Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Ана Миловић
Сан Пере сликара
„Живот је диван сан на овом свету, једина му је мана што кратко траје.”
Верујем, сада верујем да се неки снови никада не прекидају. Сањао сам мало током живота, све што сам започео, живот ми је завршавао. Тако сам пловио кроз разне фазе свог, како приватног, тако и професионалног пута. Увек са кистом у руци, оловком и папиром, од вршачких брегова, бечких улица, париских и будимпештанских галерија, од цркава, храмова, пустињских дина, османских ратника, лепоте и жудње, јаве, и опет сна.
Нећу се поново гласно присећати добро познатог вам уточишта мојих детињих узлета. Сам, увек сам, пред маестралним зографовим срцем које је на омалтерисаним зидовима вршачке православне богомоље оставио само мени да срчем на кашичицу свакодневно истину о…
Нисам знао имена техника које сам примењивао на својим првим цртежима, али су се јасно разликовале црте и њихове сенке.
Шкрипала су велика врата која сам с муком отворао. Зидови нису носили исту причу. Никола Свети дочекивао ме је свакога јутра, осунчан драгим зрацима, пратећи помно сваки напредак мога будућег постојања и смислености. И данас ми певају милозвучна звона из уста осликаних мојих – Саве, Богородице и Христа, мој први уметнички хонорар. Исти цртежи били су ми вагони на путу у обећавајући Беч, његове учитеље и клупе.
Родно место красила је и Црква Светог Герхарда. Удаљена је пет минута хода од изворишта моје уметности. Обложена каменом, лепотица неоготског стила нема урезано ни сачувано име свог неимара, али има савршено осликану Свету породицу. Расла је са мном. Оргуље су у њој засвирале први пут за мој четврти рођендан, и док сам прогледао младим сликарским видом, иако су створене педесетак година каснијe, када су заиста унете у то чудо од катедрале. Такав горостас архитектонске уметности звонио је и без звона.
Веровао сам да се, упознајући се са унутрашњошћу ове богомоље, повезујем духовно са својом рано преминулом мајком, Ернестином, која је била француског порекла.
Два паралелна торња нису погледу дала да скрене ни десно ни лево, већ као да је сваки био за по једно око, не би ли пунили срца верника и оних који то нису. Једнако је остављала свакога без даха банатска дива створена по угледу на француску разбокореност пре ренесансе.
Тражио сам место на које ћу сести. Било где да сам се окренуо, чинило ми се, испред мене је било исто, а осећај да ме нешто вуче страга, није ме напуштао. Мале су моје године биле, недовољне да разумем, а превелике да одустанем. Спустих се и почех да оживљавам на белини папира само погледе које су били упрти у моје дланове. Погледи су померали моје прсте и као у некој невољној радњи, не могах да их контролишем. Предуго ми се чинило време које треба да исклизи и да на скици препознам и свој лик. Одакле моје очи? Тада сам их видео први пут, боље него у огледалу. Нису имале осећање страха, али чуђења је свакако било. До тог трена под мојим покретима настајали су обриси само онога што је око видело. Нисам видео себе, бар не у огледалу. Мора да сам из неког необјашњивог ванвременског разлога боравио у мисионарским караванима бар као водоноша. Може ли то бити? Стани. Страдати за оно у шта верујеш, веровати оно што радиш, пратити знакове који се не виде… Судбина свих великих, па и светих. Судбински пут и овога домаћина који је проповедао хришћанство и страдао, па се уз мађарског краља Стефана и он посветио. У његовим рукама рог за нешто, а не за неког. Нешто нас учи да делима себе представљамо. Није се њиме оглашавало ни у лову, ни за витешке подвиге, ни о светковинама, већ само испуштао тон да је Бог један. Један.
Гледам у папир, опет само очи. Све су ту, и моје. Мирно сам кренуо да излазим, али сила која ме је вукла, осетила је моју несигурност. Чини ми се да сам гвозденим кораком напуштао своје досадашње безбрижно детињство и корачао према усуду који, сада знам, прати сваки мој покушај да наставим лаконого.
Нема игре, само играча. Несвесно сам започињао или настављао разне игре који су други смишљали. Дар, таленат и рад нису довољни. Нисам то знао у самом почетку, ноћ ми је односила оно што сам се дању убеђивао да знам. А ноћи су пусте. И дуге, а пре свега честе.
Трагао сам за начином да страшна сила у мени стане, да вратим боје на своје послове и да чујем опет звук оних оргуља које још нису биле унете у храм.
Молим се да ми верујете да ниједна моја слика није настала пуком случајношћу. Био сам немоћан да бирам. Радио сам знајући да ће мотиви који се роде на свим мојим крвавим платнима мењати токове и ваших живота. Могуће је.
Упознавао сам бели свет са културом и обичајима вишевековних освајача дајући им на тацни њих саме. Лутао сам као каква утвара, вукао лонце, поклопце, кубуре, гусле, не бих ли показао примитивно за којим сви жуде. А требало је само заспати.
Своју прву бечку ноћ памтим као искру која ће ми заувек кварити игру на коју је личио мој живот, свима сем мени. Деловало је да плешем сликајући, чинило се свима да певушим убирајући плодове свога срећно усмереног талента и безбрижног изласка на свакој животној станици. Али није било тако. Демони су вукли на своју страну, зло је навикло да влада, покорен сам био, а да то нисам испрва ни знао. Имао сам премало искуства да разликујем добро од зла. Веровао сам да као људско биће не могу да стварам и негујем зло. Утапао сам се у небиће, које је мноме почело да влада баш од те прве бечке ноћи. Тама као опозит или одсуство светла носила ме је и вукла нечастивом бесу, вођи сваке нечистоте.
У дрвеном кревету опремљеном немирисном постељином давао сам се сну не мислећи ни на шта. Нису ми се мотали по глави они које сам у кући оставио, све је некако било преда мном празно, без кола у које су се ухватили и око мене играли сви овдашњи. Капци се не опуштају, али ја спавам дубоким сном. Ходници. Њима одзвањају речи које ћу тек чути. Као из шупљине звони топот некaквих бића које не препознајем. Одлучујем да их пратим иако осећам немерив страх. Препознајем звук воде, али не као шум, већ ударање са великих висина о камење. Прија ми што ми звук који чујем најављује да сам се нашао у отвореном простору. Надам се да је природа и да ћу се у њој сакрити будући да природу знам, да јој верујем и да ћу, ако ми се посрећи, упознати нове крајолике.
Само да не буде људи.
Трагам за познатим мирисима не би ли ова отворена шкриња природе одбацила сваку Пандору. Тога ме страх. Зла.
Одједном се раздани неком неприродно јаком светлошћу. Видех слапове тиркизне воде како врцају из кречњачког прераста. Знам сигурно да никада дотада нисам чуо за то авангардно дело природе. Овај испред мене није настао радом кречњака, створен је само за ову ноћ да бих ја прошао испод каменог свода и пратио светлост до њеног увира. Мрак, влага, равномерни одјеци непосредно иза мене. То је, верујем, она сила што ме некоћ вукла. Чуда немају станиште, она су свашточине, увек спремне да дочекају овакве радозналце и наивце. Било је готово, није вредело мислити, требало је без главе уронити задржавајући ваздух. Ваздух је био неопходан за планирани повратак. Урадићу, узећу, видећу. Само да се вратим…
Ништа ми још тада није било казано, али ја се као по наредби ритуално умих. Помислио сам да је чудно што вода није била нарочито хладна и како ми накупљене сузе природе нису пружиле жељено разбуђење. Па нека, и досада сам могао снен ходити. Снен ћу прихватити магијске моћи. Прихваћене магијске моћи, то сада знам, узроковаће све моју и нашу будућност сапету гиздавим рамовима.
***
Године су прошле. Место мога боравка ланцима је оковано о послове које су ми наручивали. Морао сам да мењам историју, мислим због будућности, или само тако.
Тешки су били ти задаци. Дела су била састављена од знакова које је светина требало да тумачи како би се утиснула и као народ.
Млада краљевина, прелазак у двадесети век, борба са вишевековним османским стегама. Покажи Србију када је била најјача, пре освајача, после свих немањићких симултанки.
Шта друго моловати него цара јединога. Нека буде Скопље, нека буде круна!
Две године трајале су припреме, и као увек, док не узмем алат, спавао сам мирно без сна.
Композиција ме је бринула, али више сам страховао од самога себе. Сви су на платну. У центру, наравно, он, жена му и нејачки син. Два патријарха, војводе, великаши, чувар ризнице, коњушар, комшијски великодостојници. Укупно њих тридесет које сам светлом обасјавао и обојеним мрљама оживљавао. База и овога стварања била је неминовни бег од сна. Све до једне ноћи.
Готово да је наручена историја, која треба да сведочи о величини и постојању народа, стављена на париску обалу крај Сене, кад зароних у сан посебан.
Воде није било и нисам се имао чиме умити. Као и увек, осећао сам силу која ме вуче и враћа. Иако лежим, не пропадам. Закованост за дотадашње искуство није ми помагала да се отргнем. Та спољашња снага није постојала, она се рађала као по потреби. Нема те судбине од које се може побећи, јер је давно одлучено и потврђено да се историја кроји мимо народа. Како сада да дозволим да се дани измешају и да се као карте у диригованом шпилу сложе? Гледам спавајући и осећам да сила попушта. Наивно мислим да сам је савладао, задовољно устајем како бих проверио платно.
Један, мој, а ко би други био до јунак гусларске струне, пружа руку и само што не испусти онај смотуљак који сам му доделио. Сагињем се, не осећам да ми је већ глава у платну. Ма није то глава, шупља буква која је дозволила да се угура у историју, у сами врх снаге и воље великог Силног.
Боли и сада сећање на тренутак слабости коју сам себи дозволио. Сетих се вршачке катедрале без оргуља, само тишина и сила која вуче. Клечао сам да схвати да молим. Помислих да сам први на коленима и да ће то помоћи. Ја нећу да будем заглављен у недовољно опеваној моћи и снази амбициозног оца којег син неће имати снаге да прати.
Мој је отац био фотограф, хватао је тренутке среће и туге. Ја сам сликар. Урош страдалник и неправедно осуђени тамничар све наше пропасти.
Длановима гурам опну. Окрећем леђа како бих подупро рам. Тражим излаз, ја не могу да звоном сазивам, ја сам само звоноцртач. Пусти ме, невидљива сило, да се скрасим у неком винограду, пусти да историја пружи и малим народима род и рађање. Ништа ме не вуче, али не могу напред. Заглављен, иако је свануло, безуспешно се обраћам овима до себе, они као да се подругљиво смеју.
***
Не, нисам насликао себе.