно раскрстио јербо му само новце траже или за њима углед им поправља.
Више због себе неголи због њих.
Увео је Атанасије лепетрику одавно, ал’ јој није веровао. Те причврљи фењер, па посади Сретена на шамлицу у кујни. Видевши да се несретни човек тресе, заогрну га својим гуњом, насу му једну из ајата, па седе наспрам њега да мота дуван.
– Сретене, јесу ли те суђаје на земљу бубнуле кад су те вагале? Је л’ те неко на паран број јаја насадио? Не баздиш. Налио се ниси. Каква те је мука натерала да ми се качиш на ајнфорт у ово доба? Да ми баљезгаш овди? О’ш да ти пандркнем?
Сретен подиже главу, прихвати једну, па другу насуту чашицу, стресе се, па уздахну. Не би право Атанасију што овај и трећи пут пружи руку, ал’ му ипак успе. Дошавши мало себи, Сретен дрхтавом руком узе домаћину и тек смотан дуван, па га припали на фењер. Газда помисли како му само нису џигерицу још узели, али остаде да седи скрушено.
– Стасо, та немој пиздити. Кад ти данас нисам прецркô, никада нећу. Стигô ме дешперат. Ти не знаш, Стасо, колико је чудних ствари на овоме свету. Не знам да л’ сам памећу скренуо. Ти ми верујеш, је ли да? Теби могу касти?
– Можеш, а и не мораш. Ако си коме коње одвезô ил’ жену целивао, не морам ја све ни да знам. Још да ми дођеш овде да се прдачиш с мене. Ти канда си уманут?
– Е мој Стасо. Није ти то случај… Ти знаш да ја терам кола свуда. Ово наше пусто зрно превозим и по земљи и колима на баржи Јуфте Циганина. Тако ме пут натерô скроз горе од Гргиног салаша. Морао сам ти и ноћевати двапут док сам стигао. Јербо сам у чарде залазио. Да убијем то време што сам дангубио, ја ти решим да потерам кола ноћом.
Атанасије се прекрсти на ово, али отћута да не ода колико је заправо сујеверан, колико и у страху од недељне проповеди проте Игњатија, који му вазда говори да се једино паклених мука треба бојати.
Одмаче стакленка допола кад Сретен развеза.
– Знаш да ја ниједаред нисам ишао на ту страну и још ми се нешто помути да кренем кроз стари пут какав, у мртве њиве, голометрину, све се надајући да ћу преком прече стићи. Избијем ти на какву пустињу, мрак мркли, коњ ми се почео да устеже. Није мило ни мени ни њему. Ал’ пошô сам, па је ред и да дођем. И ја ’нако намољавам ата да крене, кад имам шта видети – па нали још једну, а Атанасије заредом две, зажаливши што је из постеље уопште и устајао.
Ако досад није спавао, одсад вала, мислио се, ни неће.
– А кроз стрњику табана, ево као да тебе сад гледам, прота какав. Грануо. Лепо видим гди иде, ударио правац. Мрак појео све, он онако у црне ’аљине, ево да ме питаш како сам га уопште видô, не знам. Помислих добро је, па га атом нисам прегазио. Сустигнем га, назовем бога, рачунам испариће ако је каква аветиња. Ал’ ми отац одазва бога. Дођох себи, ал’ помислих куд ли се смуца по овој ’мрчини, да ми је знати? Не ваља, Стасо, оставити намерника у невољи. Још мање светог оца, мени све пред очи прота Игњатије како пени са скамије. И ја га зовнем да се попне на кола.
– А он? Ишчезе онда?
– А јеси и ти живчан. Жив човек био. Попе се он и издиванисмо ми о којечему. Мени мило што не газим пустару сам. И кад бисмо код какве тромеђе, он показа руком у један крак. Каже: биће њему ласно сад и сам до куће доћи у каквом гају. Па гди ћу попа пустити да сам иде, да се у оне ’аљине упетља, па врат савије, ’ди ћу то на души носити? Понудим да га до прага довезем, а би ми криво што није ишао даље. Опет ћу таљигати сам. И он ти, Стасо, пристаде.
Домаћин поче да загледа у мрачне кутове што титраше под фењером, па се стресе.
– И дође точак до прага. Кућа сама усред ничега. Старинска онако, Атанасије мој, као некад кад су стари земљом набијали, ал’ уређена. Види се да поп женску руку има. У оном мраку могло се назрети и пометено и омалано. И ту ти он мене позва да ме дарује, захвалан.
– Нек ми опрости света недеља, ал’ ја још нисам чуо да они кога дарују. Обично само пружају руку – па се намршти на помисао да га Игњатије за ред подсећа да он као највиђенији трговац треба да плати какво звоно за цркву, које кошта као да су га у самом Стамболу лили.
– Јесте, кад ти кажем. Окресну фењер са прага, па ја униђо’. Скромно живи, ал’ и унутра све некако старински и уређено. И нисам ништа тражио, нудио и ића и пића, ал’ да га не увредим, постојах малко с њиме. И видим тад у углу онај стари судопер. И лавор и бокал, мој Стасо, баш како је некад било. И не знам шта ми би, ’нако ме стисла жалос’ за старима, па га упитах би ли мени он то продао.
– Е свашта с тобом, Сретене, јес’ ти зелен убран? Па где ћеш домаћина раскућавати?
– Ма чекај, пристаде он. Ал’ каже није сад време. Касно је. Него кад ме пут изнова нанесе, да га ’сетим и моје је. На поклон. И ја ти тако одем својим путем, сретно стигнем и посô свршим. Па се вратим кући. То ти је, добри мој, било пре неких годину до годину и пола.
– Па шта се онда ноћас тресеш кô стрњика на ветру? Који те је андрак спопô? Све ми живце изака.
– Е што? Јопет ме послаше на исти пут пре неко време. И сетим ти се ја шта је мени попа обећао. И скренем кола ка његовом прагу. Ал’… ал’…
– Ал’ шта? Шта? – дрекну Атанасије, па све поче ослушкивати да л’ још увек хрче Илинка.
– Кад дођо’ тамо, а оно кућа му се урушила. Нигде целог стакла нема, зид оруљô, стаза му зарасла. Провирим, а унутра само мемла и прашина. Као да ту нико дисао није бар једно два века.
– И ти онда, нормално, утекнеш одатле? Дуру удариш?
– А не, ја ти се сетим да ми је рекао ту ноћ да је окаснио после службе у каквом манастиру у близини и пођо’ тамо да га нађем. Да питам шта све то значи? Је л’ он то с мене за’ебанцију правио?
– Теби су свраке то мало памети позобале.
– Слушај, дођем ти у прву варош, питам за свете оце. Послаше ме, пристигох. А да знаш да је подоста далеко и од вароши и од прага његовог. Уђем како је ред, скинем шешир, прекрстим, целивам… е динар нисам метнô, немам ни ја. Ал’ ми иза леђа наиђе неки прота, ’нако стар кô темељ. Пита ме је л’ ми треба ил’ сам само дошô да поштивам. Би ме срам да му кажем, ал’ мислим се, кад сам већ претегао толики пут, шта ме се па тиче. И опричам ја њему да сам дошô до проте што живи где већ.
– И отерô те? – промуца у нади да неће чути шта би могло следити.
– Није. Посади ме на дрвену клупу, уплете прсте, па рече да тај и тај кога ја тражим није…
– Није ту сад и доћи ће изјутра?
– Јој, Стасо, што је теби срце кô у зеца. Није. Није тако било. Казô ми да тај попа, Доротеј, кога сам ја гледо у пуној снази и уређеној кући… је умро има томе више од пола века.
Атанасије заборави на чокањ, па натегну из стакленке.
– И још ми казô да је он њему ђакон био, још као деран. Да ево њему је скоро осамдесет лета и да ја нисам први који долази. Каже оца да ако ми је рекао да узмем лавор, пуст био кад сам га и видô, да га узмем слободно. Све су ствари тог попе сачуване у подруму манастира јер никог свог имао није да му се то преда.
– А теби баш запело за лавор? Ниси се поштено опрô откад те знам.
– Па кад сам чуо шта је посреди, и није ми баш запело. Нисам ’тео да узмем. Не знам ни како сам из порте искобељао. Ал’ кад се сетих да ме старина питô да л’ сам видô ноге од мог попе, ту се и досетих да од мантије се није видело да их нема. Ти знаш, Стасо, да приказа има само трупло. И оно над њим. Ал’ како сам ја то могао од ’аљина видети? А жив је био, жив, кунем ти се. Могô си га дотаћи. И лепо је причô.
– Бог с тобом, Сретене! Па си нашô одоцкан да шизиш? Откуд ћу ја знати прилике ко има ноге ко нема? Немој ми још ту беду навлачити на кости да се упознајемо, па да и мени почну на фруштук долазити.
– Неће, Атанасије, неће. Фруштук ти је после првог петла, не пре. Они долазу кад…
– Ма, немој сад квоцати. Далеко им лепа кућа.
– Кажу да је он усред службе душу Богу принео. И стално се враћа да исту дослужи. Зато се маје по пустари.
– Ето, није нико никог гризô. Сад си нашô да се дрмаш кад је све одмакло већ.
– Није то, Стасо, није – поче Сретен да абленда очима. – Мене сад стра’… да се он не наједи што његова поклона нисам ’тео узети.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.