Сито и решето је књига хумористичних и сатиричних списа Стевана Јевтића које је припремао је у периоду од 1874. до 1884. године, а објавио их 1885. О његовом животу и раду мало се данас зна, што је велика штета, с обзиром на то да је изузетно квалитетно писао и да је за собом оставио велики број дела. Најпре издавањем његових романа Спахиница и Даница, па сада књиге Сито и решето Порталибрис жели да читаоци чују за Јевтићево име и додатно се упознају са некадашњим српским историјским, културним и друштвеним животом. Без сумње, ова два романа могу се поредити са делима наших познатих реалиста Јакова Игњатовића и Стевана Сремца.
Сито и решето, како сам Стеван Јевтић каже, „чедо је доколице” које „тангира многе ствари из тог доба, те је по томе махом тенденциозан”. Већ је и при одабиру наслова обазрив и желео је да кроз метафору наговести шта је циљ његове књиге: хтео је да критички размотри одређене појаве и процесе у нашем друштву, да филтрира и селектује све проблематичности и широко распрострањене лоше навике. Овим путем желео је да прочисти одређене идеје, вредности и принципе, да укаже на све друштвене недостатке, те у овим текстовима критикује малограђанштину. Мада је упутио оштру критику, није ни у једном тренутку био злонамеран. Намера Стевана Јевтића је била пре свега да читаоца књиге Сито и решето наведе да кроз разоноду размишља о сопственим и туђим поступцима, јер само тим преиспитивањем може се допринети квалитетнијем животу. Такође, он на духовит начин говори о разним људским пороцима, страстима, рђавим обичајима, једноставно – о свим изопаченим карактерима, покварености која влада у друштву, помодарству. Није му била намера да хумор буде много горак, мада горчина је добра јер она покреће и обавезује.
„Видим како су страни инштитути и калуђерички манастири препуни српске деце, а наши народни инштитути пуни празнине, а празни српске деце.
Видим како у нас хрђаво пролазе књиге, а добро не пролазе књижевници, и како нам се богате страни сиромаси, а сиромаше наши богаташи.
Видим и грозим се како у нас крађа отима мах: једни краду коње, други туђе чланке и читаве приповетке; они што краду коње изгледају сасвим вешти, а они што краду чланке и читаве туђе приповетке чине се, богме, сасвим невешти, а ја бих чисто реко̂ да су ови други много вештији, хоћу рећи опаснији, јер видим да им данас, нажалост, суда нема!
Језа ме подухвата гледајући како се српски каишари множе, пијавице које не сисају хрђаву крв, но уједом својим од тридесет шест и више на сто задају неизлечиме ране, те оболеломе напослетку и душу посисају…”
Стеван Јевтић у књизи Сито и решето изнеће и многе мудре изреке о животу:
„Млади Српчићу и Српкињице, чувај се добро среброљубија, те проклете страсти, волиш ли дукате, омрзнућеш људе, а ако си човек, и себе ћеш омрзнути.”
„Љубав је најскупље благо на свету, нико ју купити не може, она се само – поклања.”
У књизи се налази и неколико приповетки, кроз које је Јевтић желео да укаже на рачун који плаћамо у животу због љубоморе, егоизма, или онда када нам је језик бржи од памети.
Подсећамо вас да се у едицији Отргнуто од заборава налазе и друге мање познате књиге српских писаца: Чаршија и култура Сретена Динића, Примјери чојства и јунаштва Марка Миљанова, Из Мостара Светозара Ћоровића, Људи на острву Ника Бартуловића, Изабране комедије и Изабране комедије II Јована Стерије Поповића и многе друге. Сви наслови доступни су на сајту и у књижари у Скадарској 45.
Књигу Сито и решето погледајте ОВДЕ, а сва дела Стевана Јевтића ОВДЕ.