Драма Кабарет код „Две хемисфере” са поднасловом епопеја у пет чинова са предигром објављена је 1936. године. Књижевно-историјски гледано, овај текст припада српском експресионизму, односно авангарди међуратног периода. Због своје оштре критике српског друштва у емиграцији током Првог светског рата и политичке неподобности никада није извођена на сцени и данас спада у ред нашег значајног књижевног наслеђа које је заборављено и које се типично у књижевним историјама заобилази.
Александар Илић
Александар Илић пише своја књижевна дела у периоду између два светска рата, те је његово стваралаштво, као и његов живот уопште, у највећој могућој мери обележила траума Првог светског рата. Поред поезије, која је остала расута у часописима, написао је роман Глувне чини, као и више драма.
Прва драма коју је написао била је једночинка Са својима, изведена у Народном позоришту у Београду 1912. године. Имала је лош пријем и код публике и код критике, па никада није обновљена, а није доживела ни своје штампано издање. Драма Кајање објављена је први пут 1922. године у часопису, а штампана 1933. 1924. имала је и своју премијеру у Народном позоришту, а познато је да је играна и у Скопљу; пријем драме био је бољи, и стиче се утисак да се од Александра Илића тек очекују велика дела. Ипак, његова наредна драма Кабарет код „Две хемисфере” никада није изведена на позорници.
Поред уметничког рада, Александар Илић бавио се и критиком и теоријом, пишући есеје позоришту и филму, а бавио се и сценском уметношћу, посебно балетом. Написао је и расправу о историји и теорији театра Светско позориште (1940).
Током Првог светског рата Александар Илић је био добровољац у српској војсци и 1917. године нашао се, заједно са другом образованом омладином, у Француској. Студира на Сорбони у Паризу. Страхоте преживљене током рата и последичне психолошке трауме обележиле су његов живот, као и животе читаве те генерације, пресудно утичући на књижевну и уметничку мисао послератног периода.
Немачку окупацију Србије провео је у Београду, а по завршетку рата, 1945. године покушао је да напусти земљу. 1946. покушао је да оснује опозициону странку, због чега је ухапшен и осуђен на осам година робије. О крају његовог живота не постоје тачно утврђене информације. Постоје подаци да је у затвору преминуо под неразјашњеним околностима, као и наводи да је по изласку из затвора 1951. године извршио самоубиство.
Без обзира на ове непознанице, извесно је да је његово дело имало незаслужену судбину, сведено је на службене белешке издавача и позоришта, скрајнуто је и заборављено, до данас чекајући озбиљније разматрање.
Кабарет код „Две хемисфере”
Експресионистичка драма Кабарет код „Две хемисфере” заснована је на пишчевом личном искуству и тематизује живот српских емиграната у Паризу током Првог светског рата. Текст у свом поднаслову доноси одређење епопеја у пет чинова са предигром јасно сугеришући не само одвајање од жанровски јасно одређених граница већ уносећи и епски карактер националног страдања. Експресионистички карактер драме извире из надређене мисли да се разорени, послератни свет не може представити старим, устаљеним уметничким средствима. Експресионистичка драма и не тежи постављању на сцену јер се оно што је проживљено у разарању света не може приказати ни представити у позоришту, већ само сугерисати, у овом случају кабаретском атмосфером, фантазмагоричним сценама и гротескним и апсурдним ситуацијама.
Овај кабаре је, заправо, епопеја живота главног јунака, чији је почетак дат у Предигри, у којој се он пријављује као добровољац. Овде ће се опростити од своје девојке, да наставак и крај ове љубавне приче видимо у послератном времену у Француској.
Заоштрена критика послератног друштва види се не само у колективној етичкој пропасти свих јунака ове драме, већ у њиховој сведености на метонимијску улогу у којој препознајемо ратне профитере, проститутке, заблуделе свештенике и морфијумске зависнике, који се врте око овог кабареа. Сви ови ликови имају неку своју прошлост и неки живот пре катаклизме рата, а сада су доведени до крајње консеквенце своје пропасти. У времену пре рата ови јунаци су били ликови, а сада су само маске.
Основно осећање света у Кабарету код „Две хемисфере” је безнадно: не може бити повратка на старо, не види се никаква могућност спаса након преживљених страхота; промена је тако радикална и темељна да се трајање може наставити само у кабаретској измаглици, диму цигарета и испарењима алкохола.
СТАША: Нећу ни ја!… Али, у овом животу били смо чак и деца! Некада били смо деца! Добра и безазлена деца!… Сетимо се како смо бар тада изгледали!… Замисли, ми смо били некада чак и деца…
Ова драма постепено из комичних и хуморних ситуација прелази у гротеску и апсурд, да би коначно досегла свој трагички потенцијал. Вешто се инструментализују елементи свих традиционалних врста комедије – ситуације, нарави и заплета, само да би се из разорених комичких средстава преобразили у трагичке расплете.
Драма Кабарет код „Две хемисфере” је дело бременито значењима, комплексно у својој структури, споју елемената комедије, трагедије, апсурда и бурлеске, и представља прави пример експресионистичке драме, а којој, нажалост, недостаје прави аналитички приступ критике и савремено тумачење ослобођено политичких импликација. Његова права вредност је место које заузима у развоју црнохуморних комедија у српској књижевности, а које ће са драмама Душана Ковачевића постати главна драмска струја у другој половини двадесетог века.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге мање познате српске драме као што су: Куга и Биједна Мара Ника Бартуловића, Драме и Музичке драме Момчила Настасијевића, Наход и Вечност Бранислава Нушића, Црвена боја госпође Ладе Љубице Радоичић, После милијон година и Секунд вечности Драгутина Илића и многе друге.
Сва дела Александра Илића можете видети ОВДЕ, а драму Кабарет код „Две хемисфере” ОВДЕ.