Марко Цар, чију је седамдесетогодишњицу од смрти Порталибрис обележио пригодно – реиздавањем његових целокупних дела, представља јединствену књижевну појаву на нашој сцени, јер су његов лик и стваралаштво незаобилазно и незаменљиво сведочанство о духу и животу оног дела нашег народа који је живео на приморју и до ослобођења био одвојен од матице самом чињеницом да је био под влашћу Млетачке, односно Аустроугарске, и под снажним притиском Католичке цркве.
Вероватно најважније књижевно-критичко дело Марка Цара представља низ његових анализа стваралаштва важних српских писаца и песника, а подељено је у две књиге под називом Моје симпатије.
Сам наслов је већ довољно интригантан. Моје симпатије су заправо омиљени ауторови српски књижевници. Али, будући да је као писац, али и као културни радник, живећи и радећи у приморју, бранио боје наше књижевности и културе, његова визура је другачија, он у делима наших писаца понекад види и неке друге значајне елементе које други критичари нису, и исказује неку врсту присне, искрене емоције према одређеном аутору. На тај начин Марко Цар даје нам јединствену врсту критике у светској књижевност – док је критика замишљена и до данас функционише као област у којој неко велича добре карактеристике нечијег стварања, али и сурово замера и истиче мањкавости, како би мотивисао писце да стварају боље, Марко Цар своје колеге писце схвата као пријатеље по срцу и људе са којима је на истој мисији: да лепа књижевност буде чувар националног идентитета, узор за добро, носилац система вредности и нека врста везивног ткива за саму нацију. И у том смислу Марко Цар и његова уверења представљају занимљиво становиште за социологе културе и уопште проучаваоце друштва, па и оне који покушавају да пронађу смисао књижевности у неким погрешним циљевима, јер Марко Цар у Мојим симпатијама даје вероватно најплеменитији одговор на питање чему служи књижевност савременицима, а чему њиховим потомцима.
У првој књизи, дакле, у Мојим симпатијама 1, Марко Цар на самом почетку сам објашњава свој циљ, објашњавајући разлог реиздавања претходно штампаних есеја:
„Ове своје младалачке огледе, чија ранија издања су већ одавно растурена, дајем поново у штампу зато да би по часу свога постанка могли да послуже као документарна грађа будућем историчару домаће литературе, ако и уколико би, уопште, сматрао за вредно да се на њих осврне. Свакако, немајући других, стварнијих одлика, ови написи, ако ништа друго, имају то преимућство (Французи би казали: taj titre d’honneur) што су, по своме датуму били вршњаци Недићевих критичких студија и што су хронолошки претходили Скерлићевој Историји нове српске књижевности.
Не дирајући или дирајући врло мало у суштину изворног текста дотичних написа, ја сам овом приликом тај текст само унеколико стилистички дотерао. Изузетак томе чини једино краћи оглед о Јовану Дучићу – мојој старој и новој симпатији – који је написан тек претпрошле године, приликом објављена његових сабраних дела у издању београдске Народне просвете.”
Марко Цар се у Мојим симпатијама 1 не либи да се ставовима сукоби са другим критичарима. Он ће, рецимо, отворено рећи да је претходно одређивање Његошевог Горског вијенца као драме у стиху са епским елементима заправо неправилно, и да је ово, као и целокупно Његошево дело, суштински лирско. Оваква дефиниција је врло смела, али Марко Цар има данас многе следбенике међу проучаваоцима. И не само то. Он охрабрује критичара, па и читаоца да својим здравим разумом слободно доведу у питање чак и важне књижевне постулате, које је неко изрекао, јер за ново разумевање и тумачење књижевности увек има места. И у томе и јесте поента књижевности која траје и коју читају различите генерације.
У есеју о Стјепану Митрову Љубиши у књизи Моје симпатије 1 он посебно брани његову оригиналност и познавање језика, борећи се против тада донекле раширене стигме да је Љубиша много тога просто преузео од народа. Цар, посебно зато што познаје народно стваралаштво приморских крајева, у Љубишином делу види изузетно аутентичну уметност. И та уметност је само као инспирацију и базу користила обиље народне традиције из ауторовог краја.
Он пише нежно и с поштовањем о Љубомиру Ненадовићу, Јовану Јовановићу Змају, Лази К. Лазаревићу, Симу Матавуљу, Војиславу Илићу, Милораду Митровићу, Алекси Шантићу, Петру Кочићу, и сваки од његових есеја у књизи Моје симпатије представља посебно уживање за читаоца и проучаваоца који жели да сагледа познате писце на другачији начин.
Сва дела Марка Цара можете видете ОВДЕ.
Књигу Моје симпатије 1 можете поручити ОВДЕ.