Неминовност животних искушења и снага духовног подвизавања и трпљења кроз веру, наду и љубав
Јунаци у збирци „Приповетке II” Милована Глишића су божији угодници и страдалници, који у судбински предодређеним сценаријима живота пролазе кроз разна искушења, али и искупљења уочи и за време великих православних празника – Лазареве суботе, Цвета, Ђурђевдана, Видовдана, Петровдана, Ивањдана, Огњене Марије, Велике Госпојине… Они су убоги сиромаси, најчешће „сами, без игде иког свога”, али и уображени домаћини, чаршинлије, трговци, господа… Међутим, за све њих неминовност људске патње је незаобилазна, огрезла у слабостима и греховима („Чист ваздух” и „Новог Месију”).
Необична синтеза женске проницљивости и мушке снаге
Овај српски писац је у женским ликовима најпре истицао доброту и храброст којом су подносиле трагична дешавања, али је описивао и њихове страхове (својствене женској природи), предвођене слутњом и неминовношћу. Болест је нагло односила домаћине и њихове неретко једине мушке наследнике, па су многа огњишта остала занавек угашена (Деса губи Живка и тројицу синова – „Тетка Деса”, Нера Стојана и маленог Рада – „Задушнице”, Смиља Видоја, који јој трагично одводи јединца Цветка – „У зао час”). Милован Глишић је у њиховим симболичним именима, која су обележила српску традицију и српску културу, дочаравао сву погибељност и безнађе једног времена. Нежне и неустрашиве, изгубљеног разума од туге или пркосећи злој коби, јунакиње овог српског књижевника овековечава Десина мудрост и хуманост према сирочићима („Тетка Деса”), Нерина топлина мајчинске љубави („Задушнице”), Смиљкино пожртвовање и нада у праведност („У зао час”), Жикина досетљивост („Шетња после смрти”), Новкина проницљивост и трпељивост, а Смиљина лепота и сналажљивост („Брата Мата”), Макренина видовитост („Крв за крв”), Тиосавина брижност („Награисао”).
За разлику од женских ликова, Милован Глишић је мушке јунаке градио на њиховој карактеролошкој разноликости, израженој у сталном опонирању размишљања и поступања: они су довитљиви (Мирко тражи достојно бдење за сиромаха Тала, у његовој понижавајућој „шетњи после смрти”), осветољубиви (сеоски младић дели божанску правду у осветничкој игри „крв за крв”, изазван уображеношћу градског младића, гоњеног неупокојеношћу и греховношћу; кршећи божије заповести, Нешко дућанџија лажно сведочи против поштеног комшије Цветка да му је у зао час похарао механу и преотима му једину љубав, Љубицу), неискрени (измишљену причу о нечастивим духовима који море и истребљују село – повампиреном газда Јанку и детету без порекла и посмртног бдења и помена – причају лажљиви Момир и пакосни Младен Скакавац, правдајући забрањену љубав Брате Мате и Смиље), често бесрамне одаџије, сујетни капетани и срески начелници, а нарочито похлепне газде (услед предрасуда и комплекса изазваних сељачким пореклом и сиротињским окружењем, Нинко Пуровић жртвује у зао час ћерку јединицу)… Ипак, њихови покајнички ставови су моралне поруке, које пркосе злоби на крају сваке од ових прича. Милован Глишић приповедачком умешношћу указује и на превртљивост Станка Џенабета, неповерљивост кмета Живка, лакомост Раке Тотрка, преплашеност Грује Спрже и необичну пријатељску лојалност Неше Срндаћа („Брата Мата”).
У збирци „Приповетке II” Милована Глишића преузети су и мотиви из народне књижевности: мотив прерушавања (Брата Мата у духу покојног побратима Јанка „спасава” посестриму Смиљу од непожељних просилаца), али и мотив претварања (неуспео лажни идентитет Срете Дивнића, који ауторитетом „господина начелника” жели да заплаши механџију и надничаре – „Друмска механа”, и успешно измишљена болест учитеља Милана, која га привремено спасава од школског надзорника – „Учитељ”), као и мотиви страдања (у црквама се молило и за спасење од душманског проклетства над домаћином Миладином Малешићем: црква Крчмара била је задужбина Краљевића Марка, коју је посветио брату Андрији, а у Црквинама се причешћивала војска неког војводе пред одлазак на Косово поље. Међутим, како је породица једину помоћ пронашла у травама гатара, Ромог Вука из Жабара, његова лоза је угашена за вијек вијеков – „Награисао”.)
У српској култури и српској историји посебна пажња је, као и у овим „Приповеткама II” Милована Глишића, посвећена улози коју су попови имали међу народом, уживајући њихову благонаклоност и страхопоштовање. Поред тога што су спречавани сопственим искушењима, а и непослушношћу парохијана, увек су настојали да људи не огрезну у сујеверје, верујући у враџбине и северство, и у магијске поступке приликом њиховог скидања, већ да се окрену молитвама и човекољубљу. Тако поп Новак верује староставним књигама („Награисао”), а поп Миле у помоћ лека и лекара, а не у постојање вампира и гатара; поп Ивко из Рудника саветује: „Нек Бог сачува сваког хришћанина од ђавоље маштаније”(„Брата Мата”), а поп Марко жури парохијском дому да умири савест од „помоћи” учитељу Милану у обмањивању ревизора („Учитељ”).
Подсећамо да су у оквиру едиције „Отргнуто од заборава” реиздата и дела других реалистичких српских писаца, као што су: Јаков Игњатовић („Милан Наранџић”, „Чудан свет”, „Вечити младожења”, „Васа Решпект”, „Патница”) Лаза Лазаревић („Приповетке”), Светолик Ранковић („Сеоска учитељица”, „Горски цар”, „Приповетке”, „Порушени идеали”), Илија Вукићевић („Људско срце”, „Прича о селу Врачима”) и многи други. Сва издања можете пронаћи на нашем сајту, а могућа је и онлине куповина.