Зулумћар (1911) и Као вихор (1918) су одлични примери зреле фазе драмског стваралаштва Светозара Ћоровића.
Светозар Ћоровић је у књижевној историји забележен првенствено као прозни писац, јер је у својим романима и приповеткама досегао свој уметнички врхунац. Међутим, његов рад на драми и допринос развоју српске позоришне уметности на прелазу из деветнаестог у двадесети век никако није занемарљив и без утицаја.
Своју позоришну каријеру Светозар Ћоровић почиње са кратким комадима шаљивог карактера Љубомора (1891), Заљубљени пјесник (1895), Поремећени план (1897) и Издаје се стан под кирију (1899). Ове лаке комедије заплета утемељене су углавном на идејама старије, романтичарске поетике са приказивањем малограђанског света, а не на новим трендовима доминантног, реалистичног приступа.
Али већ почетком двадесетог века млади аутор се окреће другачијем стилском изразу, бројним драмама које сликају сеоски живот у маниру фолклорног реализма какав видимо и код Милована Глишића, Јанка Веселиновића или Драгомира Брзака. Репрезентативне за овај период стваралаштва Светозара Ћоровића биле би драме Крвни мир (1897), Стана Ранковићева (1900), Владика у Пољицама (1902), Газда Јаков (1902). Овај период одликује и заокрет у тону, па се кроз озбиљније теме везане за политичке, друштвене и класне проблеме бави ониме што најбоље познаје: мукотрпним животом Херцеговине.
Врхунац свог драмског стваралаштва Светозар Ћоровић постиже у грађанским драмама писаним под утицајем модернизма, а посебно бриљантног успех Борисава Станковића и његове Коштане. Овој, зрелој, фази припадају његове драме Он (1903), Адем-бег (1905), Птице у кафезу (1906), У мраку (1909), Низбрдица (1910), Ајиша (1911), Зулумћар (1911), Сусрет (1911), Повратак (1912), Наше позориште (1914), Као вихор (1918).
Драме ове последње фазе карактерише наглашена емоционалност и замућеност мотивације, обраћање пажње на индивидуализацију и психологију ликова, што драмама даје нови, лирски сензибилитет. Главни лик Зулумћара је Селим-бег у чијем лику се термин онога који чини зулум редефинише: када бег крене чаршијом са својом свитом, бекријама и свирачима, сви се затварају у своје куће, бежећи пред непредвидивим последицама бахатости и севдаха великог бега, кога више ни турска власт не може да обузда.
Извор његове несреће је изазовна лепотица Емина, која је изграђена као потпуно равноправна бегу по снази воље и карактера, а у чијој је власти и сам заплет драме: она ће се опкладити са својим другарицама да ће дословно разоружати великог бега. Ова драма је посебно занимљива с обзиром на то да се у одређеном смислу преокрећу родне улоге у драми: уместо мушке опкладе, овде пада женска опклада, а лепотица ће сама закувати и сопствену отмицу. Драма се завршава, као и код Станковића, у немом очајању и осећању промашеног живота, безизлазности из друштвених норми, када Селим-бег настави да „зулумћари” по чаршији, а Емина да проводи свој живот без животне радости и љубавне страсти.
Друга драма у овој књизи, Као вихор, доноси основни заплет забрањене љубави у којој младићева породица нипошто не пристаје на брак са изабраницом свога сина. Главни проблем је у недостојном послу девојчине мајке, која је оптерећена блудном прошлошћу. У немогућности да се суоче са теретом наслеђеног греха, млади се растају да своје животе проведу без љубави, без смисла и без излаза.
Основно осећање које прожима драме Зулумћар и Као вихор управо је карасевдах, тамни и замућени извор бахатог, неразумног и разузданог понашања јунака, који ни сами не разумеју шта им се догађа. Метафоричност наслова Као вихор упућује на огромну, неукротиву снагу тог основног осећања које носи јунаке, уништава породице, а које иза себе, после свог кратког трајања, оставља пустош и развалине од живота.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге мање познате српске драме као што су: Несуђени Милана Јовановића Морског, Госпођа са сунцокретом и Imperatrix Ива Војновића, Мејрима Матије Бана, Куга и Биједна Мара Ника Бартуловића, Драме и Музичке драме Момчила Настасијевића и многе друге.
Сва дела Светозара Ћоровића можете видети ОВДЕ, а књигу Зулумћар и Као вихор ОВДЕ.