Zulumćar (1911) i Kao vihor (1918) su odlični primeri zrele faze dramskog stvaralaštva Svetozara Ćorovića.
Svetozar Ćorović je u književnoj istoriji zabeležen prvenstveno kao prozni pisac, jer je u svojim romanima i pripovetkama dosegao svoj umetnički vrhunac. Međutim, njegov rad na drami i doprinos razvoju srpske pozorišne umetnosti na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek nikako nije zanemarljiv i bez uticaja.
Svoju pozorišnu karijeru Svetozar Ćorović počinje sa kratkim komadima šaljivog karaktera Ljubomora (1891), Zaljubljeni pjesnik (1895), Poremećeni plan (1897) i Izdaje se stan pod kiriju (1899). Ove lake komedije zapleta utemeljene su uglavnom na idejama starije, romantičarske poetike sa prikazivanjem malograđanskog sveta, a ne na novim trendovima dominantnog, realističnog pristupa.
Ali već početkom dvadesetog veka mladi autor se okreće drugačijem stilskom izrazu, brojnim dramama koje slikaju seoski život u maniru folklornog realizma kakav vidimo i kod Milovana Glišića, Janka Veselinovića ili Dragomira Brzaka. Reprezentativne za ovaj period stvaralaštva Svetozara Ćorovića bile bi drame Krvni mir (1897), Stana Rankovićeva (1900), Vladika u Poljicama (1902), Gazda Jakov (1902). Ovaj period odlikuje i zaokret u tonu, pa se kroz ozbiljnije teme vezane za političke, društvene i klasne probleme bavi onime što najbolje poznaje: mukotrpnim životom Hercegovine.
Vrhunac svog dramskog stvaralaštva Svetozar Ćorović postiže u građanskim dramama pisanim pod uticajem modernizma, a posebno briljantnog uspeh Borisava Stankovića i njegove Koštane. Ovoj, zreloj, fazi pripadaju njegove drame On (1903), Adem-beg (1905), Ptice u kafezu (1906), U mraku (1909), Nizbrdica (1910), Ajiša (1911), Zulumćar (1911), Susret (1911), Povratak (1912), Naše pozorište (1914), Kao vihor (1918).
Drame ove poslednje faze karakteriše naglašena emocionalnost i zamućenost motivacije, obraćanje pažnje na individualizaciju i psihologiju likova, što dramama daje novi, lirski senzibilitet. Glavni lik Zulumćara je Selim-beg u čijem liku se termin onoga koji čini zulum redefiniše: kada beg krene čaršijom sa svojom svitom, bekrijama i sviračima, svi se zatvaraju u svoje kuće, bežeći pred nepredvidivim posledicama bahatosti i sevdaha velikog bega, koga više ni turska vlast ne može da obuzda.
Izvor njegove nesreće je izazovna lepotica Emina, koja je izgrađena kao potpuno ravnopravna begu po snazi volje i karaktera, a u čijoj je vlasti i sam zaplet drame: ona će se opkladiti sa svojim drugaricama da će doslovno razoružati velikog bega. Ova drama je posebno zanimljiva s obzirom na to da se u određenom smislu preokreću rodne uloge u drami: umesto muške opklade, ovde pada ženska opklada, a lepotica će sama zakuvati i sopstvenu otmicu. Drama se završava, kao i kod Stankovića, u nemom očajanju i osećanju promašenog života, bezizlaznosti iz društvenih normi, kada Selim-beg nastavi da „zulumćari” po čaršiji, a Emina da provodi svoj život bez životne radosti i ljubavne strasti.
Druga drama u ovoj knjizi, Kao vihor, donosi osnovni zaplet zabranjene ljubavi u kojoj mladićeva porodica nipošto ne pristaje na brak sa izabranicom svoga sina. Glavni problem je u nedostojnom poslu devojčine majke, koja je opterećena bludnom prošlošću. U nemogućnosti da se suoče sa teretom nasleđenog greha, mladi se rastaju da svoje živote provedu bez ljubavi, bez smisla i bez izlaza.
Osnovno osećanje koje prožima drame Zulumćar i Kao vihor upravo je karasevdah, tamni i zamućeni izvor bahatog, nerazumnog i razuzdanog ponašanja junaka, koji ni sami ne razumeju šta im se događa. Metaforičnost naslova Kao vihor upućuje na ogromnu, neukrotivu snagu tog osnovnog osećanja koje nosi junake, uništava porodice, a koje iza sebe, posle svog kratkog trajanja, ostavlja pustoš i razvaline od života.
Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdate i druge manje poznate srpske drame kao što su: Nesuđeni Milana Jovanovića Morskog, Gospođa sa suncokretom i Imperatrix Iva Vojnovića, Mejrima Matije Bana, Kuga i Bijedna Mara Nika Bartulovića, Drame i Muzičke drame Momčila Nastasijevića i mnoge druge.
Sva dela Svetozara Ćorovića možete videti OVDE, a knjigu Zulumćar i Kao vihor OVDE.