Душан Радић у збирци Кроз живот даје вероватно најбоље од себе – у питању је готово антологијска збирка, у којој је свака прича снажна, заокружена, ниједна се не би могла избацити нити пребацити на друго место… Наслов је сасвим одговарајући, упућује читаоца да ће међу приповеткама пронаћи личности на какве и сам наилази крећући се кроз живот, као и ситуације и судбине, најчешће тужне или страшне, о којима се не прича, које у свакоме изазивају страх, немир, али које заслужују да буду испричане и прочитане, како би нас подсетиле шта живот понекад, нажалост, може да буде. Можда нас баш тај моменат тргне и мотивише на задовољство чак и досадном свакодневицом лишеном тешких момената.
Један од ликова који се спомињу у неколико прича у збирци Кроз живот је доктор Свилић. Као сеоски лекар он наилази на различите ситуације у којима мора да се сналази сам. Душан Радић бави се питањем изазова на које су наилазили лекари у прошлости – од њих су очекивали чуда, а они су и даље остали људи, иако наоружани знањем и медицинским достигнућима која су била освојена до времена о коме аутор пише. Доктор ће бити у страшној ситуацији да бира које од два болесна детета да спасе, па ће ту дилему пренети на очајне родитеље. Наћи ће се пред одлуком ког првог да обиђе од неколико тешких пацијената, мучиће се страхом за сопствено дете, али ће имати прилику и да се насмеје старини која долази по потврду о способности за женидбу. Најтеже питање које аутор поставља је питање кривице лекара за смрт пацијента, гриже савести, и како живети с њом…
Још једна тешка позиција лекара у рату описана је у причи Нумера 12, којом, заправо, започиње збирка Кроз живот. Ова релативно дуга приповетка Душана Радића даје нам једну специфичну и ретко спомињану слику рата – живот рањеника у болници и њихове унутрашње муке. У овој причи најтежи моменат везан је за лекарев осећај немоћи да помогне депресивном рањенику, који је имао среће да преживи тешке повреде, да сачува ноге које су могле бити ампутиране, али остаје човек повређене мушкости, евнух, што у њему ствара најстрашнију мржњу према животу. У овој причи лекар пацијенту даје наду која ће за њега заправо бити продужетак агоније, како на једном месту данас о тој теми говори и познати психијатар Ирвин Јалом.
И баш кад спомињемо Јалома, у збирци Кроз живот присутна је још једна тема о којој и он пише у својим књигама – питање непроживљеног живота – код Радића се појављује у причи Она у збирци Кроз живот. Овде проналазимо још једну прилично невероватну карактеристику Душана Радића – да дубоко познаје женску душу. Кроз ток свести јунакиње, током једног њеног путовања, открива нам се жена која је, прихвативши патријархалне норме, до крајњих граница остала без било каквог младалачког љубавног доживљаја, па у зрелим годинама покушава да то дозволи себи и упусти се у авантуру са незнанцем. Та прича је набијена снажним емоцијама, које се смењују у унутрашњем сукобу страха од непознатог, еротске жеље, наде да ће је неко волети, страха од казне. Али пре свега ту је бол због непроживљеног које се не може надокнадити, или бар то она, онаква каква је, не успева. И ова прича Радићева свакако је антиципација горуће теме нашег века – колико су одређене патријархалне и хришћанске норме данас функционалне за заједницу, а колико упропашћавају живот појединца? У том смислу збирка Кроз живот и њен наслов упућују на то да је живот нешто што се мења, а њен аутор те промене види и приказује. Овде поставља то велико питање модерне љубави – најбољег могућег задовољења еротске жеље, људске потребе за прихваћеношћу, нужде за интеракцијом са другим бићем (супротног пола) у којој се преплићу нагонско и духовно, укратко – преиспитивање могућности да савремени живот може да донесе више здравог ужитка без кајања и последица, а што је сјајни ум, Душан Радић, приметио још у свом добу, у првој половини двадесетог века.
Треба поменути и друге теме: двоумљење пилота између дужности према земљи и помоћи болесном детету и скрханом оцу, питање романтичне љубави ван оквира нашег света и културе, мужевљев бол и мрња према супротном полу због женске преваре итд. Али о свему поменутом Радић тако мајсторски пише осликавајући стварне, савршено карактеризоване ликове, приказује простор и време у којима су они, и лагано нас, кроз слику, разговор, ситуацију, уводи у причу, зближава са ликом, и уједначеним ритмом води до врхунца – снажне емоције и круцијалног животног питања.
Збирка Кроз живот није испред других дела Душана Радића, као што су Тако ми, планинци, роман Село итд., али је вероватно избор најуспелијих прича у којима психолошко и емоционално постају кључна тема, а о чему Радић са својим мајсторским способностима писца људске душе може највише да нам да. И још једном се потврђује да није случајно што је Добрица Ћосић управо у овом писцу пронашао свог идола и донекле наставио његовим стопама, користећи технику приказивања унутрашњих стања ликова, и приповедање кроз судбине архетипских личности из нашег културно-националног оквира.
Књигу Кроз живот можете наручити ОВДЕ.
Сва дела овог аутора можете видети ОВДЕ.
У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис је издао и дела других неправедно заборављених писаца међу којима су Илија Вукићевић (Људско срце, Прича о селу Врачима), Чедомиљ Мијатовић (Краљичина Анђелија, Пад Цариграда...), Стојан Живадиновић (Догађаји и људи, До последњег даха, Испод Озрена).