Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Јелена Гавриловић
Калина, пуштеница велможе Милете, о судби својој
Удадоше ме за рђу од човека, велможу Милету. Сваки ми дан сузе и јед зелени беху храна. За друго на божјој трпези не знадох.
Велможа Милета беше хуљав и прек, на дукате лаком. Нема путника намерника, ни званих и незваних гостију којима нешто не потури или од којих нешто не узе на превару. И мене би продао да ме ко хтеде купити. Но, тад бејах црна да црња не могу бити и сва згурена од жалости, те ме туга беше и погледати, а камоли за жену или иночу узети.
Милета беше, да простите, мужеложник и мекопутник. Мени не прилажаше, и то беху једине моје услишане молитве. Али су зато из његових одаја сваке ноћи одјекивали такви крици насладе и разблуда са којекаквим дечарцима и жутокљунцима да то не беше за уши крштена света.
Да беше обичан курвар, ни по јада. Ал’ он дечаке љубљаше и за њима се успаљиваше, салећући их са свију страна. Довођаху ту сироту млађарију са села, њива, из сиротиње тешке, где матере већ једва чекаше да се ратосиљају једних уста више. И не питаху чиме ће им чељад платити поњаву меку и врч вина. Један плавушан тако побеже од овог угурсуза ономад, те стане приповедати наоколо о ономе што се чини у дворима нашим. Не прође много, а прочу се да сконча као обешеник, окренут наопачке. Ногама везан за грану чемпреса, с главом надоле, ка земљи црној. Кажу, очи му искљуваше лешинари.
А ја се досетих, те приупитах једнога кмета, потурив му пар дуката у шаку, да ми покаже оно место где је сиротан висио обешен. И показа ми овај, сав премро од страха: све се освртао за собом, као да је кога убио или опленио.
Стадох копати онамо, што ноктима, што кашиком златном коју од куће понесох у недрима. И дакако, нађох тамо корен љубавчице, величине повећег рена. Извадих га, увих у неке крпе, те пожурих кући.
Знадох шта ћу са својим пленом. Подучи ме свему Томанија, Влахиња, дојиља моја, коју поведох са собом из очеве куће, да ми буде слушкиња код Милете на двору. Научи ме штошта о „светом растињу”, како га она зваше. Које је благотворно, а које за бајања и уроке, „кад ништа друго не помаже”.
А ја дођох до тога да ништа друго не помаже. Бог ми је сведок, или бар Богомајка, ако је одиста жена.
Узех онај корен и приправих га онако како ме Томанија беше научила. Оставих га да преноћи под отвореним небом, за млађака, на гумну, близу места где беше покопан Милетин пас гонич. Ставих вилу и мотику укрштене на оно место, а поврх њих срп. И још нађох неку девојчуру у које беше месечница, јер у мене од патње моје и слабоће престадоше те ствари, да се помокри на оно место, мокраћом крвавом.
Сутрадан извадих љубавчицу, смрвих је у бакреном авану, те стадох кришом потурати Милети прстохват тог чуда, што у кондир с вином, што у вариво… Прође неко време, зима цела, прах се већ добрано истрошио, а Милети ни длака с главе не зафали. Здрав кô дрен. Румен и набрекао. Доводи своје младце у ложницу и чини опачине своје да све њишти и стење као вепар. Да ми га је голим рукама удавити, ушкопити га као нераста и мошнице му у уста огавна ставити. А онда га бацити негде на утрину, пустопољину, да га курјаци и пси растргну.
Но, не даде ми се. И већ ми живот толико додија да реших да себи пресудим. Узех оно што остаде од праха љубавчице. Попих надушак, изјутра, са врчем вина. И одлучих да сачекам смрт. Може бити, на хуљаве људе, бесовима поседнуте, и не дејствују мађије. Како ће ђаво на ђавола устати?
Реших да одем у дубраву, седнем под неки храст и видим шта ће са мном бити. А беше ми свеједно. Бејах рада и у мукама скончати. Преседе ми онакав живот. Без порода од срца и икакве милоште.
Тровах Милету, а отровах себе саму. Тако то бива кад душом завлада чемер.
Чекајућ свој усуд под крошњом голема стабла, дочух како се два гаврана нада мном домунђавају, гракћући, као да одиста приповедају нешто један другоме. Начулих уши и, за дивно чудо, разумедох о чему зборе! Сад већ знам да то беше дејство онога праха, да отвара уши за говор немушти.
– Када би ова госпоја знала да ће овуда проћи један ловац млађани, убава лица, са стрелом и тоболцем, у потрази за вуком што закла овна газда Милети, не би тулила једнако, призивајући смрт, но би брже-боље устала, отрла прашину са своје хаљине и умила лице у потоку – рече један.
А други ће на то:
– Одиста, има ли ичег безумнијег од жеље за смрћу у њеном добу? Гле, младица из сувог пања, остављеног да иструли крај пута, олиста с пролећа, а како неће ова госпа што се пепелом посипа, а на жару седи? Чекај само да ветар дахне и очас ће сва у пламену бити!
А ја већ мишљах да ми се све то причињава, јер ме свест зацело напушта и смрт се приближава. Ускоро ће ми, дакако, тама и на очи и на ум пасти, а и почело се смркавати.
Немадох кад ни да промислим о ономе о чему гаврани збораху, кад се грм лужњака преда мном зањиха и из честара помоли некаква прилика. Младац, стасит, у одећи од фине јеленске коже, лаконог и гибак, да му се корак једва чуо. Тек покоја гранчица крцну под његовом стопом.
Не препадох се. Остадох као прикована за онај храст, све гледајући у оног момка, што очито беше ловац, јер у руци држаше лук, а на леђима му беше кожни тоболац са стрелама.
Трже се кад ме виде. Да сам курјак – нисам. Помисли да сам у каквој невољи, те ми пружи руку да устанем. Чињаше се сметенијим од мене. Мени моја голема и предуга туга одузе сваки страх. Чега се имадох бојати? Да ме не обљуби? Не може бити горе и грђе од тога да умрем нељубљена. Да ме не обешчасти? До јуче хтедох убити свог мужа, та какву ја част још имам?
– Седи до мене – рекох му, а то из мене проговори неки туђи глас, дотад непознат. Ваљда у том гласу беше нешто заповедно, неумољиво, што не могаше поднети премишљање и одбијање, јер он истом послуша и седе. Ту познаде да сам жена газда Милете, господара његова, и мало се штрецну, но ја га ухватих за руку и смирих погледом. Не знам да ли то беше поглед срне или вучице, тек он ми не могаше више ништа одбити.
Легох с њим и земља замириса на смиље и мирту. Лице му сијало као сунце кад се помоли из облаке после кише, кад збаци капуљачу. Све једнако гледах у то лице и очи небесне, какве се не виђају у нашем крају почесто. Хтедох му рећи да не марим шта ће чинити са мном, да чини све што му на ум падне и да се нимало не либи, али не могах више изустити ни реч.
Он знадијаше са женама.
Воњ му беше мушки. Опор. И лековит. Не могах ни замислити да би ме сладост мушког загрљаја једним стиском могла излечити од све горчине у грудима. А тако би, вере ми.
Онда устаде, отре прашину с јеленске коже, и нестаде у честару. Ја остадох да лежим на миртама и смиљу. И немадох ни снаге ни жеље да устанем. Да ми ко рече да ћу довека тако лежати, повиновала бих се том гласу без поговора. Већ се нада мном згуснуо мрак, кад најзад смогох воље да устанем. Да је какав вепар натрчао на ме да ме пробурази кљовама, не бих марила. Отидох из дубраве тетурајући се, омамљена, насумице бирајући пут, по мрклом мраку.
Кад стигох, затекох Милету за асталом, самог. Сеђаше на кожном наслоњачу као на судијској столици. Не погледа ме када уђох, но беше јасно да ме је чекао. Као да је какав крвоследник његов пратио мој траг у шуми. Он беше веће псето од свих паса његових ловачких.
А ја се још и не почех трезнити од оне милоште у дубрави. Би ми као да сам три врча вина зачињена љубавчицама попила. Не беше ме ни стид ни срам. Још мање осећах икакав страх. Та ја се већ бејах од живота опростила, а богме, ето, у дубрави погледа и испуни ми жељу неречену! Чега ћу се још плашити?
Признадох све, само да више не гледам ту гнусобу. И све се брзо заврши, срећом, јер ни он мене не беше рад гледати. Од првог ме дана омрзну, осећах то.
Посла ме у манастир подно Чемерника, да окајавам грех свој до краја живота. Ја свој да окајавам, а он у својима да трули далеко од мојих очију. Црви га живог изјели!
Нетом у манастир наврати некакав човек дивовска раста. Од онијех џидова. Дође да оправи источни бедем, који већ стаде попуштати.
Мени рекоше, као искушеници, и још прељубочинци, да се држим подаље од мушких посетилаца. Још сам, веле, под строгом покором.
А не знадоше шта све може пасти на ум жени што се ратосиљала беде.
Улучих прилику да ухватим оног џида, грдосију, и проговорим с њим, док клесаше камен за онај бедем, изван зидина. Замолих га да ми нађе каквог ата, чилог, и доведе га ту, у поноћ. Рекох да ћу му платити сувим дукатима, које годинама скупљах, поткрадајући Милету. Још рекох да сам спремна и лећи с њим ако иште, само да утекнем из онијех зидина.
Но, он ми рече да ми не треба ат. Џид је за ту работу подеснији и бољи од сваког коња. Бржи је; лакше се пробија кроз честар. А по снази за атом не заостаје. Дукате узе, али са мном лећи не хтеде…
Чекаше ме у засену, иза бедема, у договорени час. Понео ме накркаче кроз дубраву као да сам перо ластавичје. Све ми ветар у ушима зујао колико је хитро јездио са мном. Шикара се пред нама размицала, али ми ниједна грана не огребе образ.
Негде у дубрави ме запахну мирис смирне и мирте, док промицасмо кроз дрвореде младих лужњака, али то беше само на трен.
Све прође како ваља. Оставио ме на раскршћу да чекам какав караван на царском друму. Беше ми свеједно иде ли на исток или на запад, само ако ме хоће повести. Па шта ми Бог дадне.
Пуних је десет годиница отада прошло. А као да је три века минуло. Ево ме у Тиру, међу Османлијама. Са Косаром, посестримом. Продајем пурпур. Имам своје девојке које ноктима мекушце отварају за ме. Лађе трговачке долазе и одлазе, шкриње круже ли, круже, а ја остајем у луци. За својом тезгом, са надстрешницом од дамаста.
Тргујем са мушкима, али слабо марим за оно што говоре. Слушам птице. Понајвише гавранове.
За свога века упознах само једна честита човека. А и он беше џид.
Овде ме сматрају туђинком. Зазиру од мене, али ме не дирају.
Шта жена боље пожелети може?