Marko Car, čiju je sedamdesetogodišnjicu od smrti Portalibris obeležio prigodno – reizdavanjem njegovih celokupnih dela, predstavlja jedinstvenu književnu pojavu na našoj sceni, jer su njegov lik i stvaralaštvo nezaobilazno i nezamenljivo svedočanstvo o duhu i životu onog dela našeg naroda koji je živeo na primorju i do oslobođenja bio odvojen od matice samom činjenicom da je bio pod vlašću Mletačke, odnosno Austrougarske, i pod snažnim pritiskom Katoličke crkve.
Verovatno najvažnije književno-kritičko delo Marka Cara predstavlja niz njegovih analiza stvaralaštva važnih srpskih pisaca i pesnika, a podeljeno je u dve knjige pod nazivom Moje simpatije.
Sam naslov je već dovoljno intrigantan. Moje simpatije su zapravo omiljeni autorovi srpski književnici. Ali, budući da je kao pisac, ali i kao kulturni radnik, živeći i radeći u primorju, branio boje naše književnosti i kulture, njegova vizura je drugačija, on u delima naših pisaca ponekad vidi i neke druge značajne elemente koje drugi kritičari nisu, i iskazuje neku vrstu prisne, iskrene emocije prema određenom autoru. Na taj način Marko Car daje nam jedinstvenu vrstu kritike u svetskoj književnost – dok je kritika zamišljena i do danas funkcioniše kao oblast u kojoj neko veliča dobre karakteristike nečijeg stvaranja, ali i surovo zamera i ističe manjkavosti, kako bi motivisao pisce da stvaraju bolje, Marko Car svoje kolege pisce shvata kao prijatelje po srcu i ljude sa kojima je na istoj misiji: da lepa književnost bude čuvar nacionalnog identiteta, uzor za dobro, nosilac sistema vrednosti i neka vrsta vezivnog tkiva za samu naciju. I u tom smislu Marko Car i njegova uverenja predstavljaju zanimljivo stanovište za sociologe kulture i uopšte proučavaoce društva, pa i one koji pokušavaju da pronađu smisao književnosti u nekim pogrešnim ciljevima, jer Marko Car u Mojim simpatijama daje verovatno najplemenitiji odgovor na pitanje čemu služi književnost savremenicima, a čemu njihovim potomcima.
U prvoj knjizi, dakle, u Mojim simpatijama 1, Marko Car na samom početku sam objašnjava svoj cilj, objašnjavajući razlog reizdavanja prethodno štampanih eseja:
„Ove svoje mladalačke oglede, čija ranija izdanja su već odavno rasturena, dajem ponovo u štampu zato da bi po času svoga postanka mogli da posluže kao dokumentarna građa budućem istoričaru domaće literature, ako i ukoliko bi, uopšte, smatrao za vredno da se na njih osvrne. Svakako, nemajući drugih, stvarnijih odlika, ovi napisi, ako ništa drugo, imaju to preimućstvo (Francuzi bi kazali: taj titre d’honneur) što su, po svome datumu bili vršnjaci Nedićevih kritičkih studija i što su hronološki prethodili Skerlićevoj Istoriji nove srpske književnosti.
Ne dirajući ili dirajući vrlo malo u suštinu izvornog teksta dotičnih napisa, ja sam ovom prilikom taj tekst samo unekoliko stilistički doterao. Izuzetak tome čini jedino kraći ogled o Jovanu Dučiću – mojoj staroj i novoj simpatiji – koji je napisan tek pretprošle godine, prilikom objavljena njegovih sabranih dela u izdanju beogradske Narodne prosvete.”
Marko Car se u Mojim simpatijama 1 ne libi da se stavovima sukobi sa drugim kritičarima. On će, recimo, otvoreno reći da je prethodno određivanje Njegoševog Gorskog vijenca kao drame u stihu sa epskim elementima zapravo nepravilno, i da je ovo, kao i celokupno Njegoševo delo, suštinski lirsko. Ovakva definicija je vrlo smela, ali Marko Car ima danas mnoge sledbenike među proučavaocima. I ne samo to. On ohrabruje kritičara, pa i čitaoca da svojim zdravim razumom slobodno dovedu u pitanje čak i važne književne postulate, koje je neko izrekao, jer za novo razumevanje i tumačenje književnosti uvek ima mesta. I u tome i jeste poenta književnosti koja traje i koju čitaju različite generacije.
U eseju o Stjepanu Mitrovu Ljubiši u knjizi Moje simpatije 1 on posebno brani njegovu originalnost i poznavanje jezika, boreći se protiv tada donekle raširene stigme da je Ljubiša mnogo toga prosto preuzeo od naroda. Car, posebno zato što poznaje narodno stvaralaštvo primorskih krajeva, u Ljubišinom delu vidi izuzetno autentičnu umetnost. I ta umetnost je samo kao inspiraciju i bazu koristila obilje narodne tradicije iz autorovog kraja.
On piše nežno i s poštovanjem o Ljubomiru Nenadoviću, Jovanu Jovanoviću Zmaju, Lazi K. Lazareviću, Simu Matavulju, Vojislavu Iliću, Miloradu Mitroviću, Aleksi Šantiću, Petru Kočiću, i svaki od njegovih eseja u knjizi Moje simpatije predstavlja posebno uživanje za čitaoca i proučavaoca koji želi da sagleda poznate pisce na drugačiji način.
Sva dela Marka Cara možete videte OVDE.
Knjigu Moje simpatije 1 možete poručiti OVDE.