Чедомиљ Мијатовић: „Пад Цариграда”

Чедомиљ Мијатовић био је књижевник, економиста, историчар, политичар и дипломата. Припадао је Напредној странци, тражио ослонац у Аустроугарској, и био је велики русофоб. Изузетно је поштовао веру, и као прави хришћанин, неколико пута је и био помињан за кандидата за високо место у црквеној хијерархији. Као историчар, написао је бројна дела из политичке и економске историје. Био је изузетно цењен као књижевник, а његова дела одисала су патриотским духом. Поред новела које је написао, занимљив је његов путопис Цариградске слике и прилике.

Како је Мијатовић неговао патриотизам, није ни чудо што пише о Цариграду. Поред поменутог путописа, његово историјско дело је Пад Цариграда. Ово дело објављено је 1877. године и у њему нам представља дешавања на Балканском полуострву у 14. и 15. веку. Та дешавања и догађаји су били веома значајни, а донели су, како сам аутор каже, трагичност. Већ од почетка 1452. године Турци су почели да се спремају за освајање Цариграда, највеће историјске и географске престонице, да би га коначно освојили крајем маја 1453. године. Каже се да је султан Мехмед из дана у дан горео у све већој жудњи да освоји Цариград.

Чедомиљ Мијатовић нам у Паду Цариграда предочава детаљно сва дешавања и намере султана Мехмеда. Имамо прилику, захваљујући казивању Мијатовићевом, да пратимо и доживимо све оно што је цар Константин гледао и у себи проживљавао због моћи султана Мехмеда. Читалац се упознаје са планом опсаде (припрема турска за напад и грчка за одбрану), као и самом опсадом Цариграда. Страшно је било после пуцњаве из топова, хране је нестајало, куле су биле срушене. „Небо као да се затворило: не прима ни молитве ни метанисања, ни уздахе ни сузе, затворило се у појању калуђера и вапају престрављених жена. Узалуд погледају кад ће се појавити Богородица у љубичастој хаљини да по зидинама градским корача, те да само једним погледом својим Агарјане у бекство обраћа. И овај народ што лежи по црквама и око цркава, не дижући се са молитве, почиње да се умара.” Цар Константин није сакривао своје емоције и плакао је над судбином свога народа. Сцена када цар последњи пут иде у Цркву Свете Софије можда је и најемотивнија сцена у Паду Цариграда. Са пуно емоције, нежности, патње, туге и бола Мијатовић бележи како цар стоји пред свим тим величанством пун достојанства, али истовремено и пун скрушености. Када је излазио из цркве, знајући да ће за који сат душу да преда Богу, „зајечала је црква од јаука и плача”. С царевом погибијом издахнула је хиљадугодишња Византијска царевина.

Султан је ушао дан после покоља и победе турских војника на једренску капију и упутио се право ка Светој Софији. Његовом молитвом по муслиманским прописима на олтару „најславнија и најлепша црква православна претвори се у џамију, крст се скиде, а полумесец стави на Аја Софију”, пише Чедомиљ Мијатовић у Паду Цариграда.

Пад Цариграда заиста представља вредно књижевно дело, а истовремено и драгоцени документ једне велике и битне епохе. Сам Мијатовић га и завршава тако што говори да се у том моменту навршава четири стотине деведесет и шест година како је пропала Византијска царевина.

 

Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздати и други занимљиви историјски списи, као што су: Андра Гавриловић (Деспотова властела, Црте из ослобођења Србије, Словенска путовања, Прве жртве, Битка код Велбужда), Јаша Томић (Рат на Косову и Старој Србији), Драгутин Илић (Зајечарска буна), Бранислав Нушић (Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа) и многи други. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је online куповина књига.

Сва дела Чедомиља Мијатовића можете пронаћи ОВДЕ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *