Николај Велимировић (1881–1956) био је епископ охридски и жички и један од најзначајнијих српских теолога и беседника.
Детињство и образовање
Никола Велимировић, касније владика Николај, рођен је 4. јануара 1881. у селу Лелићу код Ваљева у породици земљорадника Драгомира и његове жене Катарине. Основно образовање започео је у манастиру Ћелије; гимназију је завршио у Ваљеву, где је већ као младић показивао необичну даровитост за књижевност, филозофију и религију. По завршетку Богословије у Београду, објављивао је своје прве радове у Хришћанском веснику. После Богословије, студирао је на старокатоличком факултету у Берну, а студије је наставио у Оксфорду, Женеви и другим европским центрима. Докторирао је теологију у Берну (одбранивши рад о васкрсењу Христовом) и филозофију у Женеви (филозофија Берклија).
Монаштво и рани рад
Године 1909. замонашен је у манастиру Раковици, када је добио монашко име – Николај. Након тога је провео годину дана у царској Русији изучавајући духовни живот и православну традицију. Тада је и написао своје прво обимније дело: студију о религиозним и филозофским ставовима Петра II Петровића Његоша – Религија Његошева.
Владика Николај предавао на Богословији „Свети Сава”, држао проповеди широм Србије, предавања на Коларчевом универзитету, и објављивао чланке о религији, филозофији и књижевности: о Његошу, Ничеу, Достојевском, и другим духовницима и мислиоцима.
Први светски рат и мисије у иностранству
Током 1912. године у Сарајеву се упознао са Ћоровићем, Дучићем, Шантићем и другим највиђенијим Србима у Босни, због тадашњег патриотског говора, на повратку у Србију, аустријске власти су га неколико дана држале у Земуну. Следеће године није добио дозволу истих власти да оде у Загреб и говори о Његошу, међутим, његова беседа је ипак прочитана. Још упорније са својим патриотским радом наставља током ратова за ослобођење и уједињење.
Током Првог светског рата, српска влада га из Ниша шаље у Велику Британију и САД да пропагира српске интересе, при чему је држао предавања, писао чланке и прибављао подршку за Србију и југословенску ствар. У августу 1915. на великом збору у Чикагу, владика Николај је придобио велики број грађана и свештеника, и то не само православних него и католика, унијата и протестаната, који почињу јавно да изражавају неопходност ослобођења и уједињења Србије. Велики број добровољаца тада одлази на Солунски фронт, што сведочи о снажном утицају владике Николаја у једном од пресудних периода за српски народ, али и о угледу и поштовању које је уживао у међународним круговима.
Током овог периода развијао је контакте са англиканским и епископалним црквеним круговима, па је и износио идеје екуменизма о уједињењу свих хришћанских цркава.
Епископ жички и охридски
У 1919. изабран је за епископа Жичке епархије. Након тога служи као епископ охридски и битољски (1920–1936), а потом је враћен у Жичу (1936–1956).
Велики утицај на владику Николаја имао је боравак на Охриду и Светој Гори, као раније утицај православне Русије. У овом периоду покренуо је обнову монашког живота и створио јак духовни покрет међу верницима – богомољачки покрет. У тим годинама све више се окреће конзервативним, националним и традиционалним идејама. Помагао је Русима избеглицама после Октобарске револуције.
Тридесетих година активније се укључује и у политичка питања Краљевине Југославије. Неки владичини ставови и данас изазивају бројне полемике. Неки проучаваоци истичу сличност између ставова владике Николаја и Димитрија Љотића, сарадника немачких окупационих власти током Другог светског рата, поборника нацизма. Међутим, иако владика никада није јавно осудио Љотићев пронемачки став, сам је увек био противник немачког империјализма. Због улоге у обарању владе Цветковић–Мачек у Мартовском преврату нацисти су га стално нападали и прогонили.
Други светски рат и интернација
Владика Николај је био ухапшен од стране немачких окупационих власти 1942. због оптужби за повезаност са оружаним четничким покретом, а касније је интерниран у манастир Војловицу. У септембру 1944, заједно са патријархом Гаврилом, одведен је у концентрациони логор Дахау. У логору није губио статус свештеног лица; имао је одређене привилегије које су му омогућиле да настави духовни рад и одржава морал затвореника.
Владика Николај и патријарх Гаврило пуштени су из логора након три месеца, у децембру 1944, као део погодбе Немаца са Димитријем Љотићем и Миланом Недићем. Владика Николај одлази прво у Словенију, потом у Аустрију, Енглеску и 1946. године емигрира у Америку.
Емиграција и последње године
Након ослобођења, Велимировић није могао да се врати у комунистичку Југославију. Одлази у Велику Британију и САД, где наставља теолошки, књижевни и мисионарски рад: предаје на православним семинаријама и објављује нова дела.
Преминуо је 18. марта 1956. године у манастиру Светог Тихона у Пенсилванији (САД) и прво је сахрањен у манастиру Свети Сава у Либертивилу.
Рехабилитација и канонизација
Посмртно, Велимировић је дуго био контроверзна личност у Југославији. Његова дела су годинама била забрањена у земљи, а он сам означаван као сарадник фашиста и националиста.
Међутим, током деведесетих година XX века његове мошти су пренете у Лелић, а 2003. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве канонизује га за светитеља.
Најзначајнија књижевна дела
Његова најзначајнија филозофско-религиозна дела су:
- Охридски пролог и Молитве на језеру (духовни и молитвени текстови који су стекли широку читалачку публику широм православног света);
- Религија Његошева (једна од најзначајнијих студија о религиозним и филозофским ставовима Петра Петровића Његоша);
- Моје успомене из Боке (сећања са путовања из младости)
- Живот Светог Саве (животопис највећег српског светитеља)
- Емануил: тајне неба и земље: чудесни доживљаји из оба света
- Касијана: наука о хришћанском поимању љубави
- Изнад греха и смрти (проповеди у којима се бави есхатолошким питањима)
- Диван: наука о чудесима
Његове књиге посебно се данас сматрају значајним доприносом православној теологији, духовности и српској књижевности.
Сва дела владике Николаја Велимировића која је објавио Порталибрис погледајте ОВДЕ.