Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Александар Радовановић
Избављење
Седео је у мраку пећине и посматрао своје друштво. Већ данима га не оставља на миру. У почетку се плашио незнанца, али се привикао. Не верује у његове добре намере, али не мисли ни да ће да му науди. Једноставно, ту је. Та… прилика… У мраку је тешко и да види било шта више од силуете младог човека. Глас му је био продоран, али благ.
Када је добијао храну кроз отвор на врху, странца није било. Увек је нестајао кад је у пећини било светлије од полумрака.
Никоме није причао о њему. Његови тамничари би мислили да је скренуо или да се бави враџбинама, што би им дало додатне аргументе да га оставе без ичега и можда и убију. А и он му је једино друштво које има већ данима. Нежељено друштво, али ипак друштво. Приче су му чудне и увек ударају у живац, често се и разљути, пар пута се затрчао према њему да га удари… Али странац нестане једнако како се и појавио. У трептају ока, осети се само благо струјање ваздуха. Да је странац ту, зна по осећају који добије у задњем делу врата. Нека чудна језа, као хладан зној, која му непогрешиво јавља да је странац ту.
– Будан си – рекао му је странац.
– Будан сам.
– А баш сам се питао докле мислиш да спаваш. Немам с ким овде у овом мраку да причам кад ти спаваш.
– Онда ћути. Као и све утваре и наказе на овом свету.
– Је л’ то мислиш на мене? После оволико времена? Колико си се пута прекрстио и призвао име Свевишњег, а ја сам још увек ту?
– Шта ти уопште хоћеш од мене?
– Да причамо.
– Докле?! И о чему више, побогу?
– О теби. О томе зашто си овде.
– Опет?!
– Опет. Полако, немој да се нервираш. Нисам те ја овде затворио.
– Браћа су ме затворила, причали смо већ и ту причу. Хајде неку другу.
– О чему би да причамо? О женама? О баловима, лову, или о неким таквим стварима? Могу да причам о чему год хоћеш, али и сам знаш да ти се прича само о једној ствари, једној јединој о којој размишљаш откако си дошао овде. Добро, размишљаш и о слободи, али није пристојно о слободи са човеком који је затворен у пећини.
– Знаш и сам све што бих ти рекао, баксузе. Зашто ме мучиш? Браћа су ме…
– Да, да, знам. Браћа су те затворила онда кад су видела да си им постао претња, и у томе су им помогли из иностранства. Нећу више ни ја да слушам о томе. Досади то после неколико дана. Хајде ми реци како си стварно доспео овде.
– Шта да ти кажем више?! Угурсузе један! Што ме још и ти мучиш поред свих овде?! Шта би да ти кажем?!
Није видео у мраку, али је осетио странчев поглед на себи. Као да је сада у мраку могао тачно да одреди где су странчеве очи и као да су те очи сада биле чврсто фиксиране на њега. После неколико тренутака тишине странац је рекао:
– Да, изгледа да стварно не знаш… Хајдемо овако… Шта би ти урадио да си успео да затвориш своју браћу пре него што они затворе тебе? Али немој да ме лажеш. Знам кад ме лажеш, онда ћемо све морати да поновимо, а то не жели нико од нас.
Поново је погледао у правцу странца. Те речи су га такле. Стварно, кога би и зашто морао да лаже? Он је у пећини. Колико зна, пред њим је или утвара, или је полудео и замишља некога са ким разговара. И коме би ова приказа, која се крије од сваког светла, могла било шта да каже? Решио је да му открије своје најдубље планове.
– Прво бих, уместо Цариграда, тражио савезништва са Угрима или Млецима. Они већ једва чекају да зађу у ове крајеве. Ако би Цариград видео да постоји реална опасност од тога да имају…
– Пусти ме са тим. Ја те питам о озбиљним стварима, ти ми причаш о политичким савезима. То све причају и твоја браћа. И они имају своје саветнике, и они су школовани као и ти. И кад се околности промене, и ти и они ћете да радите другачије од свега што сад планирате. То ме не интересује. Дај ми нешто што је само твоје.
– Не знам на шта мислиш! Ово још никоме нисам рекао, а ти ми…
– Знаш. Ако сад не знаш, схватићеш. Ја сам ту и чекам те да ми кажеш.
Почео је да прича странцу нашироко о томе зашто је то битно и колико је то заправо нешто најбитније што било ко у његовој позицији и може да размишља. Странац је ћутао.
Онда је почео да се дере на странца, да га тера, да га вређа…. Странац је ћутао.
Осећао је странчев поглед из мрака и онај хладан зној низ врат, али је у пећини владала тишина.
Онда се и он ућутао, али је издржао само неко време. Залетео се агресивно тамо где је знао да странац седи, али као и раније, није нашао ништа. Вратио се на своје место и кроз који тренутак поново осетио очи из мрака. Сада је у том правцу бацао камење које је напипавао у мраку. Иако је странац и даље био ту, камење је ударало о зидове пећине.
Склупчао се у страну и почео да плаче. Свега му било преко главе. И политике, и борби, и браће, и жене и деце, и целог света, и народа, и желео је само да свега нема, да остане сам. Али ни то није могао. Није био сам, а био је најусамљенији човек на свету. Није знао шта његов мучитељ хоће од њега. У неким тренуцима се правио да му није ни битно, али је само о томе размишљао.
Престао је да узима и храну коју су му спуштали ужетом. Више му ништа није било битно. Седео је или лежао склупчан, окренут леђима свом крвнику, чији је поглед осећао у сваком тренутку. Спавао је врло кратко и са наглим прекидима. Долазиле су му слике свих догађаја од детињства којих је могао да се сети. Сви балови, сваки лов, сви људи које је гледао око свог оца, његова браћа, сви људи које је имао око себе… И ништа му није било битно.
У тој је агонији провео пет дана. Знао је да је било пет дана по отварању и затварању поклопца на врху пећине. Осетио је и да је доста смршао и онемоћао од нејела. Али му ни то није било битно, сем оног нечег до чега није могао да дође, а што је желео више од свега. Да макар отера овог мучитеља.
Сањао је сан. Био је то кратак сан, као слика. Стајао је насред планине, са раскошном одеждом и круном на глави. Поред њега је стајао неки млађи човек са архијерејском одеждом и митром на глави. Заједно су гледали мноштво народа у подножју планине. Међу народом је било свакаквог света. Неки од њих су били обучени у одећу какву дотад није видео било где. Неки су били ниски, неки високи као један и по човек. Било је и жена, деце, стараца, и сви су гледали у њих двојицу. Пробудио се.
Знао је. То је било оно што је крио и од самог себе, што се није ни усуђивао да помисли, а камоли да каже неком другом.
Усправио се, окренуо се према очима у мраку које су увек биле ту, и почео:
– Овај народ је застрањен и заглупљен са много страна. И још увек и није народ, него умногоме бесловесна пучина која се њише од једног до другог господара, без реда и смисла. Хоћу да им дам кућу. И хоћу да се у тој кући зна и која се слава слави, и како се слави, и да их као отац штитим. И хоћу да сатрем бугарску јерес без милости, јер у једној кући не могу да постоје два домаћина, и не могу да се славе две славе. Нека ме због тога и мрзе и пљују докле год ме се сећају, али је дужност оца да ради најбоље што може и зна за будућност своје деце, и да гледа да им не оставља гују у недрима. Наше родитеље ћемо да поштујемо, јер смо од њих потекли, али њихове грешке ћемо да исправљамо. Помирићу родитеље и децу, али не по цену да родитељске грешке остану само зато што су их направили родитељи. Окренућу други образ где могу, али мој и народни образ нису исто. Са браћом ћу да се разрачунам, јер та браћа разграђују кућу, али ми њихова деца нису крива ако не наставе стопама својих очева.
Странац је и даље ћутао, али су му очи из мрака биле некако другачије. Као да га је сада по први пут интересовало шта му се говори. Наставио је:
– Такав народ морамо и да лечимо, и да образујемо, и да продуховимо. Када иде у шуму, то ће да буде да би цепао дрва, а не да тражи шумске духове. Када иде у цркву, то ће да буде да се моли, а не да обрће свеће наопако за своје непријатеље. Кад се рат заврши, даће побеђеном непријатељу парче хлеба, уместо да му скине и гаће и чизме и још да му ископа очи и таквог га пошаље кући. Народ који ја желим ће да буде народ коме ће притицати и други, а не да од њега иду. За такав народ ми треба Бог, и једино са Њим могу да направим завет да правимо такав народ. За такав завет, даћу све што треба. Ето, чуо си то што је било у мени. Сад можеш и да ме оставиш.
Мало је поћутао, па је додао:
– Ето сад кад сам све из себе испразнио… Човек не мрзи Бога, него не зна његове планове. Чак и кад је скроз сигуран да га Бог гледа и води, не зна планове и не зна да ли ће му се свидети ти планови. А ја бих да склопим овакав завет затворен у овој пећини без светла и излаза. Толико сам горд.
Прилика из мрака је по први пут устала са свог места и почела да му се приближава. Ваздух у пећини је постајао топлији како му се прилика приближавала. И мрака је било све мање. Видео је у полумраку лепо грађеног младог човека, у оклопу какви су се одавно носили, са смеђом косом и лепим лицем. Био је поприлично висок. Сав се испунио неким чудесним блаженством, толико да су му кренуле сузе на очи.
Младић је проговорио:
– Нека буде онако како си рекао. И нека и твојим потомцима буде онако како си рекао. За завет који тражиш, цена је велика, али ћеш да је платиш. И та цена коју платиш ће да прослави и тебе и све твоје поколење, све док је сећања на вас. А сад спавај, дуг је пут пред тобом.
У кратком тренутку, младић је засијао и светлошћу обасјао целу пећину, и нестао.
Остао је сам, али није био усамљен. По први пут откако је у овој вражјој пећини, успео је да заспи и да се наспава.
Када се пробудио, видео је јутарње светло са плафона. Поклопац је био отворен. И видео је и конопац који је спуштен у пећину. Пришао је и цимнуо конопац. Био је причвршћен за нешто. Попео се уз конопац на врх пећине. Чувара није било нигде. Само њихова храна свуда, и вино у меховима. Како ништа није јео шест дана, могао да узме само мало хлеба. Попио је и мало вина, и то га је окрепило. Сишао је са пећине на пут и кренуо ка својој кући. Наишао је на неке људе. Назвали су му бога и пошто им је био непознат, питали су га ко је и чији је.
Насмејао се и одговорио им:
– Немања, син Завидин.