Смрт кнеза Доброслава још једна је у низу драма Матије Бана, који је био изузетно плодан драмски писац, културни и просветни радник, политичар. У својим тинејџерским годинама почео је да пише, чак је на италијанском језику написао четири драме, али касније их је уништио. Читајући Шекспира, почео је да усваја његов стил и мотиве, те врло брзо му постаје узор у стварању драмског текста.
„О драмама његовим писано је у разним приликама; нарочито је у раније доба било о њима чешћега говора. Али исцрпне расправе о њима српска књижевност још нема. Како је политички рад његов различито цењен, тако су дијаметрално противни били и одзиви о драмама Бановим. У оцењивање је редовно уношена или већа количина личне симпатије или још већа примеса антипатије према писцу. Данас се већ може у књижевну историју српску унети закључни суд, по коме је Бан драматски песник, чије су драме испуниле читав један период у развитку наше драматике, наставивши историјску драму прихваћену од Јована С. Поповића и заједно са Суботићем изведену до најновијега периода, до времена осамдесетих година деветнаестога века, кад се позоришту почињу стављати и друкчији захтеви.” (Одломак о Матији Бану из дела Знаменити Срби XIX века Андре Гавриловића)
Инспирисан легендом о великој, али забрањеној љубави двоје младих са обала далматинског приморја, Матија Бан је написао драму Милијенко и Добрила, која тематизује љубав двоје младих чије су породице у свађи, а наставак за ову драму је Смрт кнеза Доброслава. Ова драма, трагедија у пет чинова, по мотивима врло је слична Шекспировом Хамлету. Године 1866. први пут је изведена у Српском народном позоришту у Новом Саду.
Ова трагедија бави се темом убиства, покајања и казне за почињено дело. Кнез Доброслав, Добрилин отац, у цркви коначно признаје почињено дело, признаје своје грехе и моли за опроштај. Бан у овој драми открива ко је убио Милијенка, у која искушења пада убица и како се носи са њима. Како притисак на починиоца злочина расте, његово спокојство не долази, већ га неке јаке ђавоље силе терају на још кобније мисли и потезе. Читалац с нестрпљењем иде ка крају текста, размишљајући хоће ли доћи до признања кривице, покајања и извршења казне.
Слично Шескпировој Офелији, тако и Добрила Матије Бана морално је чиста особа, која је једино „скривила” што је дозволила да јој се догоди забрањена љубав. Волећи чисто и искрено, не може да издржи бол насталу након Милијенкове смрти, обузима је потпуно лудило и завршава на самртничкој постељи.
Људски живот на земљи је
Туга непрестана;
Блажен онај који с њим се
Раставља зарана!
Те у божје лети крило,
Гдје је свака радост;
Гдје у вјечној сласти теку
И љубав и младост.
И на крају, поред свега што је кнез Доброслав урадио, поставља се питање има ли опроста за њега и зашто је Добрили важан његов благослов.
ДОБРОСЛАВ:
На њ проклетство! Ноћас! Нож! О Томко,
Пророштво се твоје испунило…
Шћах узалуд да се обезб’једим…
Испред Бога не бјежи се никуд.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге мање познате драме: Владимир и Косара Лазара Лазаревића, Несуђени Милана Јовановића Морског, Вечити младожења Александра Илића, Госпођица као сељанка Милорада Шапчанина и многе друге.
Драму Смрт кнеза Доброслава погледајте ОВДЕ, а сва дела Матије Бана ОВДЕ.