Neminovnost životnih iskušenja i snaga duhovnog podvizavanja i trpljenja kroz veru, nadu i ljubav
Junaci u zbirci „Pripovetke II” Milovana Glišića su božiji ugodnici i stradalnici, koji u sudbinski predodređenim scenarijima života prolaze kroz razna iskušenja, ali i iskupljenja uoči i za vreme velikih pravoslavnih praznika – Lazareve subote, Cveta, Đurđevdana, Vidovdana, Petrovdana, Ivanjdana, Ognjene Marije, Velike Gospojine… Oni su ubogi siromasi, najčešće „sami, bez igde ikog svoga”, ali i uobraženi domaćini, čaršinlije, trgovci, gospoda… Međutim, za sve njih neminovnost ljudske patnje je nezaobilazna, ogrezla u slabostima i grehovima („Čist vazduh” i „Novog Mesiju”).
Neobična sinteza ženske pronicljivosti i muške snage
Ovaj srpski pisac je u ženskim likovima najpre isticao dobrotu i hrabrost kojom su podnosile tragična dešavanja, ali je opisivao i njihove strahove (svojstvene ženskoj prirodi), predvođene slutnjom i neminovnošću. Bolest je naglo odnosila domaćine i njihove neretko jedine muške naslednike, pa su mnoga ognjišta ostala zanavek ugašena (Desa gubi Živka i trojicu sinova – „Tetka Desa”, Nera Stojana i malenog Rada – „Zadušnice”, Smilja Vidoja, koji joj tragično odvodi jedinca Cvetka – „U zao čas”). Milovan Glišić je u njihovim simboličnim imenima, koja su obeležila srpsku tradiciju i srpsku kulturu, dočaravao svu pogibeljnost i beznađe jednog vremena. Nežne i neustrašive, izgubljenog razuma od tuge ili prkoseći zloj kobi, junakinje ovog srpskog književnika ovekovečava Desina mudrost i humanost prema siročićima („Tetka Desa”), Nerina toplina majčinske ljubavi („Zadušnice”), Smiljkino požrtvovanje i nada u pravednost („U zao čas”), Žikina dosetljivost („Šetnja posle smrti”), Novkina pronicljivost i trpeljivost, a Smiljina lepota i snalažljivost („Brata Mata”), Makrenina vidovitost („Krv za krv”), Tiosavina brižnost („Nagraisao”).
Za razliku od ženskih likova, Milovan Glišić je muške junake gradio na njihovoj karakterološkoj raznolikosti, izraženoj u stalnom oponiranju razmišljanja i postupanja: oni su dovitljivi (Mirko traži dostojno bdenje za siromaha Tala, u njegovoj ponižavajućoj „šetnji posle smrti”), osvetoljubivi (seoski mladić deli božansku pravdu u osvetničkoj igri „krv za krv”, izazvan uobraženošću gradskog mladića, gonjenog neupokojenošću i grehovnošću; kršeći božije zapovesti, Neško dućandžija lažno svedoči protiv poštenog komšije Cvetka da mu je u zao čas poharao mehanu i preotima mu jedinu ljubav, Ljubicu), neiskreni (izmišljenu priču o nečastivim duhovima koji more i istrebljuju selo – povampirenom gazda Janku i detetu bez porekla i posmrtnog bdenja i pomena – pričaju lažljivi Momir i pakosni Mladen Skakavac, pravdajući zabranjenu ljubav Brate Mate i Smilje), često besramne odadžije, sujetni kapetani i sreski načelnici, a naročito pohlepne gazde (usled predrasuda i kompleksa izazvanih seljačkim poreklom i sirotinjskim okruženjem, Ninko Purović žrtvuje u zao čas ćerku jedinicu)… Ipak, njihovi pokajnički stavovi su moralne poruke, koje prkose zlobi na kraju svake od ovih priča. Milovan Glišić pripovedačkom umešnošću ukazuje i na prevrtljivost Stanka Dženabeta, nepoverljivost kmeta Živka, lakomost Rake Totrka, preplašenost Gruje Sprže i neobičnu prijateljsku lojalnost Neše Srndaća („Brata Mata”).
U zbirci „Pripovetke II” Milovana Glišića preuzeti su i motivi iz narodne književnosti: motiv prerušavanja (Brata Mata u duhu pokojnog pobratima Janka „spasava” posestrimu Smilju od nepoželjnih prosilaca), ali i motiv pretvaranja (neuspeo lažni identitet Srete Divnića, koji autoritetom „gospodina načelnika” želi da zaplaši mehandžiju i nadničare – „Drumska mehana”, i uspešno izmišljena bolest učitelja Milana, koja ga privremeno spasava od školskog nadzornika – „Učitelj”), kao i motivi stradanja (u crkvama se molilo i za spasenje od dušmanskog prokletstva nad domaćinom Miladinom Malešićem: crkva Krčmara bila je zadužbina Kraljevića Marka, koju je posvetio bratu Andriji, a u Crkvinama se pričešćivala vojska nekog vojvode pred odlazak na Kosovo polje. Međutim, kako je porodica jedinu pomoć pronašla u travama gatara, Romog Vuka iz Žabara, njegova loza je ugašena za vijek vijekov – „Nagraisao”.)
U srpskoj kulturi i srpskoj istoriji posebna pažnja je, kao i u ovim „Pripovetkama II” Milovana Glišića, posvećena ulozi koju su popovi imali među narodom, uživajući njihovu blagonaklonost i strahopoštovanje. Pored toga što su sprečavani sopstvenim iskušenjima, a i neposlušnošću parohijana, uvek su nastojali da ljudi ne ogreznu u sujeverje, verujući u vradžbine i severstvo, i u magijske postupke prilikom njihovog skidanja, već da se okrenu molitvama i čovekoljublju. Tako pop Novak veruje starostavnim knjigama („Nagraisao”), a pop Mile u pomoć leka i lekara, a ne u postojanje vampira i gatara; pop Ivko iz Rudnika savetuje: „Nek Bog sačuva svakog hrišćanina od đavolje maštanije”(„Brata Mata”), a pop Marko žuri parohijskom domu da umiri savest od „pomoći” učitelju Milanu u obmanjivanju revizora („Učitelj”).
Podsećamo da su u okviru edicije „Otrgnuto od zaborava” reizdata i dela drugih realističkih srpskih pisaca, kao što su: Jakov Ignjatović („Milan Narandžić”, „Čudan svet”, „Večiti mladoženja”, „Vasa Rešpekt”, „Patnica”) Laza Lazarević („Pripovetke”), Svetolik Ranković („Seoska učiteljica”, „Gorski car”, „Pripovetke”, „Porušeni ideali”), Ilija Vukićević („Ljudsko srce”, „Priča o selu Vračima”) i mnogi drugi. Sva izdanja možete pronaći na našem sajtu, a moguća je i online kupovina.